Фељтон: Његош и Ловћен (XII дио)

Улога Светозара Томића, великог посленика на уједињењу Србије и Црне Горе, у обнови Његошеве задужбине на Ловћену

За присаједињење 1918. Црне Горе Србији значајну улогу су имали из Србије Светозар Томић, а из Црне Горе митрополит др Гаврило Дожић, први нешто више на припремном раду Скупштине, а други у њеном раду и доношењу у Београд одлуке Подгоричке Скупштине. Они су исто тако имали одговарајућу улогу у обнављању Његошеве задужбине на Ловћену, први као просветни национални радник у Србији, а други као надлежни архијереј, у чију Епархију је спадала Његошева задужбина.

Светозар Томић (1872-1952) је био родом из познатог братства Томића у Дробњаку у Херцеговини, које се није слагало са националном политиком краља Николе.

По завршетку студија у Београду, где је као ђак Јована Цвијића отпочео да проучава и пише о Дробњаку, а доцније и другим српским крајевима. Као просветни радник од 1898 служио је у Скопљу, Солуну, на Косову и Метохији и у Београду. Учествовао је у српској војсци у ратовима од 1912 до 1918. Прешавши преко Албаније, на Крфу је био постављен за шефа Црногорског одбора при Министарству иностраних дела, где је 1917 написао Програм за уједињење Србије и Црне Горе. После пробоја солунског фронта, Томић је додељен Комбинованом јадранском одреду са којим је ушао у Црну Гору, где је радио на сазиву и раду Велике народне скупштине, на којој је, 13 новембра 1918, изгласано безусловно присаједињење Црне Горе Србији. Након тога се вратио у Београд, где је радио у просветној струци, а био је наименован од краља за члана Државног савета, Сената, и за потпредседника Црвеног крста, кога је био председник краљ Александар. Он је био члан и других разних друштава.

Као што је било речено у првој књизи његош и Ловћен, издатој у Београду 1971, у Министарству просвете још у фебруару 1921 образован је одбор са задатком да изврши припреме за обнављање његошеве задужбине на Ловћену и повратак у њу његових костију са Цетиња. Тога Одбора био је секретар Светозар Томић, па га је Министарство просвете 1924 изаслало да оде на Ловћен и види све шта треба урадити да би се обавило свечано преношење његошевих костију на Ловћен и ове положиле „у исту гробницу у којој су до 1916 године лежале”. Томић је, по повратку са тога пута, у свом извештају поднетом Министарству просвете, 18 августа исте године, истакао да треба изградити пут за возила од Цетиња до Иванових корита а даље до врха Ловћена за коње и пешаке, док је за обнављање његошеве задужбине известио: „На Ловћену, где је била досадашња Капела, не може се подићи монументална грађевина. Ту нити има за њу простора, нити је могуће извести, нити је то уопште потребно. Црногорци, путници и поштоваоци гроба великога песника неће се пети на Ловћен ради Капеле, но ради Ловћена и гроба Владичиног, који ће бити у Капели. Стога сам мишљења да се, на место досадашње Капеле, подигне нова истих димензија каква је била стара, камење у зиду да буде крупније и зид да буде на врсте лепо чврсто израђен. Унутрашњост пак Капеле да буде изграђена краљевски и његушки тако да се посетиоци Владичиног гроба тиме задивљују исто тако као погледом са Ловћена”.

Чак, одмах по ослобођењу, од Цетињана и Његуша био је образован Одбор за обнављање његошеве задужбине на Ловћену и враћање у њу његових костију. На томе је највише радио митрополит др Гаврило Дожић, учесник у рату, затим заточеник у заробљеничком логору у Мађарској, о чему је писао у својим Мемоаримаиздатим у Паризу, чији је текст у следећем поглављу, коме су придодате накнадно пронађене фотографије са преноса његошевих костију са Цетиња на Ловћен.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: