Фељтон: Кад су вакат каљали инсани – некад и сад (XVI дио)
1 min read
Мали број муслимана живио је у Вранешу послије 1924. године
Није нам, дакле, циљ ни да, у овом тексту, негирамо, нити умањујемо несрећни догађај у Вранешу 1924. године, а још мање да лицитирамо бројем недужних жртава, већ да кроз сагледање понуђених докумената дамо допринос расвјетљавању онога што се догађало, могућим узроцима и посљедицама.
Историчар Растодер у својој студији износећи закључке шта је, о овом догађају, историографија утврдила не уважава ни понуђена документа већ их одбацује, како смо већ указали, са аргументацијом која није поткријепљена.
Његов став, на јавној трибини, да је историографија утврдила да је „послије покоља у Вранешу остало једно муслиманско домаћинство које је прешло у православље, а потом у студији измијењен у „неколико муслиманских домаћинстава од којих је дио прешао у православље, (неколико значи мање од осам), има, поред уписница павинопољске школе од 1924. до 1931. године, још велики број доказа да је одређен број становника муслимана живио на овом подручју годинама послије 1924.
Милан Булатовић у свом реаговању наводи и ове податке: „Вишегодишњи директор Основне школе у Томашеву (Шаховићима) Марко Војиновић, наставник, рођен у Папама близу Шаховића 1928. године, касније начелник за Општу управу и друштвене дјелатности Скупштине општине Бијело Поље, добро памти своје комшије муслимане. Он каже да је у Папама, између два свјетска рата, живјела бројна породица Ћамила Гробовића на имању од 40-50 хектара. Ћамил је у Бијелом Пољу имао дућан у којем смо трговали. Године 1941. његову породицу, из безбједносних разлога, комшије православци испратили су до Бијелог Поља. Рат је провео у Пећи. Након завршетка Другог свјетског рата вратио се у Папе и након краћег времена продао имање породици Смоловић.“
Булатовић указује и на следеће податке:
Да су Муслимани живјели на подручју Вранеша – Шаховића и Павиног Поља послије 1924. године потврђују и подаци из монографије „Бијело Поље“, Београд 1987, 808- 878. О погибији Муслимана у току Другог свјетског рата у партизанским јединицама од 1941 – 1945. године, који су живјели у Вранешу између два рата.“
Булатовић, затим, наводи и њихова имена.
На ова указивања Милана Булатовића историчар Растодер није ни обратио пажњу.
Умјесто тога навео је извјештај окружног муфтије из Бијелог Поља достављен вишим вјерским органима: „Муслимани Шаховићког и Павино-Пољског џемата у току ове године иселили су се у Турску а своја имања продали, те се сада налази у шаховићкој општини са 17, а у Павино – Пољској са 5 муслиманских домова.“
Растодер, послије овог навођења, закључује:
„Судећи по овом извјештају, сачињеном 1925. године, дакле непуну годину по догађају, у шаховићкој општини је остало да живи 17, а у павинопољској 5 муслиманских домова. Ако претпоставимо да је просјечно у домаћинству живјело 6 чланова дошли би до рачунице од 132 житеља, те се оправдано поставља питање шта се десило са најмање 2.623 муслиманска житеља (2.755 – 132).“
Историчар Растодер изводи закључак, по овом документу из 1925. године, на основу тога колико може да броји просјечно домаћинство иако постоји попис становништва у срезу бјелопољском из 1931. године у ком јасно пише колико тада становника муслиманске вјероисповијести живи у општинама Павино Поље и Шаховићи.
По том попису у општини Павино Поље живи 104 становника муслиманске вјероисповијести, а у општини Шаховићи 123, што укупно броји 227.
Послије, наравно, да може и да треба да стоји питање шта се десило са преосталим муслиманским живљем јер је на попису из 1921. године њихов број у овим општинама износио 2.755.
Без обзира на ова документа и чињенице које су доступне и налазе се у студији историчара Растодера, он није нашао за потребно да свој закључак у предговору да је „послије покоља остало да живи неколико муслиманских домаћинстава од којих је дио њих прешао у православље“ измијени.
До, бар, приближног броја недужних жртава у Вранешу, и истине о том догађају, може се доћи једино на начин да се уваже и анализирају сва расположива документа.
Зато је било и неопходно да се у студији нађе и поглавље о становништву муслиманске вјероисповијести у Вранешу послије 1924. године и њиховом исељавању.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
ne lazi novache nema 2 argumenta od toliko rechenica,samo mlatish neshto chisto da mlatish
Да се прескочи тешка тема, па да дођемо до Његоша, „ГРЛИЦА – календар црногорски за 1835.“ – http://www.cnbdigitalnabibilioteka.me/V/VJ1913/Vjesnik1913.html, питање за директора Завода за интелектуалну својину, да ли је „Грлица“ умјетничко дјело, да ли је Његош знао за „Грлицу“, тада већ владар црногорски, да ли може прочитати „Грлицу“, да ли има нејасноћа да се појасне, можда је нечитко?
Исправка линка: http://www.cnbdigitalnabibilioteka.me/G/Grlica1835/GRLICA1835.html
Genocid u sahovicima 1924. je u nauci vec utvrdjen. Najubjedljivije je to ucinio akademik Serbo Rastoder, svojim djelom o Sahovicima. Proizvoljnim pricama, mistoriografskim makazama, politickim i ideoloskim skalpelom istorijske vivisekcije cinjenice utvrdjene i provjerene pobiti se ne mogu.
Vi, pored price o Sahovicima, permanentno u dnevno-politicke svrhe instrumentalizujete Njegosa, iako vam on nije dao ovlastenje za to. Njegosevo djelo suprotstavljate samom Njegosu i vremenu XIX vijeka u kojemu je zivio. Nije Njegos ono sto pisete da jeste.
Njegos zbog pjesnickog srpstva, Kosovskog mita i Milosa Obilica (inace Milos Oblic je u istoriji nepostojeci junak, on je kod Njegosa literarno izmisljeni lik) ne moze biti Srbin, jer on to nije bio, kao sto Seksir zbog svog djela Hamletu nije etnicki ili nacionalno Danac, niti je taj isti Sekspir zbog Julija Cezara Rimljanin. Itd.
Treba zapamtiti, da je Njegos bio vladar Crne Gore, ali da istovremno bio i knjizevnik, pjesnik. To za nauku nijesu iste ili jednake stvari. Njegosovo knjizevno djelo je umjetnicko djelo, ali ne i istorijska nauka. Njegos nije bio istoricar, nego pjesnik i on je napisao knjizevno djelo vrhunske umjetnicke vrijednosti, ali nije istorijski tumaciti istoriju Crne Gore umjetnickim pogledom Njegoseva djela. Istorijska istina i knjizevna istina su dvije razlicite stvari. Njegos nije pisao i napisao istoriju Crne Gore i Crnogoraca, iako se za to zanimao nesumnjivo, te njegovo knjizevno djelo nije parametar za istorijsku nauku. Njegosevo djelo kao drzavnika i politicara i formalno mitropolita, koji je taj poziv obavljao uzgredno, vise iz nužde, nego sto ga je preokupirao, jeste, međutim, predmetom istorijske nauke. Njegosevo pjesnistvo u eri romantizma nije djelo za istorijsku nauku, već za povijest književnosti. Razdvojite knjizevno djelo i istorijske cinjenice. Njegos je kao pjesnik jedno, a kao drzavnik drugo. Njegos kao pjesnik ne može odgovarati za svoje pjesnicke imaginacije kao za ono sto je radio kao državnik. Znaci, Njegos kao državnik je nesto sasvim drugo u odnosu na to sto je bio i cinio kao pjesnik. Drzavna i politicka misao Njegoseva je relevantna za istoriografiju, a pjesnistvo je nesto posebno, domen istorije knjizevnosti, ponavljam. Kad se Njegos tumaci u smislu nacije, drzave i naroda ciji je vladar bio i kojima je pripadao, relevantna su njegova drzavnicka djela, ucinci, sluzbeni akti i oficijelna diplomatska i druga državno-politicka, administrativna prepiska, a ne njegovo umjetnicko djelo. A Njegos je u politici i diplomatiji nesto posebno, odnosno drugo i to se ne moze poistovjecivati sa Njegosem kao slobodnim umjetnikom, pjesnikom. Te stvari treba razdvojiti. Dakle, opet podvacim, jedno je Njegosevo umjetnicko, knjizevno djelo, a sasvim drugo politicko i državnicko djelo. Treba razdvajhati Njegosa državnika od Njegosa pjesnika. Njegos je u drzavnickom smislu kao vodja države Crne Gore i nacije Crnogorske bio Crnogorac, prirodni, rodni, etnicki, kulturoloski, obicajno, tradicijski, misaono itd Crnogorac u ponome znacenju, a u knjizevnom smislu to sto on pjeva je nesto sasvim drugo, sto Njegosev crnogorski drzavni i nacionalni idenitet ne smije i ne moze objektivno potrijeti, anulirati. Naucimo se da razdvajamo pojmove. Inace, Njegos, a to nikad ne navodite govori u pjesmi ZAROBLJEN CRNOGORAC OD VILE o tome kakva je CRNOGORSTVA VILA pa pominje PROSUTU KRV CRNOGORSTVA.
Do sada najbolji komentar Njegosevog Gorskog vijenca dao je prof. dr Slobodan Tomovic, mada i prof. dr Milan Rakocevic to izvanredno cini u svom djelu o Njegosu i drugi pisci i teoreticari-analiticari njegosevog djela. NJEGOS NIJE NIKOLAJ VELIMIROVIC, NITI AMFILOHIJE RADOVIC, MATIJA BECKOVIC, DOBRICA COSIC ITD. Propaganda i nauka su dvije razlicite stvari.
pozdrav
Novak Adzic