„Европска“ Хрватска: Туристичка тура и поклоњење гробу клерофашисте Алојзија Степинца
Једна од највећих туристичких атракција у главном граду Хрватске, Загребу је свакако катедрала која се налази на Каптолу. Не би било ништа спорно у посјети велелепном вјерском објекту из 12 вијека, који се налази у главном граду последње примљене чланице Европске уније, да у ту туристичку туру није укључено и поклоњење гробу кардинала Алојзија Степинца. За оне који нису упознати а новијом југословенском историјом, Алојзиј Степинац је био кардинал и загребачки надбискуп који је током другог свјетског рата био познат по својој сарадњи са Усташама и отвореној подршци коју је пружао у формирању НДХ. Осим тога, подржавао је поглавника НДХ, Анта Павелића јер је сматрао да Срби и Хрвати никако не могу да живе у једној држави.
„Све у свему, Срби и Хрвати су два свијета, сјеверни и јужни пол, и никада неће моћи да буду заједно, осим ако се не догоди божје чудо. Шизма Источног православља је највеће проклетство у Европи, чак веће од протестантизма. Ту нема морала, принципа, истине, правде, части“, написао је Степинац у свом извјештају Ватикану, од 28. марта 1941. године, у којем се јасно одредио према Србима и српском питању у НДХ.
Осим тога, Степинац је као загребачки надбискуп наредио бискупима и свештенству у Хрватској да покрштавају српски живаљ у Хрватској, за вријеме Павелићевог режима.
За своја злодјела му је чак судио и комунистички режим Јосипа Броза Тита. Степинац је непосредно након завршетка рата, затражио од комунистичких власти у Хрватској да престану да хапсе и процесуирају нацистичке колаборанте у Хрватској. Комунисти га хапсе 16. септембра 1946. године, а суде му 30. септембра
Суд га је 11. октобра прогласио кривим за велеиздају и ратне злочине и осудио га на 16 година затвора, али је одлежао само пет у затвроу Лепоглава.
За своје заслуге, не само током другог свјетског рата, него и након рата, прије свега у извачењу нацистичких злочинаца из Хрватске преко тзв. „пацовских канала“ до Јужне Америке, Ватикан је Степинца одликовао. Прво га је папа Пије седми, прогласио за кардинала 1952. године, да би га 1998. године папа Јован Павле други прогласио за мученика и беатификовао га !?
Музеј Алојзија Степинца у Загребу
Туристичка тура обиласка гроба Алојзија Степинца само је наставак глорификације овог клерофашисте, у чију је част у новембру 2007. у Загребу отворен „Музеј бл. Алојзија Степинца“.
Хрватски медији тада су извјестили да је Хрватска постала богатија за „ново жариште духовног и културног збивања“.
Антисрпска хистерија
Од како је Хрватска постала чланица ЕУ, антисрпска хистерија доживљава свој врхунац у тој држави. Посебно је актуелно питање увођења двојезичних табли у мјестима гдје више од 30 одсто становништва чине Срби, а коме се оштро противе ултрадесничарске организације у Хрватској. Главна подршка тим организацијама је управо католичка црква оличена у кардиналу Јосипу Бозанићу и осталим бискупима који се противе увођењу ћирилице, посебно у Вуковару. Каптол тако поново игра одлучујућу улогу у затирању српске културе и нације у Хрватској.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
JOSIP FRANK
Dr Frank Jozua – Josip, hrvatski političar jevrejskog porekla (10. april 1844, Osijek — 17. decembar 1911. Zagreb).
Po rođenju je Jevrejin, kasnije se pokatoličio. Maternji jezik mu je bio nemački. Učio je gimnaziju u Osijeku, a pravne nauke u Beču. 1872 otvorio je u Zagrebu advokatsku kancelariju. 1877 počeo je izdavati u Zagrebu Agramer Presse, a kad je ova bila zabranjena Kroatische Post, koju je ubrzo stigla ista sudbina. 1877 do 1890 istupao je Frank u političkom životu samostalno, ne priključivši se nijednoj političkoj stranci.
Zanimao se naročito finansijskim odnosima Hrvatske prema Ugarskoj. 1880 izabran je u zagrebačko gradsko zastupništvo, u kome je radio do 1894. 1884 izabran je za poslanika u hrvatskom saboru, gdje se 1890 priključio hrvatskoj stranci prava. Ubrzo je uspeo da u stranci zauzme vodeće mesto.
Zbog sukoba sa Franom Folnegovićem, Josip Frank je, zajedno s Antom Starčevićem, Eugenom Kumičićem i Milom Starčevićem istupio iz kluba Stranke prava. Nakon toga uslijedio je konačni raskol Stranke prava, a stranačka struja koju su predvodili Starčević i Frank prerasla je u Čistu stranku prava sa stranačkim dnevnikom Hrvatsko pravo. [1]
Srbofobija
Od samih početaka političkog delovanja bi je dosledan u širenju mržnje prema srpskom narodu kao i njegov duhovni vođa Ante Starčević. Nakon Starčevićeve smrti 1896., Josip Frank je, budući je već imao Starčevićevu podršku, preuzeo vodstvo stranke te je potom učvrstio njen položaj i tako joj osigurao političku budućnost.
Zajedno sa političkim prethodnikom Ante Starčevićem pripadao je velikohrvatskoj političkoj struji iz koje će se izroditi ustaški pokret Ante Pavelića. Osnovao je frankovačke legije koje su bile preteče kasnijih ustaških bojni.
1, 2. i 3.septembra 1902 , je organizator antisrpskih demonstracija u Zagrebu. Rulja predvođena frankovačkim huškačima i u izvesnoj meri zaštićena vlašću, tri dana je razarala dućane, ustanove i stanove srpske u Zagrebu, bacajući na ulice i spaljujući njihovu robu. U neredima je teže i lakše povređeno oko stotinu lica, napadnutih Srba, čuvara reda i izgrednika. Do sličnih izgreda protiv Srba, došlo je tada i u Karlovcu i Slavonskom Brodu.
Stjepan Radić je rekao da je to svinjski posao koji će osramotiti Hrvate sledećih 100 godina. Suprotno njemu,Josip Frank je u Saboru pohvalio izgrednike da su počinili zaslužno delo za Hrvatsku. On nije krio da je u prvim redovima učestvovala njegova Čista stranka prava sa svojim privrženicima.
U vreme aneksione krize i zagrebačkog veleizdajničkog procesa, Stjepan Radić je u novinama Dom pisao o osnivanju legije dobrovoljaca pristalica Frankove stranke prava: Ustrojila se naime ‘Hrvatska narodna legija’, tj. oružana četa ‘za odbranu hrvatske domovine’ (…) No najstrašnije je ovo: Ovo što hoće legija , to je ne samo mržnja, to je gotovo klanje Srba. I onda oni koji su za legiju, govore, da će se Bosna, u kojoj ima oko 700.000 Srba, sjediniti s Hrvatskom da te Srbe ‘žedne hrvatske krvi’, ili mi pokoljemo, ili oni zbilja popiju našu krv.
Saveznike u političkoj borbi od 1906. Frank traži u kraljevskom dvoru i krugu oko prestolonaslednika Franca Ferdinanda.
Progresivni hrvatski političar Ivan Ribar je napomenuo da je Josip Frank zajedno sa visokim vojnim krugovima u Beču sklopio sporazum po kome bi u slučaju sukoba sa Srbijom nakon aneksije Bosne i Hercegovine trebalo „masakrirati i proterati Srbe iz Hrvatske“.
Kraj karijere
1908. došlo je do raskola u stranci.
Stranačka struja, tzv. milinovci, predvođena Milom Starčevićem napušta stranku 1908 i osniva Starčevićevu stranku prava. No, ni to nije pokolebalo Josipa Franka u njegovom provođenju vlastitih političkih ideja.
1909. je oboleo i od tada je njegov uticaj na politiku bio minimalan.
Stranka se od tada sve više približava krugu katoličkih intelektualaca okupljenih oko lista Hrvatstvo pravo s kojima se krajem 1910. ujedinila te promenila ime u Kršćansko-socijalna stranka prava. Već krajem 1911., dolazi do dogovora između Kršćanske-socijalne stranke prava i Starčevićeve stranke prva oko ujedinjenja u Stranku prava. Tako se stranka vratila svom starom imenu, a ujedinjenjem s milinovcima još više je ojačala.
No, Josip Frank ubrzo, 17. decembra, 1911. u Zagrebu umire.
Ostavio je u stranci čitav niz političara, koji su nastavili njegovu ideologiju. Jedan od njih je bio i Ante Pavelić, kasnije osnivača ustaškog pokreta i poglavnika Nezavisne države Hrvatske.
Nadao sam se da nećú, ali nažalost moraću da im xxxxx xxxxx.
Hrvati su jedini imali koncentracioni logor u kojem su ubija djeca, i to srpska. Dobro je poznato i da su katolički sveštenici bili upravnici Jasenovca, Jadovna…
Vjerujem u Božiju pravdu i znam da će im svima pravedno suditi
Расизам и усташтво у Хрватској је посијао отац хрватске нације Анте Старчевић, а кроз моструозне злочине утрли Католичка црква, Анте Павелић, Фрањо Туђман, Стјепан Месић, Иво Јосиповић….
А шта су ови наши несрећници чинили ?
Мило Ђукановић фебруара 1992 (Побједа): »Црна Гора је нападнута од стране усташа…..Никако се не бих могао сложити са оцјенама које се упорно намећу јавности о томе да је рат који се води у суштини бесциљан, а да су борци из Црне Горе беспотребно на фронту…..Дакле, циљ овог рата је ослобађање угроженог српског становништва од фашистичког терора хрватских власти.«
Мило Ђукановић, марта 2005 на Хрватској телевизији): »Југословенска народна армија је имала једну дефинитивно нечасну улогу и у Хрватској и у Босни«
Фебруар 2007: На сједници Скупштине Подгорице Стјепан Месић, секретар усташке ХДЗ, један од главних актера крвавог разбијања бивше СФРЈ и геноцида над Српским народом у Хрватској, проглашен за почасног грађанина Подгорице.
„Све у свему, Срби и Хрвати су два свијета, сјеверни и јужни пол, и никада неће моћи да буду заједно, осим ако се не догоди божје чудо. Шизма Источног православља је највеће проклетство у Европи, чак веће од протестантизма. Ту нема морала, принципа, истине, правде, части“, написао је Степинац у свом извјештају Ватикану, од 28. марта 1941. године, у којем се јасно одредио према Србима и српском питању у НДХ.
Ova izjava govori dovoljno.
Бојим се да се ова прича са силном мржњом и данком на све што је српско у Хрватској неће баш срећно завршити!
Ovo je ludilo. Mi mislimo da se sad nanovo probudio fašističku duh rvatske, on nije ni zaspivao. To je bio samo privid pod sjenkom bratstva i jedinstva!
Hrvati su najhrabri narod na svijetu ,
ne zato sto se nikoga ne boje , vec zato sto se nicega ne stide.