Европа ове податке не жели да види: Има ли правде за злочине над Србима на Космету?

Пише: Љиљана Сталетовић

Тужилаштво Србије за ратне злочине преузело је више од 500 предмета из тужилаштава опште надлежности у којима је углавном реч о злочинима над око 2.000 Срба и лојалних Албанаца на Косову и Метохији.

Да ли ће починиоци злочина коначно стати пред лице правде?

У агенцијској вести не прецизира се у ком периоду су почињени злочини, а наизглед хладна статистика иде у прилог тврдњи да је рат почео пре рата.

Године 1995. се у јавности први пут појавило име терористичке организације Ослободилачка војска Косова, која је преузела одговорност за један број напада на подручју Подујева, Дечана и Пећи.

Средином исте године Приштина и други градови на Косову и Метохији су били засути памфлетима који су у заглављу имали наслов „Ћлирими“ („Ослобођење“). У некој од илегалних штампарија тада је први пут одштампано саопштење ослободилачке војске Косова.

Тзв. влада „Косово републик““, на челу са Бујаром Букошијем, из Бона је отворено заговарала убиства Срба. Организовани у тројке, а касније и четворке, припадници ОВК патролирали су косметским путевима и отимали људе. Улазили су и у села и, насумице пуцајући, убијали кога су затекли.

Списак отетих и убијаних је сваким даном бивао све дужи.

Бројке које следе натопљене су крвљу.

Од почетка 1995. године до краја 1998. Припадници ОВК извршили су 1.845 оружаних напада на припаднике Министарства унутрашњих послова Србије и грађане свих националности. Полицајци су били мете 1.075 терористичких напада, грађани и њихова имовина 745, а 25 пута је атаковано на места у којима су биле смештени Срби избегли из Хрватске.

У тим нападима убијена су 122 полицајца и 242 цивила, међу којима је 97 Албанаца, жртава ОВК. Лакше и теже повређено је 605 особа.

Отмице, мучења, масакрирања и логори обележили су 1998. годину. Само у току те године, која је претходила званично ратној, отето је 249 особа, међу којима је било 14 припадника МУП – а Србије и 235 цивила.

За 12 месеци те 1998. године догодило се 176 граничних инцидената приликом покушаја преноса оружја и војне опреме из Албаније, где је вршена обука терориста. Приликом пресецања канала којима су у Србију улазили обучени припадници ОВК, муџахедини и плаћеници из западних земаља, заплењено је више од 80 тона лаког и тешког наоружања, муниције и војне опреме, а убијено је 30 официра и војника Војске Југославије.

Широм Косова и Метохије припадници ОВК су 1998. године вршили синхронизоване нападе.

Метохијска села Дрсник, Дреновац, Велико Крушево нападана су из пешадијског наоружања, аутоматских пушака, минобацача. Нека села, попут Кијева, била су данима под опсадом ОВК. Када је у Јеловцу 22. јуна 1998. године спаљено 12 српских кућа становништво је успело да побегне у Клину. Тамо су се већ налазили избегли Срби из Биче, Грабца, Душевића, Јошанице, Долова, Млечана, Грабанице.

Готово истовремено напади су вршени и на косовска села Прилужје, Бањску, Гојбуљу, Племетину. На мети су била и сва српска села у општини Штрпце.

Срби су били принуђени да организују даноноћне страже. Тог лета и жетва је, тамо где је то било могуће, обављена под стражом.

Руководство ОВК је све радило како би извршило припреме за рат. Долазак верификатора ОЕБС- а у октобру није спречио терористичке нападе. Напротив, од тада до краја 1998. године припадници ОВК извели су 339 оружаних напада и провокација на припаднике МУП-а Србије, убили 11 полицајаца, 38 ранили, тројицу отели, од којих су двојицу после мучења убили. У истом периоду извршено је 111 напада на цивиле свих националности, при чему је 33 убијено, 29 рањено и 18 отето.

Са територије Албаније у том периоду извршено је 37 оружаних напада на граничаре. Војска Југославије је спречила 239 илегалних прелазака из Албаније.

Сцена за други чин ратне драме зване Косово била је припремљена. Требало је само исценирати Рачак и почети други чин – бомбардовање.

Трећи је почео након рата, када су колоне прогнаних Срба с Косова и Метохије кренуле, углавном долином Ибра, у трајни изгон, ка животу пуном неизвесности.

Са својих огњишта прогнано је око 250.000 Срба.

Они који су остали наставили су да живе у својеврсним гетима, енклавама у којима им нико није гарантовао безбедност. Низали су се злочини од којих издвајамо масакр у Старом Грацком 23. јула 1999. када је убијено 14 жетелаца, напад на аутобус „Ниш – еспреса“ на путу недалеко од Подујева 16. фебруара 2001, у коме је убијено 12 особа, а повређено 43 и убиство два дечака и рањавање четворо деце у Гораждевцу 13. августа 2003. Починиоци злочина нису пронађени.

Неколико месеци касније, 17. марта 2004. уследио је погром у коме је у тродневном насиљу убијени 10 Срба, а 4.012 протерано из шест градова и девет села. Запаљено је 35 цркава и манастира, 935 објеката од којих је 738 кућа.

Све се дешавало у присуству 38.000 војника Кфора из 39 земаља и 8.000 полицајаца Уједињених нација из 52 државе.

Преузето са портала: Искра, светла страна света

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: