Европска бламажа

Наградно питање за Ангелу Меркел, Дорис Пак и Јелка Кацина: гдје је било боље новинарима код Слободана Милошевића 1996. или код Мила Ђукановића 2013. године? Да видимо: имамо нападе, пријетње, притиске, батине, једну погибију… Е код Милошевића нијесу функционери у жбуњу чекали новинаре и онда их све уз помоћ најближих физички нападали…

Док вођство владајућег (С)ДПС-а размишља о стварању државне цркве (а то је адут модерне Европе још од времена 16. вијека) и новом националном језику (да не би сви писали на неком шоићевском провинцијалном полусрпском, као онај вјечити ДПС политичар, посланик, професор, доктор, алај-барјактар црногорске војске и колумниста у „Биограду на сувом“), наговорили су опозицију да узме учешћа у некаким парламентарним одборима. Један се односи на регуларност изборног процеса, а други на положај новинара…

Од избора, наравно, нема ништа. У Црној Гори у вријеме вишедеценијске владавине Ђукановићевог режима нема много шансе за спровођење демократских избора, осим уколико би велике силе престале да га подржавају и помажу. У земљи у којој је могуће фалсификовати попис, гдје кандидат за предсједника влада у трећем мандату иако сви знају да је добио мање гласова, коначно тамо гдје су снимљене злоупотребе власти како би „побиједила“ на изборима… Нема много простора да скупштинска комисија донесе било какве промјене. Досад, представници ЕУ су углавном као покварене грамофонске плоче понављали исте нетачности и бесмислице, прихватајући и подржавајући систем и манир због кога у другим случајевима прво шаљу јединице шпијуна, пробисвијета и провокатора, а послије ако устреба наоружавају опозицију и шаљу читаве флоте борбених авиона.

Црној Гори, као старој европској држави, не треба таква „помоћ“, њу су САД и СР Њемачка већ довољно ојадиле па не би било ни лијепо, ни хумано да је још и бомбардују или у њу пошаљу некакве несрећнике који се играју „ненасилног отпора“ прије него што дођу авиони* крстареће ракете и дронови (који могу да распознају боју зеница у очима и разикују са висине од 5.000 метара Мила и Света, али им није позната разлика између тенковске и свадбене колоне).

Опозицији је остало само да напусти ове одборе и тако силно разљути представнике ОЕБС-а (СР Њемачка), НАТО-а (СР Њемачка), УН (СР Њемачка) и коначно невладиног сектора (СР Њемачка). Каква је то опозиција када неће да се бори? Па зар се тако нијесу изборили грађани против Гадафија, Асада, Мечијара, а и Хонекер је пао управо на једној сличној комисији? Када у СР Њемачкој фалсификују изборе или у Белгији „у присуству власти“ избију неког новинара одмах засједа комисија и све буде ријешено. Умјесто да тамо сједе и подносе пријетње и стоички не излазе на мегдан неком елегантном у бијело одјевеном (С)ДПС-овском посланику. Оном који је са риве или плаже дотрчао да се физички обрачуна са свима који сумњају у част, поштење, чојетво и јунаштво свих оних вриједних који народу помажу да се исправно опредијели чак када исти у мраку свог незнања и ограничењима своје будаластости – то не може или, некако (зашто не рећи истину колико год била црна и срамотна), не жели. Опозиционари сада одлазе… И то у години у којој су избори свакако досад најтеже фалсификовани. У данима када нападају новинаре и бацају бомбе на новине. Зар баш сада, у најтежем часу, да напусте одборе и комисије који су сигурно на прагу рјешења и од чијег рада дрхте криминалци и стрепе властодршци.

Покојни Никола Пашић, дуговјеки српски и премијер Срба, Хрвата и Словенаца, једном приликом је примијетио да када не желите да неко питање буде ријешено, треба да, у циљу рјешавања, оформите скупштински анкетни одбор. У земљи у којој премијер деценијама зна ко је убио уредника опозиционих новина а био је то наводно бивши предсједник и премијер сусједне државе, кога никако није оптужио већ је са њим мирно владао у коалицији над прћијом по имену државна заједница… Држави у којој потпредсједник партије, чланице Интернационале, спрема стварање нове националне цркве… Гдје народни посланик владајуће партије поскакује и позива колегу опозиционара из тог високог дома како би га у ходнику демократски и социјалистички измлатио… Сасвим је природно да анкетни одбори цвјетају.

Једно само треба да буде јасно тим несрећним политичарима и дипломатама из неколико европских држава и САД: брука и срамота црногорског режима није само туга и јад бирача у Црној Гори, ријеч је о тешкој бламажи Брисела и Вашингтона. Тај режим је све мање на савјести народа који живе у Црној Гори он све више припада Европи, мада далеко од тога да је европски.

Докле ће таква ситуација трајати? Док грађани Црне Горе не схвате да је вријеме да од своје земље створе европску државу, умјесто што дозвољавају да један недемократски режим из Европе доводи све што није европско…

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: