Фељтон: Његош и Ловћен (VIII дио)

Писање неких листова на хрватско-српском језику о Ловћену, Његошу и против Срба

,,Бог вас клео, погани изроди”.
                                                       ( Горски вијенац, стр, 75)

У писању о Ловћену и против Срба и њиховог Његоша за време рата истакли су се два листа на хрватскосрпском језику, дубровачки Права Црвена Хрватска и загребачки Илустровани лист, први текстовима а други више сликама и карикатурама.

Још пред избијање рата, у Правој Црвеној Хрватској изашао је чланак Питање Јужних Словена, у коме се говорило да победа српске војске „на Балкану и ратна слава опоји сва јуначка срца, а највише омладину”, те обнови југословенску идеју, која је пре била Гајева и Старчевићева, али је нису хтели примити Срби. Међутим, Хрвати су били увек за велике идеје, али нису били практични, зато су се бојали новог покрета.

„Јер док је ова идеја из Србије дошла, и док Србија у Хрватској подржава овај покрет, дотле се и сами Срби у Србији за такав покрет пуно не загријавају. Зар би Срби пристали на то да жртвују своје име, своју повест, своју књижевност, а да се стопе у нови југославенски народ?” Они то нису прихватили за време илирског покрета, а камо ли сада када су опојени победом.

„Националистички покрет, дакле, покрет иде за немогућим, а његов би коначни успјех био тај, да нестане хрватскога народа, да се не спомене више хрватско име, да не буде више хрватског језика, хрватске повијести, ни хрватске књижевности”. Међутим, „скоро ће будућност показати”, да је југословенски покрет „велика утопија”.
Са ове позиције, овај лист је писао о Ловћену, Његошу и против Срба, и већ у чланку Народ је проговорио, оштро је осуђено убиство Фердинанда, подвлачећи да Хрвати и Срби никада нису могли доћи до уједињења, „или чак да се с њима индентификују”. Према томе, сада када се хрватски народ пробудио, ко би се од вођа „србо-хрватских” и југословенских смео појавити пред народ са неком заједничком идејом? Одмах иза овог приказују се демонстрације, које су настале после убиства у Сарајеву.

Демонстрације су биле и у Дубровнику, Палама, Плочама и Груди. Скидане су српске заставе, разбијани натписи са ћирилицом, а у Српској православној црквено-школској општини, Српској читаоници, „Радничком друштву”  и Српском гимнастичком друштву „Душан Силни”, уништен је цео инвентар: књиге, столови итд. У Конављима су преко три стотине радника Срба из Херцеговине и Црне Горе отпуштене са посла као „тежаци” и протерани преко границе.

У даљим чланцима, убиство у Сарајеву за Хрвате сматрано је као “грозни злочин”, који је извршио београдски ђак Гаврило Принцип, јер је Фердинанд од свих Словена највише волео Хрвате, и да је његова жена Софија имала да седне на хрватски престо. Због тога је објављен чланак На оружје Хрвати! Ваш краљ вас зове! У њему се истицало да Хрватима „изван граница Монархије опстанка нема”, и да је „Хрватска у погибљи” , док се у даљим написима тврдило да је рат против Срба праведан.

Крајем 1914, у чланку Пад Биограда, јављено: „Биоград је пао! Храбра наша војска Пете армије, под заповедништвом генерала Франка, победоносно и свечано улази у Биоград на 10 сати ујутру оног дана кад се по цијелој нашој земљи, нашој држави слави ријетки год милог нам владара”. На бедемима Калемегдана залепршала се Аустро-угарска застава.

„Пад Биограда, пријестонице Србије, али и гнијездо уротника и убојица, камен смутње и главни проузрочитељ овог свјетског рата”. Зато „пад је Биограда и српска се свијећа гаси”. По заузећу Београда, генерал Франк је честитао цару Фрањи „66-годишњицу владавине”, за коју му је и освојио Београд.

Једна од првих наредби окупатора у Србији била је и забрана употребе ћирилице, и да се језик не назива српско-хрватски, него само хрватски, а покренуте Београдске новине штампају „дакако латиницом, по новом календару, те ијекавштином”. У јулу 1915, у чланку Јединство Хрвата тврдило се да су Срби хтели да униште Хрвате, али се показало да су „осванули ти Хрвати, као јунаци у Србији, и нека се зна за њих. Од сада памтиће и Срби храбру мишицу хрватску”, док се доцније јавило из Београда да су у кнез Михаиловој улици биле радње под војничком стражом, коју су сачињавали „сами Бошњаци. Тако сада опет чувају Биоград фесови”.

Према тврђењу овога листа, почетком 1915 гувернер Босне и Херцеговине, Саркотић, посетио је Бањалуку, на чијем дочеку није било представника Српске православне црквено-школске општине, када је изјавио да има поверење само у римокатолике. У једном од новембарских чланака 1915, насловљеном Српско-хрватски, јављало се да је Земаљска влада Босне и Херцеговине забранила употребу ћирилице, али да је дозволила да се језик зове српско-хрватски, а не као што се раније звао „босански или нашки”. Пошто се и у Далмацији тада језик звао српско-хрватски, а деца га називала „наставни” или „српско-хрватски”, лист је протестовао, јер то даје предност српском имену и утиче у корист Срба, и зато је тражио да се зове само „хрватски”.

Поводом пада Ловћена, лист је ликовао од радости. У чланку од 2/15 јануара 1916, објављеном као уводник, под називом Хисторически дан, дословно у целини стоји:

„Ловћен је заузет! Ова вијест разнесена је муњевитом брзином широм бијелог свијета, произвела је на свакога дубоки дојам и неизбрисиви утисак. Док је нас напунила особитим весељем, наше војнике и наше савезнике још воћим одушевљењем, то је у редовима наших противника изазвала пренераженост, повећавале малодушје и проузрочила још већу пометњу.

Ловћен је заузет! Тим ће до брзо бити запечаћена и судбина цијеле Црне Горе, те ће морати да дијели удес Белгије и Србије. Прва је неминовна последица тог хисторичног догађаја и пад Цетиња, главе Црне Горе, те скори бијег господара брда краља Николе, који ће сада са краљем Петром морат’ да се потуца од немила до недрага.

Ловћен је заузет, и то много прије него ли је ико очекивао, те је готово свак тим био изненађен. Само цигла три дана магао је да пркоси тај горостас од 1758 метара висине нашој војној сили. Утаман му бјеше и спјевано јунаштво властитих синова, и помоћ Енглеза, Француза, Талијана и Срба.

Ловћен је заузет и без великих жртава, којима се свак правом надао, јер га је највећма бранио природни положај. У том је заостао за свим другим и слабијим својим друговима. Ловћен је заузет! Од коликог је значења и замашаја за даљи ток рата и нашу државу тај догађај, није могуће сада ни процијенити. Каква ће промјена тим настати и на политич-ком и на стратешком пољу, то ће нам истом ваљда и скора будућност показати.

Ловћен је заузет! Тим Бока од Котора постаје ратном луком првог реда, да ће јој тешко бити сличне наћи, а енглескофранцуској флоти неће се уфано више ни крај памети наћи, да би кушало ломит зубе о овај тврди орах. Упознала је она Боку Которску док су још са Ловћена тутњали њезини топови, а школа код Дарданела ваља да ју више памети научила.

Ловћен је заузет, а нашим четама пут отворен у Албанију, који болно мора да се то истом дојми наших вјероломних савезника Талијана. Италија није ни под коју цијену хтјела да чује, да би Ловћен био икад наш. Познала је добро његову вриједност. А сад што ће?

Ловћен је заузет! Слава наших јунака још се веома свијетом ори, нови вијенац реси нашу бојну силу, нова је страница у нашој повјести златним словима написана. Ловћен је заузет, падоше Беране, Галипољ очистише од Енглеза, руска се толико дуго у Бесарабији справљена офанзива изјаловила.  Талијани не могу ништа него само да „аванити” вичу, али да се с мјеста не мичу, немачка фронта према Францукој као да је од станца камена, те се разбит’ никако не даде, није ли при свему тому и прст Божји?”

У чланку Потпуна капитулација Црне Горе,тврдило се да „једна између најсјајнијих дјела овог рата, а у ратовима свих времена, освајање Ловћена довело је са собом као неминовну последицу и потпуну капитулацију Црне Горе”. Краљ и Влада су 31 децембра. 1915/13 јануара 1916 апеловали „на доброхотност побједника, па замолили да се запођену мировни преговори”, али наша је Влада затражила безусловну предају, што је Црна Гора 3/16. прихватила, па је тиме краљ Никола показао државничку мудрост, због чега га сви хвале.

Одмах иза тога чланка је и чланак Бој о Ловћен, у коме се преносило оно шта је Пестер Лоуд доносио од свог дописника, који је посматрао с генералом са брода како се Ловћен освајао. То писање је гласило: „У понедјељак у 7 сати на вечер допрла је једна компанија у којој су били добровољци муслимани, до највише главице Ловћена. Наше чете су јуначки свладале и освојиле Ловћен”, после чега се прославила ова победа. У једном другом извештају тога пештанског листа, било је написано: „Прва група, која је стигла на Ловћен, била је од добровољаца састављена пешатинска кумпанија, те је особито радосно, да су се раме уз раме борили сред најжешћих бојева „Хебљани” и мухамеданци добровољци”. Ова се чета ноћу измеðу 28 и 29 децембра 1915/10 и 11 јануара 1916. припремала за напад наредног дана за освајање Ловћена и заробила 42 топа.

У трећем чланку, под насловом Бранитељи Ловћена, каже се да су Ловћен бранили принц Петар и генерал Митар Мартиновић, а да су за победу одликовани војсковође Кевеш, Саркотић, Тролман, Вебер и други.

Посебни је чланак био Славље на вијест о предаји Црне Горе, у коме се описује славље у Дубровнику, где се викало: „живјела Хрватска у Великој Аустрији!” Град је био три дана „у свечаном руху”. Даље се, из овога листа, сазнаје да је гувернер Црне Горе подмаршал Вебер наредио да се заштите куће краља Николе, да је принц Мирко стигао у Беч, где је у изјавама хвалио гувернера и аустроугарске окупаторске власти, и тврдио да Црногорци никад нису мрзели Аустрију.

Исти овај лист је септембра 1916, у чланку Споменик на Ловћену залагао се за подизање споменика, а већ у јануару 1917 јављао је да је Саркотић добио титулу барона за заслуге, зашто су му Дубровчани упутили честитку, јер су га сматрали старим пријатељем. Те године, лист је истицао заслуге оних који су освојили Ловћен, међу којима су спомињали земљака Саркотића. У јулу је објављен чланак Главни освојитељ Ловћена (Босански батаљон бр. 6, рит-мајстер Еплер и сатник Старл), у коме се каже да је цар Карло заповеднику Босне, Херцеговине и Далмације Саркотићу у Сарајеву „подијелио наслов од Ловћена”, што је добро урадио, јер су освајачи чувеног Ловћена били наши, о чему је Сарајевски лист, под горњим насловом, објавио вест из Далмације како се тамо расправља ко је освојио Ловћен, и зато треба да се овде каже истина, тј. да су Ловћен освојили Босанци са капетаном Старлом и рит-мајтером Еплером. Они су 26 децембра 1915/9, јануара 1916 заузели важан положај од Крсца до Кука, а тек два дана пао је Штировник, благодарећи прве битке. „Пред Босанцима је на стотине мртвих и рањених лежало”. После тога вође Босанаца су одликовани.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: