Фељтон, 140 година од рођења патријарха СПЦ др Гаврила Дожића: Водио Србе у вријеме великих искушења (18)

Пише: Миљан Станишић

ПАТРИЈАРХ И СПЦ У СЛУЖБИ СПАСАВАЊА НАРОДА ПОД ОКУПАЦИЈОМ

По првим информацијама о стравичним злочинима усташа над Србима у НДХ, Синод СПЦ је формирао комисију са задатком да прикупља податке о тим злочинима. Крајем августа 1941, када је ђен. Милан Недић формирао „своју“ Владу, Комисија је саопштила податак о 300 хиљада жртава усташких злочина. На основу наведеног, СПЦ је сачинила меморандум који је прослијеђен Краљевској влади и на др. адресе, како би се утицало да се то спријечи. Њемци су 6. октобра 1941. дозволили рад Патријаршије, држећи је и даље под присмотром. Влада Милана Недића је у више наврата слала Синоду СПЦ помоћ. Покушај Недића и др. да Синод ставе под своје окриље није успио, мада је долазило до сарадње, под образложењем да је црква изнад свих партија и организација. Личним ангажовањем ђен. Недића код Њемаца у извјесној мјери је поправљен положај СПЦ. Тако је и патријарху било дозвољено да се лијечи у санаторијуму „Живковић“, гдје је био од 4. новембра 1941. до 17. јула 1942. године (Архимандрит Јован (Радосављевић, „Жички светлосник“, Светигора, бр. 52, 53, 1996)

Пошто се патријарху Гаврилу здравље поправило, враћен је у манастир Раковица. У јесен 1942. године патријарха су посјетили митрополит Јосиф, као и више епископа. Патријарх Гаврило је 20. маја 1943. године премјештен из манастира Раковица у манастиру Војловица, а Њемци су изнијели разлог да је то зато што је од ђен. Михаиловића била припремана његова отмица, а у том манастиру то би било теже оствариво. Али, и поред пресељења  патријарха њихове везе су се одржавале и даље преко посредника. И сам патријарх је децембра 1943. године изјавио да без остатка остаје уз покрет ђен. Михаиловића, тј. уз ЈВуО.  У том манастиру патријарху Гаврилу је послије двије године дозвољено да служи литургију. Са скупштине свештеника СПЦ, одржана на Преображење (19. августа) 1944. године донијета је резолуција у којој се „констатује са задовољством чињеница, да велика већина свештенства  од самог почетка учествује у раду Равногорског покрета и позива осталу браћу свештенике да ревносно раде у духу тога покрета“. (Б. Петрановић, М. Зечевић, Југословенски федерализам, Идеје и стварност, Тематска збирка докумената, 1941-1987, књ. 1, Београд, 1987, стр. 818-821).

И патријарх Дожић је сматрао да је потребна сложна акција против пакленог Титовог покрета: „Ми лично би били готови, да сарађујемо и свим нашим силама и потпомажемо заједничку и сложну акцију целокупног народа, ако би до такве слоге и акције дошло, против пакленог деловања анти народних елемената, као што је паклени покрет некаквог Тита Броза и његових присталица у нашој напаћеној отаџбини“. (Предраг Илић, СПЦ и тајна Дахуа, Београд, 2006, стр. 146)

У манастиру Војловица био је спроведен и владика Николај Велимировић. Милан Недић је у више наврата тражио од њемачких окупационих власти да ослободе патријарха и владику. Њемци су у замјену за ослобођење патријарха, од њега затражили да потпише изјаву о лојалности окупатору и да Синод буде надлежан само за територију окупиране Србије. Патријарх је захтијевао да му се поврати надлежност над јединственом СПЦ и да се поставе владике у свим епархијама. Њемци не само што нијесу на то пристали, него су их средином септембра 1944. године интернирали за Дахау. За њихово пребацивање није знао ни др Херман Нојбахер, о чему пише Рибентропу, а чијим залагањем ће се они убрзо и ослободити.  Нојбахер се заносио плановима да створи федерацију Србије и Црне Горе, у коју би био укључен Санџак, тј. Стари Рас, као и да  окупи све снаге које би се бориле против комунизма. Нојбахер је 11. децембра 1944. године у Бечу обавијестио Димитрија Љотића и Бошка Костића да су на његову молбу и ангажовање др Ернеста Калтенбрунера из Дахауа пуштени Гаврило Дожић и Николај Велимировић, који су у концентрационом логору Дахау били заточени око два мјесеце, тј. од почетка октобра до почетка децембра 1944. године. (Р. Радић, н.дј., стр. 430-436; Коста Николић, Страх и нада у Србији 1941-1944: свакодневни живот под окупацијом, Београд, 2002, стр. 87-91)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: