Piše: Siniša Ljepojević

Izlazak Velike Britanije iz Evropske unije, poznat kao Bregzit, je izuzetno važan događaj savremene evropske istorije. Većina britanskih glasača je na referendumu odlučila da posle 47 godina napusti evropsku integraciju. Za njih je to patriotski čin obnove slobode i nezavisnosti Ujedinjenog Kraljevstva.

Bregzit, međutim, nije samo o tome da jedna velika država napusti, do sada nedodirljivu,  evropsku integraciju. To je čak mnogo više pobuna protiv jednog destruktivnog modela društva koji poslednjih decenija guši razvoj, razara privredu i društveno tkivo i stvara sve veće socijalne razlike. Simbol tog modela društva je, veruje se, upravo Evropska unija. Istovremeno to je pobuna i protiv britanske političke elite koja prihvatajući takav model ruši osnove Britanije i njene istorije.

Bregzit je nova evropska i britanska revolucija. I to veoma neobična revolucija.

Referendum i Bregzit su svojim glasovima izgurali radnički delovi Engleske i Velsa pa je taj proces i pobuna običnog, poniženog i zaboravljenog čoveka Kraljevstva.

Za Britaniju je Bregzit upozorenje da većina građana nije više spremna da verno sledi naredbe i instrukcije udaljenih birokratizovanih centara moći koji prema nikome nemaju odgovornost, jer ih niko nije ni birao.

Bregzit je i simbol slobode

A za Evropu, ne samo za Evropsku uniju, Bregzit je i alarm da je „evropski put“ proizveo više problema nego rešenja i da su neophodna realna sagledavanja stvarnosti i potreba običnog čoveka. Ako se to bude i dalje ignorisalo onda pobuna običnog čoveka širom Evrope ne bi trebalo da bude iznenađenje.

Bregzit je zato istinski važan događaj i to kao  početak  istorijskog procesa, čijih posledica Evropska unija a i Evropa izgleda još uvek nisu dovoljno svesne. Odluka većine Britanaca da napusti evropsku integraciju, koja je minulih decenija u statusu religijske nezamenjivosti, je simbol tog procesa koji će tektonski promeniti političku geografiju Evrope. Ta promena političkog reljefa se već desila u Britaniji.

To se izgleda još uvek ne razume i u Briselu, ali u velikoj meri i unutar londonske elite. Briselski establišment ne razume i nije uspeo da vidi da će se Bregzit desiti i još uvek izgleda da ga tretira kao neku vrstu „užasne, neočekivane prirodne katastrofe, kao što je udar meteorita istrebio dinosauruse“ i svodi čitav proces na tamo neke ekscentrične Engleze koji uvek traže nešto posebno. Evropska elita u stvari Bregzit uopšte nije uzimala za ozbiljno.

EU institucije su toliko daleko od stvarnosti i Britanija nikada nije bila naklonjena takvom načinu rada. Pa je tako Bregzit samo neizbežan kraj jednog dugog procesa a nikako rezultat nesrećnih događaja i okolnosti. To je samo  priznanje realnosti, onoga što već izvesno vreme postoji.

Bregzit je simbol novog procesa obnove suvereniteta nacionalnih država

Iz ugla istorije Bregzit je simbol novog procesa obnove suvereniteta nacionalnih država. Minulih decenija je bila dominantna zvanična verzija, barem na Zapadu,  da   državni suverenitet nema značaja i da je besmislena konstrukcija u modernom svetu. Najvažnije je da se suverenitet deli pa se samo tako može uticati na one druge.

U savremenoj Britaniji, posle dugogodišnjeg iskustva sa podeljenim suverenitetom, se očigledno  veruje da je suverenitet značajan i da on obezbeđuje da Britanija donosi odluke i zakone koji su u skladu sa njenom prirodom i njenim potrebama. To je ono na šta svaka zemlja ima pravo i što, u stvari, i svi drugi u svetu žele.

U toj retkoj i neobičnoj pobuni britanskog običnog čoveka imaju dva osnovna elementa.

Jedan je pobuna i izliv nezadovoljstva protiv otuđene  i zatvorene domaće,  britanske političke elite koja se udvara bogatim ljudima, bankama i međunarodnim korporacijama a veliki deo stanovništva prepušta na milost i nemilost onih kojima se ta elita udvara. Javnost tu omraženu elitu identifikuje sa EU.  Ta pobuna je jasan zahtev da se Britanija vrati svojim demokratskim tradicijama i svome suverenitetu.

Drugi je deo sada već tradicionalnog otpora prema nametnutom kolektivizmu, unifikaciji života i vrednosti,  integraciji  i odlučivanju na nekom drugom dalekom mestu i naravno prema Evropi. Nikada Britanija, u osnovi,  nije bila pro-evropska generalno. Međutim, bilo bi pogrešno Bregzit svoditi samo na tu britansku uzdržanost prema komšijama, reč je o daleko ozbiljnijem političkom i kulturološkom procesu. Bregzit je i kulturna revolucija, u širem smislu.

U tom nemirenju sa političkim ambijentom veruje se da je ključna obnova suvereniteta nacionalnih država. Jer, suverenitet sa sobom nosi i odgovornost izabranih predstavnika naroda i političkih lidera, jer oni više ne mogu da se kriju iza „uzvišenih ciljeva“ integracije i „stabilnosti“ a onda ta odgovornost  čini osnovu demokratskog uređenja. Bez te strukture nema ni razvoja društva. Urušavanje te strukture se pripisuje Evropskoj uniji i zato većina Britanaca veruje da je prvi korak u obnovi demokratskog uređenja upravo napuštanje neuspele evropske integracije.

Bregzit je deo tkz. građanskog rata, političkih i poslovnih elita

Oduvek su važni procesi u nezadovoljnim društvima imali svoje autetntično izvorište, svaki čovek na svom životu oseti težinu problema i instinktivno oseća odakle dolazi. Tako se stvara socijalna energija koja ne mora uvek da bude i dovoljna za temeljniju promenu društvenih odnosa. Ključ promena je u društvenoj eliti. Samo kada elita ili jedan njen deo prepozna, kada je zainteresovana,  da bi ta socijalna energija mogla da bude efikasno usmerena onda dolazi i do promena. U slučaju Bregzita, njegova socijalna energija je odavno postojala samo niko nije ni pitao narod šta misli, ali sada je došlo da je jedan deo britanske elite podržao to narodno raspoloženje i data mu je šansa da glasa na referendumu. Drugim recima, Bregzit je deo i takozvanog građanskog rata, političkih i poslovnih,  elita, i to ne samo britanskih nego i evropskih i američkih.

Za sada je jedino izvesno da je većina naroda rekla svoje i da je Velika Britanija i formalno izašla iz Evropske unije. Ali, šta će se dalje dešavati još uvek je neizvesno. Taj proces će trajati i nekoliko godina ali najvažnije je da je samim formalnim izlaskom većinski narod osnažen u uverenju da glas naroda ipak ima presudnu reč.

Ali da bi Bregzit dobio svoj puni smisao i značaj biće potrebna i promena modela društva, istinska kulturna revolucija.  Ali to će da bude i najteži zadatak. Prvo bi trebalo da se oporavi politički sistem, pre svega Parlament, i povrati poverenje. To je prvi test kapaciteta savremene britanske političke elite koja je na pobedničkoj strani, da li ima kapacitet da ostvari smisao Bregzita i kreira istoriju.

Odgovora na to pitanje još nema jer zbivanja tokom višegodišnje i mučne rasprave o rezultatu referenduma i Bregzitu u Parlamentu upozoravaju da je poraženi deo elite, okupljen u paralelnim strukturama poznatim kao Duboka država, još uvek veoma jak i da se ne predaje. Upornim manipulacijama i u Parlamentu i medijima takozvani Pokret otpora Bregzitu, čiju su udarnu pesnicu činili poslanici, u Parlamentu je uspeo da razbije britanski pravni i politički sistem i da zaista dovede u pitanje sam Bregzit. Desio se, u stvari, svojvrestan državni udar kojim je grupa poslanika u jednom času razvlastila vladu i preuzela kontrolu. Cilj je bio poništavanje i referenduma i Bregzita.

Desilo se da je Parlament protiv naroda, da su izabrani poslanici protiv onih koji su ih birali. U jednom periodu vlast su preuzeli i sudovi koji su se čak usudili da ponište i potpis kraljice Elizabete Druge kao vrhovnog suverena.  Potpuni slom uređenja. Za tri godine su se desili referendum, dva puta vanredni izbori i Britanija je promenila tri premijera. Posle dugo godina imala je i vladu koja nema radnu većinu u Parlamentu.

(Izvor: Između jave i sna)