Фељтон: Његош и Ловћен (XI дио)

Штампа о паду Ловћена

Ловћен српски дијамант
Нико и не помишља, да би се Ловћен могао одржати, него је жалостан начин на који је пао. Тако је упрљан Ловћен српски, српски дијамант, како га је у једном пјесничком надахнућу назвао краљ Никола, и сваки поклоник, бацив поглед око себе низа стрмене врлети ловћенске, у чуду и једу записаће се: ’Ах Боже, зашто је тако морало бити?!“ У истом листу, Уједињење, 10 маја 1918, штампан је чланак Ловћенско питање, који заслужује пажњу, и који гласи у целини:

„Мјесто да се бране за оно што су могли, а нијесу хтјели учинити, они причају о нечем што је као требало бити. Мјесто да признају зашто нијесу извршили евакуацију Црне Горе, зашто је било довољно времена, они измишљају десетине клевета да скрену разговор на другу страну.

Наоружање Ловћена, онакво какво је било, могло је узнемиравати само лаике, а не и аустријску команду, којој су неоспорно били познати и најмањи детаљи. А хоће се велика доза имагинације, па повјеровати да је Француска обећала дати за Ловћен топове од 305 мм. Коме су иоле познате ове ствари, зна да се такви топови вуку једва и жељезницама и то на специјалним вагонима, а камо ли брдским путевима? Путеви у Боки Которској поправљани су за обичну артиљерију, али то ипак не смета да се лаже. Г. Радовић је добио налог да, према списку, добави неколико батерија брдске и пољске артиљерије, а од опсадне само четири топа (хаубице) од 21 до 27 мм, калибра сличног онима који су били на Ловћену. Српској дипломатији наређено је од стране њене Владе, да му буде на услузи, што је она учинила како у Паризу тако и у Лондону.

Једино је Француска уступила ратног материјала и то брдских и пољских топова и неколико пољских хаубица. Више није могла, јер је и сама оскудијевала. Међутим, може се рећи да предусретљивост француских власти није била мања, ако не и већа према тражењима црногорског делегата, него према тражењу делегата из Србије. О каквом нарочитом наоружању Ловћена није било ни говора у инструкцијама датим г. Радовићу. Питање, пак, о јачој акцији на Котор и већем наоружању водио је прије тога г. Јово Поповић, и ако је ко могао чинити репорте Влади г. Вукотића у томе питању, то је био он, а не г. Радовић, који у ове ствари није био ни уколико посвећен.

У познатим круговима на Цетињу био је обичај да се на извјестан, ни братски ни савезнички, начин третира Србија, па је тако говорено и то, да се Српска врховна команда противила операцијама на Котору. Ово је г. Радовић сазнао много доцније, и то не од Француза него од једног Црногорца, који је ту ствар причао многима, додајући да је то сазнао од неког Француза. Г. Радовић је, као и сви Црногорци, жалио што савезници нијесу заузели Котор и у разговору једном приликом, испрично је рекао да о овоме питању зна само онолико, с напоменом ако је случајно било такво гледиште српске команде, оно је могло бити засновано на мишљењу, да Которски залив не заслужује да при његовој опсади нападне трећина црногорске војске без изгледа да ће га икад узети. Искуство на Дарданелима показало је и потврдило какве снаге требају да се заузму поморска утврђења. Поред тога, случајно, и то тек 1916. године, Радовић је од најкомпетентнијих власти Републике могао чути да је разлог што се није предузела енергична акција против Котора у томе, што су недостајале материјална средства и што није било могућности да се пренесу на позиције.

То је данас истина о Котору и Ловћену, а све остало су извртања и измишљотине дворских агената. Ми смо тражили и тражимо да се води искрена политика према свакоме, а нарочито према Србији и да се отворено каже шта се против кога има, јер се једино тако могу изгладити нерасположења, створена услијед необавијештености или интрига. Ми смо противни систему ласкања, прислушкивања, а по том клеветања, што је обичај бораца за сепаративну Црну Гору у свакој прилици, а особито кад се тиче Србије.

Уласком Италије у рат савезници су неоспориво дошли у бољу могућност да предузму акцију против Котора. Да је Србија могла случајно ометати код Француза да се оваква акција предузме, није сигурно тај случај и са Италијом, која је још од првог дана, услед југословенског питања, заузела став према Србији.
Италија пак, која је највише била заинтересована за заузеће Котора, није ништа учинила да буде боље утврђен сам Ловћен.

Понуду за уступање Ловћена у новембру 1915. могли су схватити савезници као маневар, јер су знали шта се све већ дотле десило. Ријечи бугарског краља Фердинанда свратиле су им такође пажњу на многе ствари и усљед тога и потицало је оно питање савезника, како ће се држати Црна Гора у новој офанзиви против Србије, на што су краљ Никола и Влада одговорили тек у новембру, мјесец дана послије офанзиве, увјеравајући савезнике чак и тада, да ће до краја ићи стопама Србије”.

Преглед листова,који је излазио у женеви, 2/15 септембра 1916, пренео је писање загребачког листа Обзород 9 септембра и. г. чланак Песников гроб на Ловћену, у ком је стајало:
„Владика Раде, црногорски митрополит Петар Петровић његош, песник гласовитог Горског вијенца, умро је године 1851 те сарањен у манастиру на Цетињу. Мало после смрти пренесени су његови остаци на Ловћен у капелицу, коју је дао саградити сам Владика за свој починак, на пећини ,,Језерског врха”.

До пре кратког времена на тој клисури, са које се пружа видик на сињи Јадран и целу Црну Гору, почиваше то велико срце Црне Горе и сваки је Црногорац са поносом у срцу и радошћу у очима гледао на тај пећински врх, где леже остаци његовог великог земљака. У виду црквице налазила се рака, а на њој напис: „На овој Гори нека ми гроб буде, са овога мјеста, које је мој починак, нека моја душа врх домовине лебди и мој народ штити”.

Али данашњи светски рат није пустио на миру ни овај усамљени песнички гроб, а да га не оштети својом разорном силом. 10 фебруара (треба 29 децембра 1915/11 јануара 1916) ове године, заузела је аустријска војска Ловћен, те и овај споменик паде у руке победника. Црногорац не може више, због војних обзира, да одлази на поклоњење и томе гробу. Како ријечке ’Приморске новине’ доносе, црногорски епископ је 12. прошлог месеца извадио из гробнице мртве остатке песника и пренесе их на Цетиње. Уз присутност војне управе и угледних Црногораца, уз велике потешкоће, одвалио се камен са гробнице, у којој је смештен ковчег, а чији је поклопац био већ распукнут. Све кости су биле обавите скупоценим рухом, осим главе. Епископ дигну својом руком те остатке и предаде их пратиоцу свештенику. Затим се поворка упути низ брдо ка цести, где су чекала мртвачка кола за превоз у Цетињско поље. О свему се томе саставио записник, и Владика Раде сад опет почива на Пољу цетињском”.

Лист Уједињење од 2 јуна 1917 објавио је вест, под насловом Наш Крсташ барјак, која је објављена у Хрватском дневнику, у којој се каже: „Да је у Црној Гори допуштено о свечаностима извјешавати старе црногорске заставе (црвене с бијелим рубом и бијелим крстом у средини). То је наш славни Крсташ-барјак коме аустро-угарске власти не бране да се на нашим пустим домовима појаве уз црне аустро-њемачке орлове и уз турски полумјесец. Народна тробојница, као национално обележје, конфискована је. Само крсташ барјак може да се вије, али ни он сам… С орловима и полумјесецом…! што је дочекао славни Крсташ! Он, који је пролазио као црвена плам кроз битке крешива и који је први излазио на бедеме непријатељске, данас је трофеј из капитулационе архиве и стављен на подсмијех црне садашњости! Али тјешимо се, доћи ће дан, вратиће се част и слава његова”.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: