Пише: Синиша Љепојевић

Излазак Велике Британије из Европске уније, познат као Брегзит, је изузетно важан догађај савремене европске историје. Већина британских гласача је на референдуму одлучила да после 47 година напусти европску интеграцију. За њих је то патриотски чин обнове слободе и независности Уједињеног Kраљевства.

Брегзит, међутим, није само о томе да једна велика држава напусти, до сада недодирљиву,  европску интеграцију. То је чак много више побуна против једног деструктивног модела друштва који последњих деценија гуши развој, разара привреду и друштвено ткиво и ствара све веће социјалне разлике. Симбол тог модела друштва је, верује се, управо Европска унија. Истовремено то је побуна и против британске политичке елите која прихватајући такав модел руши основе Британије и њене историје.

Брегзит је нова европска и британска револуција. И то веома необична револуција.

Референдум и Брегзит су својим гласовима изгурали раднички делови Енглеске и Велса па је тај процес и побуна обичног, пониженог и заборављеног човека Kраљевства.

За Британију је Брегзит упозорење да већина грађана није више спремна да верно следи наредбе и инструкције удаљених бирократизованих центара моћи који према никоме немају одговорност, јер их нико није ни бирао.

Брегзит је и симбол слободе

А за Европу, не само за Европску унију, Брегзит је и аларм да је „европски пут“ произвео више проблема него решења и да су неопходна реална сагледавања стварности и потреба обичног човека. Ако се то буде и даље игнорисало онда побуна обичног човека широм Европе не би требало да буде изненађење.

Брегзит је зато истински важан догађај и то као  почетак  историјског процеса, чијих последица Европска унија а и Европа изгледа још увек нису довољно свесне. Одлука већине Британаца да напусти европску интеграцију, која је минулих деценија у статусу религијске незамењивости, је симбол тог процеса који ће тектонски променити политичку географију Европе. Та промена политичког рељефа се већ десила у Британији.

То се изгледа још увек не разуме и у Бриселу, али у великој мери и унутар лондонске елите. Бриселски естаблишмент не разуме и није успео да види да ће се Брегзит десити и још увек изгледа да га третира као неку врсту „ужасне, неочекиване природне катастрофе, као што је удар метеорита истребио диносаурусе“ и своди читав процес на тамо неке ексцентричне Енглезе који увек траже нешто посебно. Европска елита у ствари Брегзит уопште није узимала за озбиљно.

ЕУ институције су толико далеко од стварности и Британија никада није била наклоњена таквом начину рада. Па је тако Брегзит само неизбежан крај једног дугог процеса а никако резултат несрећних догађаја и околности. То је само  признање реалности, онога што већ извесно време постоји.

Брегзит је симбол новог процеса обнове суверенитета националних држава

Из угла историје Брегзит је симбол новог процеса обнове суверенитета националних држава. Минулих деценија је била доминантна званична верзија, барем на Западу,  да   државни суверенитет нема значаја и да је бесмислена конструкција у модерном свету. Најважније је да се суверенитет дели па се само тако може утицати на оне друге.

У савременој Британији, после дугогодишњег искуства са подељеним суверенитетом, се очигледно  верује да је суверенитет значајан и да он обезбеђује да Британија доноси одлуке и законе који су у складу са њеном природом и њеним потребама. То је оно на шта свака земља има право и што, у ствари, и сви други у свету желе.

У тој реткој и необичној побуни британског обичног човека имају два основна елемента.

Један је побуна и излив незадовољства против отуђене  и затворене домаће,  британске политичке елите која се удвара богатим људима, банкама и међународним корпорацијама а велики део становништва препушта на милост и немилост оних којима се та елита удвара. Јавност ту омражену елиту идентификује са ЕУ.  Та побуна је јасан захтев да се Британија врати својим демократским традицијама и своме суверенитету.

Други је део сада већ традиционалног отпора према наметнутом колективизму, унификацији живота и вредности,  интеграцији  и одлучивању на неком другом далеком месту и наравно према Европи. Никада Британија, у основи,  није била про-европска генерално. Међутим, било би погрешно Брегзит сводити само на ту британску уздржаност према комшијама, реч је о далеко озбиљнијем политичком и културолошком процесу. Брегзит је и културна револуција, у ширем смислу.

У том немирењу са политичким амбијентом верује се да је кључна обнова суверенитета националних држава. Јер, суверенитет са собом носи и одговорност изабраних представника народа и политичких лидера, јер они више не могу да се крију иза „узвишених циљева“ интеграције и „стабилности“ а онда та одговорност  чини основу демократског уређења. Без те структуре нема ни развоја друштва. Урушавање те структуре се приписује Европској унији и зато већина Британаца верује да је први корак у обнови демократског уређења управо напуштање неуспеле европске интеграције.

Брегзит је део ткз. грађанског рата, политичких и пословних елита

Одувек су важни процеси у незадовољним друштвима имали своје аутетнтично извориште, сваки човек на свом животу осети тежину проблема и инстинктивно осећа одакле долази. Тако се ствара социјална енергија која не мора увек да буде и довољна за темељнију промену друштвених односа. Kључ промена је у друштвеној елити. Само када елита или један њен део препозна, када је заинтересована,  да би та социјална енергија могла да буде ефикасно усмерена онда долази и до промена. У случају Брегзита, његова социјална енергија је одавно постојала само нико није ни питао народ шта мисли, али сада је дошло да је један део британске елите подржао то народно расположење и дата му је шанса да гласа на референдуму. Другим рецима, Брегзит је део и такозваног грађанског рата, политичких и пословних,  елита, и то не само британских него и европских и америчких.

За сада је једино извесно да је већина народа рекла своје и да је Велика Британија и формално изашла из Европске уније. Али, шта ће се даље дешавати још увек је неизвесно. Тај процес ће трајати и неколико година али најважније је да је самим формалним изласком већински народ оснажен у уверењу да глас народа ипак има пресудну реч.

Али да би Брегзит добио свој пуни смисао и значај биће потребна и промена модела друштва, истинска културна револуција.  Али то ће да буде и најтежи задатак. Прво би требало да се опорави политички систем, пре свега Парламент, и поврати поверење. То је први тест капацитета савремене британске политичке елите која је на победничкој страни, да ли има капацитет да оствари смисао Брегзита и креира историју.

Одговора на то питање још нема јер збивања током вишегодишње и мучне расправе о резултату референдума и Брегзиту у Парламенту упозоравају да је поражени део елите, окупљен у паралелним структурама познатим као Дубока држава, још увек веома јак и да се не предаје. Упорним манипулацијама и у Парламенту и медијима такозвани Покрет отпора Брегзиту, чију су ударну песницу чинили посланици, у Парламенту је успео да разбије британски правни и политички систем и да заиста доведе у питање сам Брегзит. Десио се, у ствари, својврестан државни удар којим је група посланика у једном часу развластила владу и преузела контролу. Циљ је био поништавање и референдума и Брегзита.

Десило се да је Парламент против народа, да су изабрани посланици против оних који су их бирали. У једном периоду власт су преузели и судови који су се чак усудили да пониште и потпис краљице Елизабете Друге као врховног суверена.  Потпуни слом уређења. За три године су се десили референдум, два пута ванредни избори и Британија је променила три премијера. После дуго година имала је и владу која нема радну већину у Парламенту.

(Извор: Између јаве и сна)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: