Фала ти сине, што си доша’

Пише: Дарко Прелевић

Код ђеда и бабе сам провео првих пет година живота, јер је мајка морала да ради. То су били мајчини родитељи.

Ђед по оцу, Богић, је рођен у Подгорици. Био је занатлија, ангажован у радничком синдикату. Умро је прије Другог свјетског рата, са непуних четрдесет година. Нажалост, не знам о њему онолико колико бих желио.

Немам неко живо сјећање ни на Милицу, бабу са очеве стране, иако сам имао шест година кад је умрла. Премало времена смо провели заједно.

Отац је предавао у Машинској школи, која је била на педесетак метара од куће његовог таста а мог ђеда, па ме је гледао сваки дан. И мајка је током радне недјеље долазила често, кад год је могла.

Владета Јеротић је тврдио да дијете млађе од двије и по или три године може да се сјети искључиво пријатних догађаја. По тој аналогији, ја бих требало да се сјећам сваког дана од свог шестог мјесеца живота. Прва асоцијација на тај период су ми срећа и безбрижност.

Ђед Душан је био каменорезац, клесао је камен у дворишту, ја се играо поред њега и „надгледао“ радове. Умро је прије скоро 40 година. Био је најпростодушнија особа коју сам у животу срео. Његов живот је роман.

Отац и стриц су му добар период живота провели у Цариграду. Вратили су се у Подгорицу почетком двадесетог вијека, поприлично богати. Купили су у строгом центру неколико кућа. Тешко се живјело, па је било много кандидата у фамилији и међу пријатељима за помоћ и позајмицу.

Наишао је Први свјетски рат. Трогодишње ропство и незапамћено страдање, аустроугарски терор, гладовање, малтретирање и умирање су жестоко прориједили становништво.

Гладан, го и бос, народ је ослобођење дочекао на ивици издржљивости. Да зло буде веће, пред крај рата се појавио грип, чувена „Шпанска грозница“. Била је то болест над болестима, захватила је трећину човјечанства, усмртила на десетине милиона људи и створила панику да се приближава крај свијета. Подгорица је платила, као увијек што је плаћала, велику цијену.

Жртве од „Шпањолке“ и изгладњивања су чак биле веће од ратних жртава. Ђеду су сви у фамилији помрли. Отац, мајка, стриц и стрина од смртоносног грипа а млађа сестра се, сиротица, нагло најела и скончала. Остао је сам на бијелом свијету са својих седам-осам година. Дужници се нису гласкали, па је сав дуг „Бог помиловао“. Тад почиње његова голгота. Један период је провео у Кучима код ујака, али је тамо већ било много гладних уста и тешка немаштина.

Био је принуђен да се „осамостали“. Радио је на туђим имањима за парче хлеба.
У највећој љутој сиротињи је провео дјетињство. Због тога му је за цио живот остао манир да, кад налети на хлеб на улици, одуне га и подигне.

Дословце је једва преживљавао између два рата, док једном приликом није, као већ одрастао, дошао на подгорички пазар да прода „драче“, које је брао за међе. На пазару се затекао човјек , који је пришао мом ђеду. Питао га ко је и чији је. Брзо је „повезао конце“ и схватио да је отац мог ђеда Душана заложио код њега кућу. Претпостављам, да је то учинио током Првог свјетског рата, кад су понестали други извори прихода.

„Момче, узми кућу, твоја је, па ћеш отплатити залог кад будеш могао“. Није имао никакву обавезу, осим сопственог образа, да то и помене а камоли да врати кућу. Био је то комшија ђедовог оца Стевана, чија је кућа била тик уз поменуту, заложену кућу. Залог је био много мањи од вриједности куће, тиме и његов гест људскији. Зато не смије да се заборави да постоје људи и они који то баш нијесу. Или нијесу у свим околностима. То је једина исправна подјела а Мурат Мандић је заслужио да му се помене име.

Од тог момента се ђеду Душану све обрнуло на напредак. Не сјећам се како је дошао у прилику да научи каменорезачки занат, углавном, скућио се, имао занат у рукама и касније оженио Јелену, моју бабу.

Имала је 16 година кад се удала. Причала ми је да јој се ђед није свидио али није смјела преко очеве. Био је ситан, низак, неухрањен и не баш неки љепотан, мада моја мајка не мисли тако. Бабин отац је процијенио да је добар, вриједан и честит човјек. Иако премлада, Јелена је брзо схватила да има посла са особом чија се доброта граничи са наивношћу. Њега таквог је било немогуће не вољети, па се цијелог живота осјећала благословеном што је Душан баш њу запао. Од њега је научила да је живот сам по себи компликован и тежак, па га не треба додатно компликовати и измишљати проблеме, већ се суочавати са онима који те неминовно западају, а за узврат му надокнадила сву љубав за коју је остао ускраћен док је био сам, без икога свог.

Ђеда сам више волио, али је ово ипак мали омаж баби, јер је недавно умрла. Наживјела се, али ми већ пуно недостаје. Била је 1920. годиште, а фалило јој је свега неколико мјесеци до стоте године. Спремали смо се за „централну прославу“, али нас је предухитрила. Задњих четири године је била непокретна. Пала је са кревета и са такве висине, а то је свега пола метра, поломила карлицу, њој нажалост довољно да остане за вазда закована за кревет.

Годину-двије прије тога је била живахна, ишла до пјаце у трговину, кувала, силазила са спрата да мете двориште свако мало, страствено пратила политику, гледала серије и о свему живо дискутовала. Сваку важну епизоду из њеног живота, живота њеног „дома“ и „рода“ сам слушао макар по петнаестак пута. Увијек са истим занимањем.

Ђед и баба су преживјели заједно Други свјетски рат, који је такође донио муку, глад и губитке. Највише од „пријатеља“ савезника, па скоро да није било подгоричке фамилије којој неко није страдао од савезничког бомбардовања. Поред таквих „пријатеља“, непријатељи нам нијесу требали.

Баби је пола мушке фамилије било интернирано у албанске затворе. Рођени брат Марко јој је премлад страдао, као партизан на Прозору. Никад га није прежалила. Активно је помагала, скупљала храну и осталу помоћ по комшилуку и читавој Подгорици за партизане.

Поред рођеног брата, у рату јој је учествовао и брат од тетке, који јој је био по свему близак као рођена браћа. Видо, касније инфорбировац, троструки повратник, је рат завршио као најмлађи мајор југословенске армије. Уз њих је постала страствени комуниста и као таква умрла, не промијенивши увјерења ни под каквим околностима.
За разлику од ње, ђед, иако без значајнијег литургијског живота, је био у вјери а хришћанство најувјерљивије свједочио својим животом.

Он је, за вријеме рата, повремено имао посла, правећи споменике. Колико год да се интезивно умирало, велико је сиромаштво било, па није било баш много наруџби за њега. Баби је било страно било какво ламентирање над судбином, кукање и жалопојке, како тада тако и цијелог живота, па је преузела ствар у своје руке. Та „ствар“ је била једноставна-како преживјети муку и немаштину. Шила је на старој машини „сингерици“,на којој је и много мојих панталона и мајица искрпљено. Углавном су то биле наруџбе имућнијих Подгоричанки.

Продали су сав накит и злато које су имали за жито, уље, со. Ипак је живот био важнији од успомена.Препродавала је ракију и што год је имала прилику да „трампи“ за храну, да би фамилија „претекла“.

Италијани су у „тајм-аутима“, кад није било сукоба, показивали да имају душу, па би повремено нахранили подгоричку дјецу. О томе ми је и отац често причао, јер је најближа италијанска касарна била на пар стотина метара од наше куће на Драчу. Дотурали су дјеци кроз жицу макароне, чоколаду, конзерве…

Њемци су били као њихови претходници из Првог свјетског рата, Аустро –Угари. Свирепи и сурови.

Некако је дошао и крај рата. Слобода је донијела такав животни ентузијазам да су сви као добровољци радили, градили, пошумљавали…

Почео је да се гради хотел „Црна Гора“, ђед је добио први сталан посао, и сва фамилија „починула“ од бриге како преживјети. Бабу није напуштао „предузетнички“ дух. Она је била неко ко је имао визије а спроводила их је без наметања, у најбољем интересу фамилије, поштујући мужа и свима стављајући до знања да је његова последња. Стара кућа је замијењена новом, већом, дјеца су се школовала и постајала своји људи.

Већа кућа је и доносила додатни приход, јер је било довољно соба и за подстанаре. Сви они који су се дуже задржали су благосиљали бабу, јер се понашала према њима као да су јој чељад из куће. Неколицина њих су је, док је била у постељи, посјећивали, све док није минула са овог свијета.

Сва унучад су лекције о племенитости добијали уживо од ње и ђеда. Крајем осамдесетих у Подгорицу је дошла гомила невољника из Румуније и Русије, који су живјели мјесецима углавном у колима и продавали све и свашта да би преживјели и нешто зарадили. Почесто је Јелена силазила до својих „комшија“ који су „становали“ у старој Дачији, паркираној испред капије. Свакодневно им је доносила шерпе са храном и позивала их да се, по потреби, окупају и среде, кад су већ имали такав јад од смјештаја и живота уопште.

Радила је то од свега срца, не да би се гордила и добијала похвале, већ кад нико не гледа. Доброта је најудобнији смјештај за душу сваког људског бића.

Јеленин однос према својој дјеци је посебна тема. Од ђеда, који до женидбе није имао никог од фамилије, су добијали безусловну и бесконачну благост и љубав. Баба је била његов антипод, ваљда је осјећала да мора тако, због неке равнотеже. Била је прави „жбир“, страх и трепет за њих. Није презала ни да их пребије на „мртво име“, кад то, по њеном мишљењу, заслуже. Ђед онда данима није причао са њом, па је на крају одустала од таквог метода или то радила кријући од њега.

Са унучадима је омекшала, али не сасвим. Ја сам од ње добио много љубави. Док сам студирао, редовно сам долазио да сву ноћ, у великој дневној соби, радим напорне семинарске радове и техничке цртеже.

Почесто нисам долазио сам, па је пар мојих блиских пријатеља, колега са факултета , упознало бабу. Схватио сам да нисам био пристрасан кад је она у питању. Баба Јелена је и њима била крајње занимљива, јер је налазила разне теме и праву мјеру за разовор, док смо правили паузе или доручковали.

Била је јако заинтересована, макар за оне испите које сам код ње спремао. Једном приликом је чула да спремам Механику флуида, поприлично тежак испит на трећој години машинства, па ме је првом следећом приликом питала:“Положи ли оне флориде“?

Давала је, чак, себи за право да се у неким деликатним животним ситуацијама постави заштитнички према мени у односу на моје родитеље, сматрајући да гријеше.
Од ње сам научио и важну лекцију о захвалности. Због свих обавеза и хроничног премора нисам, нажалост, пречесто долазио код ње. Ниједном ми није приговорила, нити ме прекорила. Стављала ми је до знања да ме разумије и да је захвална што сам уопште ту.

Само би рекла:“’Фала ти сине, што си доша’.“.
Задњи пут кад сам био код ње, подстицао сам моју драгу „старку“ , онако измучену и скоро непокретну да прича неке своје чувене приче, које сам хиљаду пута чуо. Смијала се. Тако смо се растали.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: