Европа обмањује палестински народ

Умјесто истинске подршке палестинском питању, Европа покушава спасити оно што се спасити може за добробит израелске окупације.

Још од декларације у Венецији 1980. године, према којој је „рјешење с двије државе једино праведно рјешење за окончање сукоба у складу са европским интересом“, Европа, уз Сједињене Америчке Државе, игра кључну улогу на Блиском истоку, што се касније искристализирало као такозвани Квартет за Блиски исток.

Европа се данас креће, и то изненада, кроз два оквира: Први оквир су симболична, необавезујућа и сукцесивна признавања националних парламената Палестине, почевши од Шведске, а затим Британије, Француске, Шпаније и Ирске, док је други оквир пружање отпора и заустављање било какве оријентације у Уједињеним народима која није у складу са жељама Израела.

Бујица необавезујућих препорука које су усвојили поједини европски парламенти за признавање Палестине, иако само симболично, стиже у право и веома осјетљиво вријеме кроз које пролази арапска регија генерално, и палестинско питање специјално, уз велико незадовољство које влада у Европи због израелских злочина, поновне агресије на Појас Газе и наставка патње палестинског народа, гдје солидарност са њима узима све више замаха.

Одбацивање политика влада у случају овог сукоба иде до те мјере да министрица британске Владе [Саееда] Wарси подноси оставку у знак протеста због става Владе везано за питање агресије на Газу.

Прије неколико година била је забрањена и сама помисао на подршку Палестини, без обзира на облик подршке.

Многе варијабле су утјецале на промјене, попут легендарне постојаности палестинског народа пред неправедном опсадом или агресијом на Појас Газе која се непрестано понављала. Затим, барбарске акције окупатора у Јерусалему, пркошење међународној вољи и спјечавање истражних комисија да изврше своје дужности, као и испитивање јавног мнијења у Европи, према коме Израел представља највећу опасност за свијет, те економска криза, као знак немогућности Запада да финансира лудости и злочине израелских лидера.    

Ситуација се промијенила када се повећао број „пријатеља Палестине“ у свим странкама, па чак и онима са највише склоности и пристраности Израелу.

Број парламентараца који су јавно исказивали подршку палестинском питању мјерио се стотинама.

Управо у томе почива важност ових корака, без обзира на њихов крајњи циљ који се може коригирати кроз састанке, расправе и семинаре, уколико се за то укаже потреба, посебно уз присуство одређених политичких фигура, те палестинских и арапских активних институција присутних на еуропској сцени.       

Европа покушава обманути и увући све стране у преговоре на период од двије године, са могућим продужењем и међународном обавезујућом одлуком. Крајњи исход бити ће добивање сагласности Америке, добро упућене у саме детаље.   

Утрка с временом

Француска, Британија и Њемачка налазе се на челу једног другог европског покрета, који ради на тоталном пресијецању пута за било какву могућност палестинске или арапске дипломатске активности  без обзира на њихову учинковитост представљене кроз захтјеве упућене Вијећу сигурности за доношење одлуке којом би се окончала окупација и признала државе Палестина у потпуности, без обзира на контролу коју ове земље имају у Вијећу сигурности кроз право вета, те упркос десетинама ранијих резолуција које нису имплементиране, а признају палестинском народу право на своју домовину.  

Занимљиво је да се трипартитни план Француске, Британије и Њемачке темељи на стварима које ће Америка или арапске државе веома тешко одбити, односно, сврстава их све у политички угао.

Овдје ћемо издвојити неке од најважнијих тачака:

– план предвиђа рок од двије године за окончање преговора, што је – практично – продужетак преговора,

-директно је повезан са истеком мандата америчког предсједника Барацка Обаме,

-не наводи се окончање окупације, него само окончање преговора,

-не исцртавају се границе палестинске државе, него се то препушта споразуму између двије стране,  

-не спомиње се непосредно признавање палестинске државе, као што је то случај у арапском плану, којег би Јордан требао представити Вијећу сигурности,

– покушаји Њемачке да уврсти текст о „Израелу као националној држави јеврејског народа.“

Европа, дакле, покушава обманути и увући све стране у преговоре на период од двије године, са могућим продужењем и међународном обавезујућом одлуком.

Крајњи исход бити ће добивање сагласности Америке, добро упућене у саме детаље.  

За вријеме тог периода, окупатори ће наставити са измјенама географске и демографске стварности на преосталим дјеловима Западне обале.

Повратак избјеглица

Оно чега се Европа и Запад генерално боје јесте губљење повјерења у рјешење с двије државе и усмјеравање ка рјешењу с једном државом, што привлачи све већи број присталица на обје стране, по узору на искуства у Јужној Африци заснованих на принципу „један човјек један глас“ с циљем окончања тамошњег сукоба…

Овај принцип Израел у потпуности одбацује јер представља пријетњу која ће од Јевреја  начинити „мањину“ у хисторијској Палестини, и окончати њихове претензије у регији, те вратити палестинске избјеглице на њихова огњишта.  

Већ раније је шеф Владе Махмоуд Аббас изјавио да „Израел себе може називати како год жели… може се прозвати чак и изрелском јеврејском ционистичком империјом“, како су пренијели америчка ради станица Сава и новинска агенција Ма’ан у септембру, 2010.)   

Прије њега је исто то учинио и Јасер Арафат, када је признао јеврејство Израела у јуну 2004. године у интервјуу за лист Хааретз, што наводе они који су обавили овај интервју у подужој истрази 20. фебруара 2014. године.

Такођер постоји и видеозапис из 1988. године, на којем Арафат то признаје.  

Повратак европском стајалишту којим се жели задржати рјешење с двије државе данас је тешко остварив у оквиру окупаторске праксе и мијењања стварности на терену, гдје је било какав европски или западни говор о рјешењу са двије државе попраћен изразом „одрживи“, што је довело до подјеле Западне обале на скупине разбацаних отока, раздијељених досељеничким насељима, заобилазним путевима, зидовима и пунктовима.

Страх пред колапсом овог стања, те смјер у правцу једне државе, као и утрка са временом за признавање јеврејског ентитета, све су то фактори који су ових дана подстакли ентузијазам Европљана кроз ова два споменута оквира.

Укратко, независност, држава и право не просе се од других, нити се до њих може доћи уз помоћ одлука, изјава или препорука.

Државе се не подижу уз формална и симболична признања, него с правом, и моћи да се заштити то право, као и кроз наметање воље народа у земљи и свијету, те остваривање права кроз жртвовања, а не кроз преговоре или уступке.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: