Фељтон: Његош и Ловћен (VII дио)
1 min read
Аустроугарски план о анексији Ловћена и других области дуж границе са Црном Гором
Какав је паклени план био против српског народа припреман најбоље се показује на основу два, примера, до којих се дошло:
1) У бечком Државном архиву сачувана је карта на којој је означена будућа граница између Аустро-Угарске и побеђене Црне Горе, управо шта је припремано да се од ње одузме и анектира: Ловћен и крајеви дуж границе предратне, и тиме нова граница би се спустила испод Ловћена до Бајица. Шта је било предвиђено за анектирање означено је на овде приложеној карти, управо све оно што је показано косим линијама између предратне и тако зване победничке границе, тј. будуће границе. Тиме је Црна Гора сабијана у Зету. Та мапа је припадала Е. Отоу, за време рата пуковнику Министарства иностраних дела на Цетињу, оног који је припремао сношење Његошевих костију са Ловћена.
2) Међу документима које је Комнен Бећировић нашао у аустријском Државном архиву постоји и писмо од 16/29 маја 1916, које је писао добар познаваоц прилика у српским земљама, Леополд Мандл. Он је ово писмо упутио тадашњем министру иностраних дела, грофу Отокару Чернину, а оно гласи:
„Ваша екселенцијо, претходнику ваше екселенције изнео сам, по службеној дужности, своје идеје о односу Аустро-Угарске Монархије према балканским Србима. Код њега сам наишао на одобравање и на интересовање човека, који је сам дуго живео међу балканским Словенима, па је стога познавао њихов необичан менталитет.
И Ваша екселенција је била љубазна да речју и признањем процени моје до сада предате радове, због чега сам веома срећан. Кад ово истичем, дозвољавам себи да Вашој екселенцији поново поднесем два предлога чије би спровођење, верујем, могло бити од користи за наше односе према Србима на Балкану.
Ван сваке сумње је, као што ће увек бити судбина Црне Горе, да ће се снажан масив Ловћена припојити Аустро-угарској области. На Ловћену се сада налази гроб великог владике Петра II Петровића Његоша, званог Раде, који је, мислим, тридесетих година прошлог века сахрањен на врху планине. У своме тестаменту он каже, да жели да га тамо сахране, јер ће Ловћен припадати Црној Гори све док се његов гроб тамо буде налазио. Мноштво песама о томе са заносом певају црногорски гуслари. Мој предлог је сад да тело владике Петра II треба екскумирати и да га његово величанство, наш милостиви цар, преда, уз велике војне почасти, у сребрном сандуку са грбом Петровића и грбом аутокефалне цркве (!) па да се, пошто се пренесе у један од манастира на Цетињу или у Острог, сахрани у гробници игумана или породице Петровић Његош.
Данас се управо може извести овај раскошан чин уз помоћ целокупног црногорског свештенства, које мора да се држи (!) налога војног гувернера. За време мира, или примирја, пренос остатака Владике са врха Ловћена у унутрашњост земље већ би стварао тешкоће, и оно што би данас у свести Црногораца изазвало повољан утисак, после рата би већ дало повода за узнемирење и побуне.
Ако би смо оставили Владику Петра II у његовом гробу на Ловћену, Ловћен би непрестано био стециште ходочасника, отворено од стране великосрпске пропаганде и постао би циљ завјереницима као и оруђе планова.
Други предлог који желим да поднесем Вашој екселенцији на расматрање је следећи: манастир Дечани код Пећи, једна од највећих српских светиња, коју је основао „свети” Стефан Урош III, године 1904, је под притиском руске владе и Св. Синода у Петрограду предат руским свешетеницима. Срби су то врло нерадо учинили и стога су националистички листови у Београду жестоко напали тадашњи кабинет генерала Саве Грујића – Николе Пашића.
Мој предлог је у вези са тим, да војни гувернер у Црној Гори још док траје рат, а на основу указа, протера руске монахе и њиховог игумана Василија из Дечана, у које су својевремено незаконито постављени и да се манастир заједно са приходима од црквених имања преда црногорским или српским калуђерома. Ово би Срби и Црногорци поздравили са воликим задовољством, а Аустро-Угарска
би се истовремено ослободила руског гнезда на Балкану, које сасвим сигурно није без намере”.
Министар иностраних дела је 1/13 јуна, поводом ових предлога, одговорио Мандлу у Бечу: „Са интересовањем сам прочитао ваше писмо које се односи на пренос остатака владике Рада са Ловћена на Цетиње и на удаљавање руских монаха из манастира Високи Дечани. Част ми је да вам у вези са тим саопштим да је прво питање, на основу споразума између Министарства иностраних дела и Високе војне команде, већ решено и да је пренос извршен 12. августа прошле године у присуству представника генералног гувернера на Цетињу и тамошњег митрполита.
Што се тиче руских монаха из Високих Дечана, одлучено је да, по уласку наших трупа, војска одстрани ове странце у позадину”.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Stvarno, i pored sva želje da završim ovaj dijalog, budem izazvan da još nešto moram reć. Dr Radović navodi: „Od života besmrtnoga odrekla se samo stoka!“ U čemu je ta „besmrtnost“? Je li u izdaji svoje zemlje alavom susjedu koji negira naše ime i postojanje i hoće da bude sve njegovo i njegovog besmrtnog nebeskog naroda ili je besmrtnost u odbrani svojega a poštovanju tuđega? Mfromyu koji živi vjerovatno neđe u Australiji kaže da smo kukavice i udvorice (Kome?) a nijesmo heroji jer bi trebalo da se brinemo i borimo za tuđu a ne svoju zemlju!? Gospodine Mfromyu, Kralj Nikola je poveo crnogorsku mladost u mojkovačku bitku za račun onoga koji nas danas i ne priznaje za narod. Ta bitka je koštala CG ogromnog broja žrtava a samog Nikolu krune i ponižavajućeg života i smrti u izgnanstvu! Pogledaj danas kakav ugled kralj Nikola ima kod Srba zbog svega toga što je učinio i jeli to vredelo tolikih žrtava? I ti nam preporučuješ da nastavimo da i dalje srljamo u takva „junaštva“!? Odbrana svoga i svoje države i evidentne posebnosti, borba za bolji i srećniji život svojeg i poštovanje drugih naroda je i čojstvo i junaštvo, a to za šta se vi zalažete je čista izdaja!
Морам опет да цитирам Његоша: „Благо томе ко довијек живи, имао се рашта и родити“. То је та бесмртност о којој говори и краљ Никола. Њен корен налази се у речима Светог цара Лазара: „Земаљско је за малена царство, а небеско увек и довијека“. Сви владари из светородне лозе Петровић Његош знали су да им је темељ државе Косово и Метохија а кров Ловћен.
Citat: “ Ne, nije to. Najveću grešku je učinio što je prihvatio uzaludnu bitku koja je, i pored trenutne pobjede, donijela Crnoj Gori ogromne žrtve i nesreću…“
Nijedna bitka koju je crnogorska vojska vodila u Velikom Ratu nije bila uzaludna, mada se u pismu koje je poslao Janko Vukotic Petru Martinovicu, nacelniku staba Sandzacke Vojske pominje „uzaludno herojsko drzanje“ (parafraziram jer je original pisma na Cetinju, a ja sam 7000 km daleko). Komentator ovdje dovodi (mozda nesvjesno) u isti kontekst, herojsko drzanje crnogorske vojske tada, sa sadasnjom brukom i izdajom, kada Crna Gora nema ni vojsku ni kicmu i to je nedopustivo. Vidjecemo gdje ce vas, Dukljani, vas „realno politicki“ attitude i kukavicluk dovesti! Vrlo dobro vi znate kao i mi ko smo i sto smo sada, a ko smo i sto smo bili. Posto mislite da ce Crna Gora stici dalje sa kukaviclukom i udvoristvom, nego gdje je stigla sa heroizmom i zrtvovanjem, recite to otvoreno! Ali tada je to ona dobro poznata Njegoseva o svinji i orlu.
Nema tragedije bez tzv tragične greške. Tragična greška kralja Nikole je bila zanošenje srpstvom i nadanja koja je u vezi s tim imao.Crna Gora je Crna Gora. Nije i ne može bit Srbija. Samo u Načertaniju I. Garašanina Crna Gora je srpska država i to najvažnija jer ima izlaz na more, kao i BiH i Hrvatska sve do linije Karlovac Karlobag Virovitica, pa Makedonija i sjeverna Albanija. Srbija je na hiljadu načina pokušavala Crnogorce a posebno vladajuću lozu privoljet srpstvu. U vrijeme knjaza Danila, Njegoša, kralja Nikole podmićivanjem , darovima i slanjem odabranih emisara koji će ih ubijedit da su oni Srbi (Simo Milutinović Sarajlija, Matija Ban i dr). Kad sve nije išlo kako treba išle su i prijetnje. Danas se to radi prisvajanjem i posrbljavanjem poznatih književnika i naučnika kao i veoma drskim falsifikatima istorije , a po najviše preko veoma moćne SPC. Nema niđe u svijetu pravoslavne države sa crkvom druge zemlje do kod nas!Svi ratovi 90-tih vođeni su zbog velikosrpske ideje i CG se pravim čudom iščupala da i ovđe ne izbije krvaviji rat no što je bio u BiH. Sjetite se samo uloge 7. bataljona kod nas i za šta je bio tu! Ima tu mnogo, ali nije moje da o tome govorim jer nijesam istoričar već običan građanin i posmatrač koji nema pravo da vodi raspravu u ime Crne Gore sa sposobnim stručnjacima za srpstvo.
Да би човек демантовао све ово што сте навели, морао би да напише читаву књигу. Пошто ми замерате на помињању Његошевих стихова, завршићу ову корисну (бар мени) полемику стиховима краља Николе. Он је био носилац, као и његов велики и славни предак Његош, велике и свете косовске мисли. Та мисао негује жртвену љубав као меру људског достојанства. Њено основно начело гласи: „Земаљско је за малена царства, а небеско увек и довека“. Завршавам, дакле, ову полемику великим стиховима краља Николе којима изражава своју веру у бесмртно људско достојанство: „Ко би сумњо у виђело код обадва здрава ока, од живота бесмртнога одрекла се само стока“.
Svi ovi aregumenti su vrlo tanki! Ako je ta težnja ka ujedinjenju bila tolika i od strane Petrovića još ranije potpisana što se Podgorička skupština „srpskog“ naroda onako krvnički obračuna sa kraljem Nikolom. Dovoljno je bilo da se uzeo u ruke taj sporazum o kojem govorite i da se kralju Nikoli oda priznanje za očuvanje srpstva i stvaranje velike Srbije! Pogledajte sa koliuko mržnje i neprijateljstva su sastavljene one odrednice usmjerene protiv kralja Nikole Petrovića. Tu očigledno nije ni malo „svetorodan“! već je izjednačen sa najvećim neprijateljima Srbije.Ako uspijete da objasnite razloge za takav postupak vjerovaću u vaše dobre namjere. Nemojte samo da se opet krijete iza nekih Njegoševih stihova. Njegoš se inače pretjerano zloupotrebljava jer sve fukare svoje krvave ruke pokušavaju da operu Njegoševim stihovima.
Покренули сте веома интересантну и болну тему која тражи посебан фељтон. На жалост, било је Црногораца који су мислили да ће блаћењем свог краља да се боље препоруче Србијанцима. Таквима Свети Владика Николај каже: „Нека се постиде они који су овог српског краља (краља Николу) назвали издајником, кад прочитају речи краљеве у прогласу: „Аустрија је објавила рат нашој драгој Србији… Објавила га је нама! Живјели моји мили Црногорци! Живјело наше мило Српство!“. Да краљ Никола није толико инсистирао на своме Српству, дозволили би комунисти да се његово тело врати у Црну Гору, као што су срушили највиши олтар српства, Његошеву капелу на Ловћену. Као што знате, краљ, краљица и њихове ћерке дошли су у Отаџбину тек 30. септембра 1989. године. Дочекало их је, са сузама, 30 000 људи у Бару кога је краљ Никола назвао „бисером моје круне“. Дуж читавог пута кроз Сутоморе, Петровац, Свети Стефан, Бечиће, Будву, Грбаљ и Тројицу, хиљаде људи опраштало се од краља, краљице и њихових ћерки засипајући поворку свежим цвећем. На Цетињу их је дочекало око 80 000 људи, а на сахрани је било око 200 000 људи из свих српских земаља. Тиме је српски народ рекао шта мисли о свом краљу.
„veliki grijeh kralja Nikole, koji je doprinio da kasnije bude lišen prestola, bio je što je pobegao u Italiju…“ Ne, nije to. Najveću grešku je učinio što je prihvatio uzaludnu bitku koja je, i pored trenutne pobjede, donijela Crnoj Gori ogromne žrtve i nesreću kao i nezahvalnost kralju Nikoli onih koji su morali i te kako bit zahvalni što je spriječio Austrijance da napadnu srpske trupe u povlačenju ka Albaniji.
Поштовани господине Трн, не постоје „узалудне битке“ већ част и брука које, по Његошу, „живе довијека“. Нису Срби били незахвални према краљу Николи, већ силе Антанте зато што је децембра 1915 преговарао са Аустроугарском око сепаратног мира а јануара 1916 Црна Гора је потписала капитулацију. Вероватно ћете питати шта су требали да раде. Да послушамо Његоша: „Младо жито, навијај класове, пређе рока дошла ти је жњетва. Дивне жертве видим на гомиле пред олтаром цркве и племена; чујем лелек ђе горе пролама. Треба служит чести и имену. Нека буде борба непрестана, нека буде што бити не може – нек ад прождре, покоси сатана! На гробљу ће изнићи цвијеће за далеко неко покољење.“
Gospodine doktore, Poznajete dobro istoriju što i nije nikakvo čudo obzirom na titulu koju imate, ali, oprostite, u vašem odgovoru ima dosta demagogije! Da biste izbjegli odgovor na moje pitanje upotrijebili ste Njegoša kao štit! Nijesu kralju Nikoli zabranili povratak Austrougari no crbi na Podgoričkoj skupštini i to za sva vremena. Oduzeli su mu svu imovinu i ostavili ga da se sam snalazi u inostranstvu bez sredstava za dostojan život! Dakle,ponijeli su se prema crnogorskom kralju kao da je bio Hitler!Pitam Vas je li to zaslužio štiteći srpsku vojsku u povlačenju preko Albanije. Mojkovačka bitka je u suštini Nikolin životni promašaj i crnogorska nesreća zbog nepotrebno žrtvovane crnogorske mladeži za one koji mu ni dan danas nijesu za to zahvalni! Nikolu i Crnogorce kao narod ste odbacili a Njegoša hoćete čak i svecem da proglasite! E sad ja potpuno razumijem što ste Njegoša tako čvrsto prigrlili,jer ako njega proglasite Srbinom,onda dolazi logičan zaključak: Crnogoraca nema!? A to je vaš veljesrbski cilj!
Поштовани господине Трн, хвала на комплименту да добро познајем историју. Иначе, историја није моја струка, ја сам физичар. Није битка на Мојковцу „Николин животни промашај“, како кажете, већ капитулација Црне Горе јануара 1916. године. Тежња за уједињењем Црне Горе и Србије у једну државу је вековна тежња свих владара из светородне лозе Петровић Његош. Рецимо, Његош 1848. године на Цетињу каже Матији Бану: „Треба најприје да се Српство ослободи и уједини. Ја бих тада у моју Пећку Патријаршију, а кнез српски у Призрен. Мени духовна, а њему свјетовна власт над народом слободним и уједињеним“. Први најочигледнији кораци ка уједињењу Србије и Црне Горе у једну државу направљени су склапањем Тајног споразума на Цетињу, 27. септембра 1866. године, између књаза Николе Петровића и књаза Михаила Обреновића. Према том споразуму, после успешног рата против Османског царства који је био усмерен ослобођењу српског народа, Никола се требао одрећи престола у корист књаза Михаила, а Црна Гора припојити јединственој српској националној држави. Члан 2 тог Споразума каже: „У случају успеха, Књаз Црне Горе придружиће Црну Гору српској држави и признати књаза Михаила за владаоца“. Иначе, сви владари из светородне лозе Петровић Његош сматрали су себе Србима. Књаз Данило у свом „Законику“ каже да у „Црној Гори нема никакве друге народности до једине српске“. Онда је дошао комунизам. Оно што се под Турцима турчило, под комунизмом се црногорчило.
Хвала Ивану Радовићу и Михаилу на њиховом помињању мога брата по другом пасу и нашег великог барда Радована. Јесте, он је као младић учествовао у бици на Мојковцу са мојим оцем Стеваном и ђедом с мајчине стране Савом Драгићем који је погинуо. Након величанствене крваве битке коју је Радован узнио до небеса, војска је распуштена и наређено јој је да иде кућама гдје је ускоро дошла Шваба и већину повела у ропство у Мађарску и Аустрију гдје су многи кости оставили. И Радован је био међу многим хиљадама заробљеника. У ствари, велики гријех краља Николе, који је допринио да касније буде лишен престола, био је што је побјегао у Италију, оставивши народ и војску која је могла да одсупи преко Скадра, на милост и немилост окупатору.
Doktore Radoviću, hvala vam da ste na kraju unijeli i divnu pjesmu našeg velikana Radovana Bećirovića, posvećenu Mojkovačkoj bici. Pa on je bio direktni učesnik te bitke i sve ličnosti koje pominje su istorijske, pokuišao sam da saberem imena koja Radovan pominje i izbrojao sam oko 200 stotine. A on ih je sve poznavao i sa njima zajedno krv svoju prolivao. Samo jedna ličnost nije istorijska, naime ZRNOVIĆ nije postojao, već čuveni junak tada kapetan Krsto Popović od oca Zrna. Za vrijeme komunizma nije se smjelo ime njgovo pomenuti, jer je ubijen od komunista u Cucama, a tada je poginuo i udbaš Mugoša. Dr. Radović ima poslijeratnu, ispravljenu verziju pjesme kada je prezime Popović zamjenjeno sa Zrnović. To je meni 1965 sam Radovan ispričao, a i mnogo drugoga. Molio me da zapamtim da su komunisti izmislili priču, „Molim Tita i Mošu Jevreja da mi oproste što sam do sada bleja“ Tu priču svi znaju, a to je izmišljotina, molio me da to svakome kažem, pa koristim i ovu priliku.
Pokvarila mi se tastatura, inače ja uvjek pišem ćirilicom.
Хвала дивном човеку Михаилу Рунду на овој изузетно корисној напомени. На интернету сам сасвим случајно наишао на песме Радована Бећировића Требјешког: http://trebjeski.blogspot.com/2012/03/blog-post_9650.html. Могу се наћи и овде: http://guslarskepesme.com/component/option,com_mtree/task,listcats/cat_id,439/Itemid,99999999/. Треба напоменути да је велики бард Радован Бећировић Требјешки близак рођак заветног борца за Ловћен Његошев Комнена Бећировића захваљујући коме ових дана читамо фељтон „Његош и Ловћен“.
Поштовани господине Трн, поставили сте изузетно добро и сложено питање. Квалитетан одговор на Ваше питање захтева доста времена и простора, као и навођење великог броја историјских извора и докумената. Укратко, нико никог није збацио са престола. Као што вероватно знате, у јеку Првог светског рата краљ Никола са Двором и Владом напушта земљу (одлази у егзил) и склања се у Француску у Бордо. Након извесног времена, принц Мирко и преостали чланови Владе и генерали потписују капитулацију 1916. године, разоружавају Војску и допуштају Аустроугарској да успостави своју администрацију. Црна Гора се налази под аустроугарском окупацијом наредне две године. Распуштени војници или иду кућама, или одлазе у комите, или напуштају земљу бежећи у иностранство, или преживљавају Голготу и придружују се српској војци на Солунском фронту. Након пробоја Солунског фронта Црну Гору окупирају савезничке трупе (француске, енглеске, америчке, италијанске,…), јер је то, понављам, држава која је потписала капитулацију. Знате да се капитулацијом губи држава. Карађорђевићи, у договору са Црногорским одбором за народно уједињење, проглашавају уједињење Црне Горе са Србијом. Тако Црна Гора постаје земља победница у Првом светском рату. Иначе, Црногорски одбор за народно уједињење, под предсједништвом Андрије Радовића, бившег предсједника црногорске владе, формиран је у Паризу 1917. године.
Dr Radoviću, neću ulazit u sitne istorijske pojedinosti no samo na onu najkrupniju koju si u svom obrazloženji Nikolinog napuštanja Crne Gore rekao. Glavno i bitno je šta je uzrok Nikolinog izgnanstva. To je što je kockarski ratovao kako bi zaštitio srpsku vojsku u povlačenju preko Albanije. Ne branim ga jer je to uradio iz najsebičnijeg razloga da se pokaže braniteljem Srba e da bi ga proglasili sjutra za svog svesrpskog kralja! Ispalo je kao ona narodna poslovica: Ko traži veće, izgubi i ono iz vreće! On je želio Aleksandrovu krunu a lukavi Aleksandar njegovu, Dobio je pametniji..Ali, i da nije tako Srbija mu nije pokazala ni najmanju zahvalnost za Mojkovačku bitku kojom je spriječio uništenje srpske vojske u povlačenju.
Премудри Његош каже: „Благо томе ко довијек живи, имао се рашта и родити!“. Јунаци са Мојковца су од таквих. Овде можете прочитати како их је народни песнички геније Радован Бећировић Требјешки опевао и у вечност испратио:
http://trebjeski.blogspot.com/2012/03/1915.html
Nijesam mislio da dalje nastavim ovaj dijalog sa ovolikim horom „prijatelja“ Crne Gore ali me dr Radović načisto primora kad reče:“ Da li je moguće da neko misli da bi kralj Aleksandar…. unuk kralja Nikole….uradio bilo šta protiv interesa Crne Gore?“ Moje pitanje: Kakav je to unuk koji svog đeda zbaci sa prijestola SUSJEDNE prijateljske države i pošalje ga u izgnanstvo i smrt u tuđini i bijedi kako bi mogao da mu preuzme cijelu državu. Crna Gora je bila država i kad Srbije nije bilo na karti svijeta. Nijesam ja veliki simpatizer ni kralja Nikole koji je i te kako znao da griješi misleći samo na svoj interes i na to da se pokaže veći Srbin od svih Srba kako bi se dočepao srpske krune i kraljevstva nad svim Srbima te je tako sam zaslužio da se kod njegovog unuka javi apetit za okupacijom ili prisajedinjenjem (sve jedno). Ali nepobitno je da je unuk urnisao đeda.Istina je da i vi i mi volimo Crnu Goru, ali na dva načina: vi volite teritoriju crnogorsku bez crnogorskog i naroda manjina koje smatraju CG svojom domovinom ,a mi nemamo rezervne države u komšiluku pa moramo ovu što imamo da čuvamo da nam je neko „dokumentovanim istorijskim lažima i prevarama“ ne preuzme. Iako smo mala država za sve ljude dobre volje ima ovđe dosta mjesta a za one druge…?
Радујем се да овај фељтон излази и да има подршку сваког слободомислећег човјека. Комнен се потрудио да нам ово штиво буде данас доступно и нека свак слободно каже шта о томе мисли. Чему претње и присвајање у стилу – нека нама остави нашу Цртну Гору на миру!- као да она није и наша, а она припада сваком Црногорцу. Шта има чудно да је Велика подгоричка скупштина српског народа баш под тим имено сазвана? Сви сазвани делегати су били једногласни! И сваки је прозван по имену да јавно каже шта мисли и потпише одлују! . И наш велики историчар и претсједник Црногорске академије Димо Вујовић је о томе лијепу књигу написао и у њој искрено рекао да је Склупштина била потпуно демократска и легална. Замјерати краљу Александру што је он подигао капелу је кратковидо, па и непоштено, а десило се јер наш осиромашени народ није био у стању да сакупи довољно новца за њену обнову. На капели је написао да је он то урадио. Сви смо му били захвални. Данас несрећници, који се стиде свога имена, из прикрајка подбадају трн у здраву ногу, како каже Његош. Стидјети се свога имена је вриједно презрења и ништа друго!
Слажем се потпуно са овим што уважени Михаило Рундо каже. Да ли је могуће да неко мисли да би краљ Александар, син кнегиње Зорке и унук краља Николе, уз то рођен на Цетињу, урадио било шта против интереса Црне Горе? Све велике истине су једноставне. Ево шта је о рушењу Његошеве задужбине и градњи, на њеном месту, Мештровићевог маузолеја рекла славна Десанка Максимовић 1990 године: „Не бих прешла преко Његошевог аманета. Нико нема право да погази Његошев аманет. Није хришћански. Зауставимо се на ономе што је он желео. Нека тако буде“.
Кажи се Трне, јадан не био, ко си и шта си, не бој се, ништа ти неће бити!
Не можемо да нагађамо и погађамо ко си, јер се таквог и сличног трња данас, као некад, што рче Владика, доста намножило.
U nedostatku „novih“ udbaških tvorova zduženih za svakodnevna laganja o Slavku Peroviću i LSCG, sinoć se, na udbaškoj MTV, kao „gost“ udbaške vreće užegle masti, lažnog „istoričara“ i izdajnika LSCG Novaka Adžića………………………………………………. izvod iz saopstenja
Ponavljam još jednom. Nema šanse ni tih „argumenata“ da nas možete ubijedit da treba da vam predamo na raspolaganje Crnu Goru! Možete samo i isključivo da se ljutite. Ko je trn lako vam je zaključit.
Тек пошто се јавих мало прије проти трна који покушава да боде кроз пљеву и сијено, сјетих се Његошевог стиха
МИ ВИДИМО НА ПЛОДНИМ ЊИВАМА ЂЕ СЕ ГРДНО ТРЊЕ РАСТИЋИЛО
Bravo Komnene sto zatupi ovaj crni trn!
Bravo Komnene sto zatupi ovaj trn!
Види се да су овај трн уболе моје ријечи па се разгњевио! Наравно да ја остајем у мојој истини, а трн нека се копрца у својој лажи. Овим завршавам сваки разговор с трном док се не осмјели да изађе из своје мишје рупе и не каже ко је и шта је. Ово пишем не ради трна, него ради читалаца ИНС-а, јер било би глупо расправљти се са једним трном.
Gdine Becirovicu,
Iz moje skromne statusa anonima, dozvolicete da vi reknem da j to novak cira adjic, glavom I bradom, „povijesnicar“ neo- dukljologije iz Pive junacke. Ka i svaka ququvica ne smije se lesno prikazat no se – ukriva onako tipicno ANBovski.
Nakon dugog pracenja toga gada, znam mu dobro stil pisanija, koji vjecito istura nekog popa Macu iz Pv. Takodje ne libi se da ide ni pod 20ak nicova na svojemu alma matter- Analitici.
Totalno nebitan, bio je SDP, pa sad ne znamo (jos cekamo, djekna nije umrla a kace- ne znamo..:-) da li je josh Mirashevac il nije. Jest bio za CPC, no posto bosnjacko krilo te bosnjacke nacionalisticke stranke je navodno dalo upute i Krivome da oce bit: gradjanski, ne mre vishe podrzavat raskolnike.
Sve u svemu, skroz nebitan lik (bilo ide li ka Dzerdzelez il trnje)- ignorisite ga slobodno.
Zaista ima nesto trulo u drzavi Montenegru kad, upkos ovakvim i slicnim istinama, njeni glavari i dalje svim silama odrzavaju laz o Lovcenu! Jos da nije tribine kao sto je IN4S, da Bog sacuva!
И данас нови вал истине о Ловћену са висине портала ИН4С-а! Иако сам ова документа открио у бечким архивама, прије више од четрдесет година, и сарађивао с аутором на њиховој обради, а онда на њиховом изласку на свијет, опет се донекле осјећам као да их читам првим први пут. Пријатно је, оспокојавајуће и утјешно бити и у истини. Поготово што дукљански безаконици, остају зазидани у њиховом бункеру на Језерском врху, истрајавајући у својим србофобским маштаријама и лагаријама. Гдје су су несрећници да утјерују у лаж аустријске државнике, војсковође, историчаре, и да докажу, као што се ево деценијама упињу, да ови ништа нијесу криви за разуру Ловћена, него само краљ Александар и Српска Православна Црква?! Нема их ни да се помоле из њихове бољшевичко-усташке јазбине нити да зуба обијеле!
Иначе сва оригинална документа и даље посједујем и држим их на располагању ко зажели.
Samo ti drži ta originalna dokumenta a nama ostavi našu Crnu Goru na miru.Nijesmo mi no si ti pravi nesrećnik što ti se ne može više nikad ponovit situacija Podgoričke skupštine, zamisli srpskog naroda u Crnoj Gori! Pa imate bre cijelu Srbiju i to vam je malo no hoćete i ovo naše malo!Nazivaš nas srbofobima a nikad se ne zapitaš šta si to dprinio da se razumijemo i poštujemo. Da, ti bi to želio ali pod tvojim uslovima! E neće više nikad moći pa makar svi vi pocrkali od mržnje. Džabe se upinjete da nas stalno napadate i ujedate jer nas vaša frustriranost počinje zabavljati!Nema nikakve šanse da nas možete ubijedit da vam poklonimo Crnu Goru! Uživaj u toj tvojoj istini.
Поштовани господине „Трн“, ако прочитате било коју Комненову књигу, текст, саопштење или изјаву, у њима нећете наћи ништа против Црне Горе, све је у њену част и славу. Као што је у рукама Мандушића Вука свака пушка убојита, тако је и свака реч Комнена Бећировића храбра, отворена, духовита и лековита, увек у славу Божију и за част свога народа. Не бори се човек овде за Црну Гору или Србију, већ за част и људско достојанство. На улазу у Мештровићев маузолеј наићићете на црни двоглави орао. Црн као душе оних који су срушили Његошеву задужбину и на њеном месту подигли фараонски антихришћански маузолеј. Да би се опрао грех против Његоша, грех против Бога и грех против природе, Ловћену треба вратити врх и на њему обновити цркву, на истом месту, од камена исте врсте, истог облика и величине као што је била, и у њу вратити Његошеве земне остатке. Знамо шта је јунаштво, али знамо шта је и чојство. Чојство је не рушити и не понизити никога и ништа, па ни уметничко дело, чак ни антихришћанско такозвано уметничко дело проусташког вајара и архитекте Ивана Мештровића.
Једноставно, како је масонско-пагански маузолеј монтиран тако га треба размонтирати и пребацити на неко друго место прилагођено његовом коцкастом облику.
poznato je da su Petrovići protjerivali plemena koja su bila polu divlja,e sada su oni najveći borci za suvereni Motenegro.
A zašta se ti Kotore boriš? Reci pravo tako bio zdravo!
Ustu trnu ustu
Moze li neko napraviti naljepnice sa cirilicnim natpisima da prekrijemo latinicne imenice gradova i slicno?!
Ps. Izvinjavam se sto pisem latinicom.
Zanimljivo da adzic, serbo i ostali placenici dukljanski ni jednom ne izrazise patalosku mrznju prema njihovoj katolickoj bratiji, no zamjerise Kralju Aleksandru sto je obnovio Njegosevu kapelu i sto je vratio Njegosa na Lovcen.
Da podsjetimo, i sam Kralj Aleksandar je bio pola Petrovic Njegos, a rodjen je i odrastao na Cetinje. To sto je zabranjeno Kralju Nikoli da se vrati je veliki grijeh, ali ovo sto podukljice danas cine je van pameti- sluze istim onim austro-ugarskim, nazi-fasistickim okupatorima koji su nam glavni i najopasniji krvnici.