Европа, постмодерна и нацизам

Пише: Сергеј Черњаковски

Не треба се много чудити што су се скоро све државе „колективног Запада“ ујединиле у непријатељству према Русији. У томе нема ничег посебног, принципијелно новог или „есхатолошки предодређеног“. Али прича да је „Запад увијек мрзио Русију“ у много чему је упрошћена и нетачна.

Некад се он против Русије обједињавао, некад разједињавао, некад јој угађао и ступао с њом у савезе, истовремено се дивећи њеној култури и умјетности. Особеност односа Запада према Русији није одређена нечим мистичним и оностраним, него конкретним распоредом актуелних интереса и баланса снага. А Русија је скоро увијек била извор и центар снаге. Њу су с једне стране покушавали да придобију за себе, а с друге – да јој не допусте да се претвори у принцип који доминира над свим осталим учесницима процеса.
Питање, дакле, није у томе зашто су се они сви објединили против Русије; питање је зашто су се сви они објединили око Украјине – и то управо око нацистичке Украјине. Евроатлантика, формална наследница либерализма, у заједничком заносу устала је у заштиту нацизма. Ствар је у томе да се европска цивилизациона зона поодавно опростила од свих садржаја класичне Европе који су се ослањали на оно што се називало конструктом Модерне, од Ренесансе до Просветитељства, укључујући прогрес, хуманизам и антрополошки оптимизам. Она је од свега тога одступила давно и далеко: кад је пала у наручје још увијек херојског, али већ нечовјечног старог национал-социјализма – Контрамодерне – која је представљала својеврсни протест против деградирајућих трендова европске цивилизације.
Тада је – у Другом свјетском рату – Европу спасио конструкт Надмодерне, оваплоћен у пројекту Комунизма. А сад је Европа прешла у стадијум деградирајуће Постмодерне, у којој се сви стожерни моменти сопствене класике преображавају у своју супротност. Постмодерна – и паралелно Евроатлантика – постале су зона порицања истине, зона моралног релативизма, напуштања класичних вриједности и укидања цивилизацијских забрана.

Не успјевши да човјеку обезбиједи слободу стваралачког развоја, европски социјум му је предложио палијатив: слободу уживања, прогласивши комфор и тјелесну насладу врхунском слободом и животним начелом. С једне стране, постмодерна Европа је обоготворила оно животињско у човјеку, будећи у њему најниже побуде, а истовремено породила жудњу за животном снагом. С друге стране, поништивши моралне и цивилизацијске забране, она је поништила и забрану звјерства – и посебно нацизма.
Шта је нацизам у својој изворној форми, форми Хитлеровог етничког национал-социјализма? То је представа да вишој раси, Њемцима, следују „скраћени социјализам“, власништво и социјална брига, а поробљавање и уништење – нижим расама. Међутим, већ су химлеровске вафен-СС превазишле германске етничке границе. После 1945. међу бившим нацистима почела је да се рађа идеја о погрешности уско етничког нацизма. Владајуће нације могу да се граде и из разних етноса, који се у свом јединству сматрају „вишим“. Тако је Европска унија створила својеврсну наднационалну општост, евронацију.
Када је украјински Мајдан 2014. директно повезао „захтјев за евроинтеграцијом“ и бијесне бандеровце са паролом „Украјина изнад свега!“, то је изгледало неприродно. И јесте неприродно, ако се држимо старе представе о неспојивости европског хуманизма са идејама нацизма. Али та противрјечност била је привидна, преузета из прошле епохе, кад су још постојале старе класичне нације, кад се говорило о превасходству германске нације над Французима и Словенима.

Међутим, с тачке гледишта епохе Постмодерне и стварања евронације, ту нема никаквог противрјечја. Жарка жеља Украјинаца да „уђу у Европу“ била је жеља да се присаједине новој, „вишој нацији“, која ће владати над другим, „нижим нацијама“. И тако су се отворени украјински нацисти ујединили са украјинским „евроинтеграторима“: они морају бити у „вишем друштву“!
Могло се помислити да ће то уплашити обичне европске грађане, европске интелектуалце и европске политичке елите. Међутим, ако их је то и уплашило, уплашило их је само зато што су они Украјинце сматрали превише дивљим за њихово више друштво. Али сама по себи, идеја обнове нацизма у новој форми потпуно им је одговарала. А забрана нацизма, установљена после трагедије Другог свјетског рата, већ је превазиђена на материјалу Прибалтике, гдје експеримент са рехабилитацијом нацизма уопште није изазвао одбојност европске заједнице. Простије речено, европској цивилизацији је потребно нешто слично нацизму, да би му дало чврсти стожер за осигурање своје владавине, а с друге стране – нешто што их избавља од тешког историјског комплекса.
Запад је све то примјећивао и све видио. И баш зато је ставио под заштиту не Украјину, него перспективни експеримент обнове нацизма! Додуше, и русофобија овдје има своју улогу: и као стремљење да се ограничи развој Русије, да се свргне Русија као узор и преостало оваплоћење совјетизма, то јест – антинацизма. Међутим, борба савремене Европе против савремене Русије – то је прије свега борба евронацизма (и општеевропске тежње ка нацизму) против сјећања на његово уништење. Зато је подршка Евроатлантике садашњој Украјини и укронацизму – природна и на свој начин закономјерна. Она је производ Постмодерне и општег процеса евродеградације. Они су њима род рођени, и дуго очекивани! Видјели смо како Олаф Шолц подсмјешљиво реагује на помен геноцида у Донбасу. То су у њему узавреле наде и очекивање! Он рачуна да ће побједа нацизма у Украјини постати корак ка рехабилитацији његовог родног нацизма, њемачког! Нада се да ће неко други, ако већ не Њемачка, успјети да се реваншира Русији као симболу уништења хитлеризма – за уништење његовог фирера.

Отуда и толики ентузијазам да се украјинским нацистима предају њемачке противтенковске ракете и стингери.
Притом, наивно је мислити да је Евроатлантика подржала Украјину само зато да би нашкодила Русији. То је за Запад другостепено. Евроатлантика у Украјини подржава своју наду у будућност и своју визију те будућности! Првостепено – то је апелација савремене постмодерне Европе на своју самоидентификацију у идеји евронацизма, као повратка мускулатуре и ослонца за очување свјетске владавине. Отуда и заштита укронацистичке лабораторије у којој Европа са хипнотичким заносом одрађује формирање своје данашње унутрашње суштине.
Истичући своју мисију денацификације Украјине, Русија мора да разумије и то да ће се прије или касније суочити са проблемом евронацизма. А борба против ове или оне верзије нацизма – без предлога и Украјини и Европи свог сопственог пројекта Надмодерне – биће Сизифов посао.

(km.ru; превео Ж. Никчевић)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: