Фељтон, 140 година од рођења патријарха СПЦ др Гаврила Дожића: Водио Србе у вријеме великих искушења (20)!

Пише: Миљан Станишић

Патријарх Гаврило Дожић је био пред тешком дилемом, да ли остати у емиграцији или се вратити у земљу, као што је наговијестио, у ситуацији када је се нова тоталитарна, комунистичка власт брутално обрачунавала са онима које је сматрала противницима „данашњице“ и „свијетле будућности“, тј. њиховог система једноумља и тираније, заодјевене у рухо тзв. диктатура пролетеријата. Тако се под удар те тиранске комунистичке власти, која је истицала своје атеистичке ставова, нашла и СПЦ. Тако су многи свештеници пребијани, хапшени и суђено им је, а било је сличајева и убистава. Мотив нових комунистичких властодржаца да се патријарх врати у земљу био је тај јер је он био препознат као непоколебљиви антифашиста, па им је то требало да покажу своју наводну демократичност. Патријарх је почетком августа 1946. године напустио Италију и пошао за Швајцарску, а потом је отишао на лијечење у Чехословачку у Карлове Вари.

Како је и Руска православна црква била заинтересовна да се патријарх врати у Југославију чиме би допринио бољем положају СПЦ, као и то да су га на то наговарали и митрополит Јосиф и Синод СПЦ, али и Тито и његова власт, он је поднио молбу за повратак. У том циљу пише 15. октобра Титу, како би му се убрзале путне исправе за повратак. По слијетању авиона на аеродром патријарх је пребачен до Саборне цркве, и у присуству митрополита Јосифа и епископа тимочког Емилијана дочакало га је мноштво народа и свештенства. По повратку патријарха Гаврила, митрополит Јосиф који га је, као што смо навели, замјењивао, преселио се у манастир Раковицу. (Р. Радић, н.дј., стр. 488-496)

По повратку у земљу патријарх Дожић је храбрио своје сараднике из Синода СПЦ и др. који су били забринути за тешки положај СПЦ под влашћу комуниста, рекавши им да је чињеница да се Црква тренутно налази у тешком положају, али да је то пролазно и да морају доћи до споразума са влашћу и до међусобне сарадње: „Ја се не бојим за опстанак Цркве наше, јер јој ни врата адова одолети неће! Зато Вас молим и апелујем, немојте клонути духом, нити да падамо у очај, већ смело водимо брод Српске православне цркве. Старајте се за добро нашег нарпда и своје браће у Христу. Морамо гледати да дође до неког споразума са онима, који су у власти, јер је дужност и оних који управљају политиком, да дође до споразума и сарадње“. („Гласник СПЦ“ , бр. 10-12, 1946)

Сабор СПЦ ј 23. новембра, под предсједништвом патријарха Гаврила, донио један број врло значајних одлука важних за боље организационо функционисање СПЦ, при чему је дошло до њеног извјесног прилагођавања властима. У децембру 1946. и јануару 1947. године патријарх је размијенио посјете са Титом у вези положаја СПЦ и њеног функционисања, при чему је Тито обећао помоћ. Патријарху су у посјету долазили и високи комунистички и државни функционери (предсједник Владе Србије Благоје Нешковић, Петар Стамболић и др.). („Гласник СПЦ“, бр. 1, 1947)

Руски митрополит Николај, који је децембра 1946. године боравио у Београду на Свесловенском конгресу, имао је честе контакте са патријархом Гаврилом, који му је како истиче, поред осталог, рекао „да је центар православља у Москви, и да преостале мале аутокефалне цркве само у узаједници са РПЦ могу да пронађу прави пут свог историјског живота“. То је патријарх Дожић и потврдио присуствујући панправославном конгресу у Москви, јула 1948. године. Митрополит Николај описује патријарха Гаврила као веселу, енергичну и живу особу, интелигентну, образовану личност, јаке воље и са огромном енегијом, и поред тога што је болестан (од бубрега и простате). Он сматра да је патријарх Гаврило био много тактичнији и прилагодљивији од митрополита Јосифа, јер је настојао максимално да извуче користи за СПЦ, што је у тој ситуацији било могуће од комунистичке власти. (Р. Радић, н.дј., стр. 499, 500)

О томе академик Лакић пише: „Евидентно је да се оваквим ангажовањем патријарха Дожића поправио укупан положај Цркве и свештенства. Он је отворено позивао на сарадњу од које би имала корист и Црква и држава. Давао је концесије и добијао уступке, Свештеници су почели добијати следовање хране, карте за снабдевање текстилом, дозвољен је и један број часова вјеронауке у школама. Богословски факултет у Београду и даље је остао на државном буџету, а добијена су средства за отварање Богословије у Призрену“, као и добијена средства за обнову православних храмова и у њима заштиту икона, иконостаса и сл. (др Зоран Лакић, н.дј., стр. 103, 104)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: