Фељтон, 140 година од рођења патријарха СПЦ др Гаврила Дожића: Водио Србе у временима великих искушења (6)!

Пише: Миљан Станишић

Митрополит др Гаврило Дожић је сматрао да је уједињено Српство услов за општенародни препород, па на Митровдан 1918. године објављује проглас Црногорцима, у којем, поред осталог, наводи: „Црногорци!

Ујединимо се у једну демократску, културну и велику отаџбину, која је крвљу извојевана и великим жртвама откупљена. Она је херојским подвизима ослобођена и братским јединством створена…Дужност, света дужност позива нас, да у овом великом времену по нашу српску нацију не дозволимо да се себични интереси успињу изнад општих и животних интереса нашег напаћеног народа“. Митрополит Гаврило Дожић учествује као посланик из Доњоморачке капетаније на Великој скупштини српског народа, познатој као Подгоричка скупштина 26 новембра 1918. г. у Подгорици, која је изгласала уједињење Црне Горе и Србије. Он је изабран на чело делегације која ће њене одлуку однијети у Београд. Свечано благодарење у Цетињском манастиру  27. новембра одржао је митрополит Митрофан Бан, а тога дана је одржано и благодарење у подгоричкој Саборној цркви Св. Ђорђа, које је служио митрополит и посланик Гаврило Дожић, а присуствовали су му посланици Подгоричке скупштине. (др Вукић Илинчић, „Споменица ујединитељима 1918-2018“, Никшић, 2018, стр. 18)

Синод православне цркве у Црној Гори је 16. децембра 1918. године донио одлуку да се „независна Српско-Православна Црква у Црној Гори уједини са аутокефалном Православном Црквом у Краљевини Србији“. Јасно је да укидањем Пећке патријаршије 1766. године покидано је и јединство Српске цркве, али је она у духовном погледу била de facto једно, што је и формализовано овом одликом, тј. када су се за то стекли и формални услови. Када се митрополит Гаврило вратио у Пећ тамо је наишао на хаос. Његова резиденција је била у нареду и развалинама, па су била потребна велика средства за њену адаптацију. Иначе, митрополит се током током читавог рата издржавао „како је знао и умио: нешто од сопствених средстава, помоћи пријатеља и рођака и кредита који је узео код Црногорске банке, да би преживио рат“. (Митар Џаковић, н.дј., стр. 32) Навели смо која је одликовања митрополит Дожић добио послије балканских ратова, а након Првог свјетског рата, као непосредни учесник ратних операција, добио је и: Обилића медаљу, Данилов крст и Карађорђеву звијезду IV степена с мачевима.

Иако се стварањем Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца био привидно остварио вјековни сан о уједињењу српског народа и српске цркве под јединствени кров и у једном државном оквиру, тј. на јединственој територији и под српском круном, убрзо ће се показати да то није било ни мало срећно рјешење за српски народ, јер ни Словенци, а нарочито Хрвати, нову државу у највећој мјери нијесу прихватали као своју, већ као великосрпску творевину, сањајући сан о своме „државном сванућу“, И Словенци и Хрвати су из Првог свјетског рата изашли као поражене стране, биле су на позицијама поражених сила и требале су да плате велику ратну репарацију, па су стварањем Краљевине СХС то изјегле, а она је за њих била само успутна станица, што ће се у каснијим дешавањима и показати. Др Гаврило Дожић наводи да је приликом посјете природном савезнику руском цару Алексеју и руској влади 1916. године „они су нам саветовали да прво ујединимо све покрајине српске у њихове границе, па ћемо тек онда да видимо за остало“. Даље су му сугерисали „да различите две религије неће наћи исто решење, као што би било да је једна иста религија“. Међутим, др Дожић истиче да се није ишло тим путем: „Нажалост, ја сам 1918. године видио да се ствари развијају на штету српских интереса, па сам дао једну декларацију у Лондону, у којој сам рекао једно старо мишљење, да треба прво српске покрајине ујединити и ограничити, па тек онда створити заједничку државу“. Због ове декларације је био оштро нападнут од хрватског политичког вођства, нарочито Трумбића, како то штети будућој заједничкој  држави Срба, Хрвата и Словенца и због тога је „остављен по страни“, све до Обзнане 1921. године. (Др Гаврило Дожић, „Мемоари“, стр. 66, 67)

И др Јован Дучић је сматрао да српски народ стварањем нове државе са Хрватима и Словенцима је постао странац у властој кући: „У свом словенском и патријархалном схватању крвне и расне везе, он није веровао да ће се у тој кући наћи са завереницима против свих њихових заветних светиња, међу дојучерашњим туђим војницима, које је он побеђивао, да га они затим оклеватају  и обешчасте међу европским народима у чијој је средини дотад био и велик и славан. Али то није све. Српски народ није знао да са новом и заједничком државом он узима на себе обавезе које су премашивале све његове могућности, а у замену ништа не добијајући од двеју осталих група у тој заједници. Југославизам је био странпутица и беспуће, вратоломија и самоубиство“.(Јован Дучић, „Верујем у Бога и Српство“ (Сабрана дела), Београд, 2014, стр. 650)

(наставиће се)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: