Фалсификати у служби разарања бића Црне Горе: Погледајте како црногорски фашисти покушавају да прекроје историју (2)

Приредио: Јован Маркуш

За оне који су јавно одбили да прихвате фашистичко и сепаратистичко национално преименовање Срба из Црне Горе у неке нове “клониране Црногорце“ слиједиле су казне. Тако је бивши начелник управног одјељења Зетске бановине и бивши срески начелник Војислав Пекић родом из Дробњака (отац познатог писца Борисава Пекића) послије изјаве пред италијанским властима да он не признаје такво црногорство и да се он тако не осјећа, експресно протјеран из Црне Горе. Поводом овог случаја лист “Зета“ предлаже сљедеће: “Његовим стопама требало би послати и све оне остале теразијске лижи сахане како би се Црна Гора ослободила оваквих родољуба.“[19] Ради дисциплиновања народа да прихвати теорије о “новим Црногорцима“, сепаратисти су припремили списак од 200 највиђенијих грађана из Црне Горе са намјером да их убију као познате борце за српско национално јединство.[20]

Није тешко уочити скоро истовјетност сепаратистичког и усташког пројекта. Из НДХ је дошао вођа и учитељ Дрљевић гдје је већ дуже радио са сепаратистичким “идеологом“ Савићем Марковићем Штедимлијом, који се истакао пропагирајући старе “теорије“ о промјени укупног идентитета Црногораца, етничког и вјерског, желећи да их преведе у “Црвене Хрвате“ и римокатолике. Штедимлија је у усташком покрету био задужен да ради на зближавању Хрвата, Албанаца и “Црвених Хрвата“ (Црногораца) и да их конфронтира против Срба (Црногораца, Херцеговаца, Босанаца, Србијанаца). Није тешко закључити да све Штедимлијине “теорије“ вуку своју генезу од усташке “Хрватске странке права“ Анта Старчевића из 1868. године, која је лансирала своју “теорију“ о Црногорцима као мјешавини “Црвених Хрвата“ и старих Илира. Штедимлија је само по задатку проучио и презентовао идеје ове странке, која је пропагирала расизам педесет година раније него је настао фашизам у Италији и нацизам у Њемачкој. Поред предузетих мјера на промјени бића Црне Горе,  требало да услиједи и реализација идеје о “Аутокефалној унијатској Црногорској цркви“ чији је гласноговорник био управо Штедимлија. По узору, на “Аутокефалну Хрватску православну цркву“, која је завршила као и њен оснивач Анте Павелић, требало је створити “Аутокефалну Црногорску православну цркву“. Иначе, Штедимлија је био уредник “Гласа православља“, органа “Аутокефалне Хрватске православне цркве“, и фактички администратор ове силом усташке власти промовисане цркве“. О овој “цркви“, у књизи “Православни“, хрватског римокатоличког теолога др Јураја Коларића пише сљедеће: “Анте Павелић изјавио је 28. вељаче 1942. у сабору да ‘у православље не дира нитко, али у хрватској држави не може бити Српске православне цркве’. Затим је 3. травња 1942. донесена “Законска одредба о оснивању аутокефалне Хрватске православне цркве, а на темељу те одредбе проглашен је 5. липња 1942. Устав Хрватске православне цркве. За поглавара Хрватске православне цркве био је постављен руски емигрантски архијереј, бивши архиепископ јекатеринославски и новомосковски Гермоген, који је био устоличен у Загребу 7. липња 1942.’‘

Потом се наводи сљедеће: “Хрватска православна црква није имала никакав стварни утицај на положај православних Срба у Хрватској. Са неколико свештеника, махом проблематичних људи, који су се пуким случајем шпекулацијом нашли у НДХ, није она могла да врши никакву мисију, нити да постане значајни фактор који би могао да заштити своју паству. И даље је трајало превођење у римокатоличку вјеру, и даље је постојао и радио ‘Уред за рушење православних цркава’, злочини нијесу престајали.“

На крају овог поглавља о Црквеној унији у Хрватској др Јуриј Коларић између осталог закључује: ‘‘Као што смо видјели, повијест православља у Хрватској тешка је и трагична. Спознаја праве истине била би од највеће користи и за једну и за другу страну. У свијету је познато да хрватско католичанство стоји на ‘црној листи’ свјетског емигранстког покрета“…[21] Тешко је не сложити се са ријечима овог римокатоличког доктора теолошких наука, да треба сазнати праве истине па и оне о црквеној унији и о Штедимлијиним активностима у Хрватској. Кратко трајање “Независне Државе Црне Горе“, коју ће сепаратисти и фашисти промовисати на Петровдан 1941. године, спријечило је остварење Штедимлијоног програма.

Међутим, Савић Марковић Штедимлија ће касније поново покренути стару “теорију“ о “Аутокефалној Црногорској цркви“, али овог пута у комунистичкој изведби. Дајући подршку рушењу Цркве Св. Петра Цетињског и Његошевог гроба на Ловћену, у загребачком листу “Вјесник“ (органу Социјалистичког савеза Хрватске) од 26. априла 1970. у чланку “Знамо ко води кампању против Његошевог маузолеја“ који одише мржњом, Штедимлија поново покреће питање “Аутокефалне Црногорске православне цркве“. Неки од водећих комунистичких егзекутора рушења светиња на Ловћену здушно су прихватили ову вјерску “теорију“ иако нијесу били вјерници. Попут ове, пристали су да буду само спикери “теорија“ које су импортоване из центара моћи ван Црне Горе. Једна објективна анализа би највјероватније показала што је Његош казао “И цијели ови беспореци по поретку некоме сљедују.“

Италијанска окупациона власт обећала је Централном савјетодавном комитету власт у седам срезова Црне Горе, док су на другој страни одузели житородне крајеве, излазе на море, а тиме и могућности за самосталан живот. Албанији су припојени: Улцињска област до Добре Воде, Тузи до ријеке Цијевне, Кастрати, Плав, Гусиње, Метохија и дио Косова који је припадао Краљевини Црној Гори. Боку Которску у старим аустријским границама припојили су Италији. Херцеговина је била препуштена хрватским усташама као компензација за присаједињење Далмације, а за Новопазарски Санџак био је припремљен посебан статус са ослонцем на муслимане с циљем одвајања Црне Горе и Србије. Албанским пљачкашким бандама дозволили су, поред великог броја убистава, тоталну пљачку, паљевине, и прогонство Црногораца и Србијанаца са Метохије и Косова.

Већину чланова сепаратистичког Централног комитета није интересовало мијешање у “туђе“ послове и комадање Црне Горе, они су се залагали за своју “Независну“ Црну Гору, па макар била од “Кокота до Котора“, како су говорили неки од истакнутих чланова.[22]

Црногорски сепаратисти који су окупацију дочекали као слободу[23], припремили су Сабор од 65 својих присталица који је требао да симболизује Народну скупштину из 1914. За Петровдан, славу Цетињског манастира, 12. јула 1941. године црногорски комитет сазвао је Сабор. Дио позваних делегата није стигао на Петровдански сабор, а дио присутних је одбио да учествује у раду, доживљавајући овакав чин тешком увредом, за коју се они нијесу борили. Ипак, комитет се снашао и на брзину позвао друге симпатизере, како би попунио број делегата за пуноважно одлучивање. Са неколико сати закашњења сабор је отпочео са радом.

Званични и једини саборски говорник др Секуле Дрљевић одмах по отварању Сабора узео је ријеч и у дугом говору, између осталог, рекао:

“ЦРНОГОРСКИ САБОРЕ,

Прошли Свјетски рат завршен је Версајским диктатом. Као његова неминовна посљедица настала је пометеност политичких и моралних појмова у првим годинама након рата, коју је прекинуо долазак на на чело италијанског народа генијалног творца и вође фашизма Бенита Мусолинија. Касније, узео је у своје чврсте руке вођство њемачког народа Адолф Хитлер идентификујући погледе на Европу и на нужност њене реорганизације са погледима Бенита Мусолинија. Оба Велика Европљанина нијесу престајали упозоравати на нужност стварања нове Европе. Нијесу их схватили они, на чију су адресу њихове опомене биле упућене. И тако је дошло до данашњега рата.

Творевине Версајског Диктата срушиле су једну за другом побједоносне армије Сила осовине. Нестало је и Југославије и тиме је створена могућност, да буде исправљена неправда учињена Црној Гори године 1918. и да Црна Гора, као независна држава, буде укопчана у нови европски систем који изграђују два европска генија савременика и њихове непобједиве армије.“[24]

“Ријечи г. Дрљевића, често пута биле су прекидане најбурнијим аплаузима и поклицима на адресу слободне Црне Горе, Фашистичке Италије, њеног племенитог Краља, Вође Фашизма, г. Мусолинија, Грофа Ђана и свих оних, којима Црна Гора има да захвали за овај велики дан.

Предсједник Сабора одредио је затим да се прочита декларација. Господин Јово Поповић прочитао је текст декларације, који је био поздрављен дугим одобравањем. Предсједник Сабора г. Ивановић умолио је затим да се декларација прими акламацијом, нашто се двораном проломило громко: Прима се! Г. Ивановић констатовао, да је декларација примљена једнодушно.“[25]

У истом броју објављени су и телеграми захвалности са свечаног засиједања Сабора. У телеграмима упућеним Дучеу и Фиреру каже се сљедеће:

“ДУЧЕ-У

РИМ

У часу када Црна Гора, по једнодушној одлуци Сабора, успоставља Суверену и Слободну Државу, оријентишући се одлучно према Фашистичкој Италији, и тражећи њену заштиту и трајну плодоносну солидарност, полазе к Вама, Дуће, изрази захвалности за ово величанствено дјело задовољштине, и уздижу се топле жеље за успостављање једног доба правде, мира и сарадње међу народима под Вашим највишим покровитељством.

Претсједник Сабора

ИВАНОВИЋ, с.р.“[26]

“ФИРЕРУ

БЕРЛИН

          Црна Гора, која је, у акционој сфери Фашистичке Италије данас успостављена као Суверена слободна држава, упућује своје мисли Вама, Фиреру у жељи да Осовина и нови европски поредак достигну скору сретну побједу.

Претсједник Сабора

ИВАНОВИЋ,с.р.’‘[27]

Овако створена “Суверена и Независна држава Црна Гора“, чију је круну одбио принц Михаило Петровић Његош, није опстала ни један дан. У зору 13. јула 1941. против овакве државе и њених заштитника устао је народ Црне Горе, независно од својих политичких опредјељења, и за кратко је скоро читава Црна Гора била ослобођена, изузимајући неколико градова.

[19] Зета, Подгорица, бр. 36, 14. јуна 1941, чланак “Један завршетак“

[20] Стеван Ј. Вучетић, Грађански рат у Црној Гори 1941-1945, Детроит 1947.

[21] Др Јурај Коларић, Православни, Загреб, 1985, стр. 174 –176

[22] Стеван Ј. Вучетић, исто

[23] Зета, Подгорица, бр. 15, 24. априла 1941, на насловној страни пише “Црногорски народе. Сретна ти слободна Црна Гора“

[24] Исто

[25] Исто

[26] Исто

[27] Исто

Прочитајте претходни дио:

Фалсификати у служби разарања бића Црне Горе: Погледајте како црногорски фашисти покушавају да прекроје историју

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: