Фељтон: Његош и Ловћен (XIII дио)
1 min read
Петар II Петровић Његош
Митрополит односно патријарх Гаврило о грађењу, рушењу и обнављању Његошеве задужбине на Ловћену
Његош је као национални и универзални геније, пророк ослобођења и уједињења Српства. Његош подиже на врху Ловћена храм у славу Бога, а себи за вечни починак. Немогућност да се, по његовој смрти 1851, владики испуни завет, што чини његов наследник, књаз Данило 1855. Ловћен постаје симбол, светилиште слободе и поезије. Аустрија која, нападом на Србију 1914, отвара Први светски рат, хоће да угаси ловћенску буктињу слободе и морално сломи српски народ те заувек присвоји Ловћен, оштећује и скрнави храм на Ловћену, наредивши да се његошев прах уклони одатле и пренесе у манастир на Цетиње, док се капела претвара у обичну рушевину.
Дирљиво сведочење о томе митрополита Митрофана Бана, претходника митрополита Гаврила. Истовремено кад и страдање храма и праха Његошева, одвија се страдање црногорског и свог српског народа. Покајање Аустрије уочи њене пропасти, 1918, за учињено недело на Ловћену. Након ослобођења и уједињења, у коме игра значајну улогу, митрополит Гаврило покреће, 1920, на Светом Архијерејском Сабору иницијативу за обнову Његошеве задужбине на Ловћену и повратак у њу Његошевог праха. Стварање у ту сврху одговора у коме важну улогу игра професор књижевности Јелена Лазаревић. Митрополит Гаврило ступа у везу са географом и етнографом светског гласа, Јованом Цвијићем, који се здушно прихвата да буде председник Одбора. Недостатак средстава да се изведе подухват обнове ловћенске капеле и пробијање пута до подножја Ловћена.
Митрополит Гаврило ступа, 1924, у везу са краљем Александром који врло благонаклоно прихвата замисао обнове Његошеве задужбине, схвата то као своју свету дужност и обећава да ће за то дати сва потребна средства. У међувремену се појављује са својим пројектом дворски вајар Иван Мештровић кога је краљу незгодно одбити, али то чини након новог сусрета са митрополитом Гаврилом, обећавши да ће Мештровићу наручити друга дела. Краљ се слаже са митрополитом да ће обновљена капела, а посебно Његошев саркофаг грађен од мермера са Венчаца крај Карађорђеве Тополе, бити симбол превазилажења сукоба између две српске династије, њиховог уједињења као и уједињења Србије и Црне Горе.
Приступање послу обнове ловћенске капеле у лето 1925: она се потпуно презиђује од новог тесаног камена, док се стари искоришћава изнутра, она се украшава и одсликава ликовима светитеља црногорског поднебља, Св. Петра Цетињског, Св. Јована Владимира, Св. Василија Острошког и Св. Стевана Пиперског.
– 21 септембра 1925, обавља се свечани пренос његошевог праха са Цетиња у обновљени храм на Ловћену, уз присуство краља Александра те црквених и народних великодостојника.
Похвала и признање Црној Гори за њену велику улогу у Српству
Петар II Петровић Његош, иако је имао титулу митрополита, коју је добио од стране Руске Православне цркве још 1844. године, није се њоме користио. Он се потписивао владика и господар Црне Горе. У народу је познет под популарним именом Владика Раде. Он се старао, колико је год било могуће, да Црна Гора, које је била племенски уређена, под његовом владавином добије облик државе.
Радио је на отварању школа и обновио је једну штампарију за штампање књига. Он је још за свога живота изабрао себи место, на коме ће да почивају његови смртни остаци. То место његовога избора, било је на највишем врху Ловћена, званом Језерски врх. То се догодило приликом једне шетње са својом пратњом, када се попео на ово наведено место. Он се неколико пута прошетао и окретао десно и лево, како би нашао најпогодније место за ову његову замисао. Он је после те мале шетње лично изабрао то место где је требало да подигне малу цркву, односно Капелу у славу свога стрица, светог Петра I. Тога истога дана он је наредио да се постави један велики камен на место које је он нашао да је најповољније и на коме је желео да подигне Капелу, како би у њој после смрти заувек почивао.
Петар II Петровић Његош био је велики универзални дух. Геније особите вредности: у својим концепцијама, у песничко-филозофским размишљањима о свету и животу. Уз то био је дубоко религиозни човек. Његош је био самоук, без икаквог редовног школовања, али то му није ништа сметало да изложи тако високу мисаону филозофију, која га уздиже у редове највећих мислилаца и филозофа света. Своје је знање допуњавао читајући дела светске књижевности; све што је било најбоље у томе домену, њему је било познато.
Тако исто и сва збивања у историји света проучавао је са великом пажњом. Овај обилати начин познавања светске литературе, надокнадиће оно што је од школе пропустио у младим данима. Са оваквим богатим познавањем живота и прилика под којим се живот развија и сталне промене у природи и свету, обогатиће своје интелектуалне способности, које су биле у могућности да му пруже богата искуства и сазнања, како би могао да у својим списима, на свој начин, али врло оригинално, све то прикаже. Њега је највише мучило сазнање о човековом животу на земљи. Затим улога његова као људскога бића и у чему се она састоји. Он је јасно видео да у свету постоји стална борба и сталне промене. Видео је да се у природи стално и непрекидно води један рат између опречних идеја и разних идеологија, које деле људе у таборе и чине да се рат увек наставља. Све би ово личило на временске промене које владају на земљи, као што су четири доба; пролеће, љето, јесен и зима, где видимо да у природи непрекидно једно доба смењује друго са својим разликама, пошто свако од њих носи своје посебно обележје. Такав однос живота и идеја на земљи, Његош је филозофски добро видео и човекову судбу описао у Лучи микрокозма. То је уствари борба између добра и зла, између Сатане и Бога и вечита борба између идеја добрих и идеја рђавих. Заиста, то је једна тачна филозофска констатација. Он је то и у своме Горском вијенцу сликовито и филозофски приказао. Нарочито у појави Игумана Стефана. То је личност најпогоднија, преко које је исказао своје филозофске мисли и однос човека према Богу и Бога према човеку и природи. Све је то спроведено у мислима са богатим искуством живота и свега што у њему човек преживљује, као горчину, разне несреће и све друго што на путу човеку стоји и његовоме опстанку на земљи. Игуман Стефан представљен је као старац од преко 80 година, а уз то и слеп. његово богато искуство стечено је кроз путовења у све пределе који су најсветији за хришћанску веру. А то су: Света Земља и она места у њој кроз која је Исус Христос проповедао своју Божанску науку. Затим, он је обишао највеће споменике хришћанства, као што су цркве у Кијеву и другим местима у Русији, Свету гору и друга места. Све то искуство Игумана Стефана оличено је у његовим речима: ’Ја сам проша сито и решето, овај грдни свијет испитао”. Или после тога: ’Све што дође, ја сам му наредан’. То је заиста једна велика мудрост и животно искуство једнога слепог човека коме је Бог дао моћ да може мудро да излаже своја осећања у виду високих филозофски размишљања о збивањима у свету која прате човека од рођења па до смрти.
Иако је Његош био црквени човек и господар Црне Горе, он је водио велику националну борбу за ослобођење од Турака не само Црне Горе, него целог Српства. Затим и све наше браће по крви, која су била под владавином Аустро-Угарске.
Такав његов рад осетио се нарочито после револуције од 1848. године. Народно осећање подигло је главу и свој глас противу апсолутизма и Баховог система који је владао у Аустрији. Ово буђење националне свести њега је до краја одушевило. његово родољубље у томе правцу оличено је у писму бану Јелачићу, у коме изражава своју радост да га је тајна судбина поставила на чело такве борбе. Он му чак нуди за борбу своје Црногорце. Тако исто он је имао великог удела у повезивању националнога рада на ослобођењу и уједињењу свих српских покрајина. Његова преписка са кнезом Александром Карађорђевићем и Илијом Гарашанином је од прворазредног значаја. Илија Гарашанин био је творац Начертанија, у коме је израђен будући програм ослобођења нашега народа. Гарашанин је много држао до духовне и националне способности Петра Петровића Његоша. Његови су погледи и планови били од изванредног значаја за једну политику националног српског јединства. За ту своју замисао Гарашанин је нашао погодну личност у Матији Бану, иначе професору, који је био дошао у Београд, мислећи да одатле може најбоље да послужи народној ствари и стварању једне југославенске државе, у којој би били и Хрвати. Он је био Србин католичке вере, и велики поборник југословенске мисли. Његош је у њега имао огромно поверење, за цео његов програм који је био замишљен о горњему јединству и ослобоðењу нашег народа. Тако исто Петар Петровић Његош, кад је избила борба између Срба и Мађара у Војводини, био је до краја одушевљен том борбом. Она је за њега значила устанак противу угњетача. Прве своје исковане медаље Обилића, послао је онима који су били команданти и предводници ове борбе противу Мађара. Тиме је хтео да подвуче национални значај једне борбе која се рађала.
Радећи под таквим околностима и на питањима националнога правца и ослобођења не само од Турака, него и од свих завојевача где се год наш народ налазио под њиховом влашћу, Његош је развио своје националне духовне видике, који су га високо подигли и омогућили му да настави борбу у том правцу. Он је имао одличне планове, али његове могућности и средства били су врло мали. Он је то лепо подвукао у Горском вијенцу, када је казао: ’Сирак тужни без игђе икога’.
Он је тачно видео и схватио да његови планови не могу бити остварени. Мала Црна Гора била је опкољена са свих страна непријатељима. Он се често у својим молитвама обраћао Богу за помоћ. Али је и небо над њим било затворено. Његов
плач и молитва као да нису имали успеха. Али с друге стране Његош је много допринео борби и слободи српског народа. Он је одлично познавао српску историју и последице пропасти на Косову као најстрашније трагедије српског народа, где су великаши својим радом томе допринели. Он је борбу са Турцима сматрао светом и у Обилићевом примеру налазио правац целокупне српске борбе. Сматрао је да само таквим правцем српски народ може извршити своје ослобођење од Турака. Овај витешки став који је његош опевао у Горском вијенцу, најбоље и недвосмислено доказује смисао његошеве борбе у том правцу. Све оно што је он замишљао и припремао, даће му могућности да ту своју замисао изрази до краја.
Он са таквим радом постаје први творац српске мисли и национализма код Срба. Овај рад био је у својој суштини борбен и у њему се одрицао живот ради постигнућа главних циљева ослобођења српског народа. Идеје и клетве кнеза Лазара, када је позвао цео српски народ у борбу противу Мурата и Турака, наше су у Обилићу и косовским јунацима достојне извр-шиоце замисли кнеза Лазара. Његоша је то одушевило.
Он је узео да разради и негује такву борбу као једину могућу противу Турака. Са таквим радом и идејом он ће у Горском вијенцу да изнесе разлоге који су довели српски народ до пропасти и ропства под Турцима. А затим уздизање и васкрсавање те борбе под владиком Данилом, која се крунисала само благодарећи примени витештва и сталне непрекидне борбе противу Турака. Ликови те борбе оличени су у владици Данилу и његовим јунацима који су га окруживали, и који су били носиоци његових идеја у борби противу Турака. Слобода и независност је за Његоша била круна српскога успона за коју се требало борити свим средствима. Кад је већ од Бога суђено да људи морају де се боре за своја права, своју слободу, независност и успон и кад ништа друго не остаје већ извршење, онда треба да се приложи живот на олтар такве идеје, као пример онима који долазе да продуже њихову борбу.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Postovani gosn TRN,
ja kao autenticni Crnogorac, moram Vam odgovoriti na ovo. Mi Crnogorci se nijesmo borili za veliku Srbiju, no smo se borili za slobodu srpskog naroda. Vi sa Vasim istomisljenicima pokusavate konstantim ponavljanjem jedne te iste teze o cetnicima i veliko srpskoj opasnosti po CG, isprati mozak narodu Crne Gore. Najednom su sve falsifikati sto se znalo o Crnoj Gori do 1991godine, i do pojave LSCG,sa Slavkovim manitim idejama koje je pokupio od komunista, koji su isli nazadnom logikom, da samo slab srpski narod daje jaku Jugoslaviju, te su se tako i ponasali.. Nazalost, poslije raskola DPS-a 1997god, takva politika dukljanoizma, negiranja Srpstva u CG, sirenja podjela itd je postala drzavna politika Crne Gore. Evidentno je da je srbijanska vlast napravila veliku gresku 1918godine, sto je napravila zajednicu sa Hrvatima, sto je procerala Kralja Nikolu koji je bio ultra Srbin za razliku od jugoslavena Karadjordjevica, i sto tad nije napravila veliku srpsku drzavu, ali sto je tu je. Tad su se neki ljudi digli na pobunu, medju njima i moj pradjed, ali to nije bila borba protiv Srba i Srpstva kako Vi to zelite falsifikovati, jer su tada stanovnici Crne Gore 95% se izjasnjavali kao Srbi, pa i sami bozicni ustanici.To je bila borba za kralja Nikolu i za njegove ideje. U toj dinastickoj borbi, nazalost, pobjedu je odnijela jugoslavenska struja. Moderna Crnogorska nacija je nastala poslije popisa 1948god. Sve Vi to dobro znate, ali na zalost pokusavate gebelsovim nacinom, da vise puta ponovljena laz postane istina, preobratiti narod Crne Gore. To sto Vi i vasi cinite, je jedan neshvatljiv vid autosovinizma i bratomrznje. Ako ste uopste nase gore list..Nadam se da me razumijete. Ne bih vise duzio, o tome mogu napisat more stranica, i opovrgavati Vase falsifikate.
Srdacan pozdrav
Miodrag
Miodraže, da te pitam:
Na početku tvog posta kažeš da se nijeste borili za veliku Srbiju no za slobodu srpskog naroda.U redu. Ako je to tako što vaša veljesrpska vojska( a to su četnici) napravi tolike zločine nad običnim narodom? Šta im je trebao genocidni rat protiv muslimanske nejači nad kojom su urađeni najgrozniji zločini. 1943. Đurišić u Pljevljima masakrira oko 2000 muslimanske nejači:đece, žena i staraca. Od toga broja oko 650- toro đece stare od 1 dan do 15 godina. Jel to borba za slobodu ili genocidno veljesrpsko (č)etničko čišćenje! Isti ti borci za kako ti kažeš slobodu srpskog naroda u toku II svjetskog rata sarađuju sa svim okupatorima a protiv pravih boraca za slobodu i protiv svog naroda. A vi kojima su dragi ti „borci za srpsku slobodu“ danas ste listom protiv nezavisne Crne Gore! Pošto nijeste uspjeli da izvršite neki oružani prepad na CG i da nas spriječite da postanemo država sad pokušavate raznim falsifikatima i propagandom da ovđe nema Crnogoraca no su svi Srbi da nekako vratite CG pod vlast velike Srbije. Dok je Crnogoraca i onih koji vole Crnu Goru to neće moći.
Po trnu ne zborimo srpski, vec turski ili siptarski? O ne, nego crnogorski?! „Jezik“ koji je neki musliman adnan cirgic kodifikovao u zagrebu 2006-te godine! „Jezik“ koji ima samo 2 slova! Nijesu mogli naci krstenog covjeka da izvrsi tu sprdnju, pa makar bio komunjara/dukljanin.
Ja sam za slobodu govora, ali pustati ovakve budalestine je gubljenje vremena i skretanje paznje sa pravih tema! Eto trn-u wc solja zvana cafe del montenegro pa neka tamo prosipa svu svoju pamet zajedno sa adnanom cirgicem.
Gospodine Daniele, molim da mi iskreno odgovoriš od kad postoji plan o velikoj Srbiji i koje oblasti taj plan predviđa takvoj velikoj državi? Evo 200 i više godina uporno sa više ili manje uspjeha nastoji se ostvarit Garašaninovo Načertanije. Mnogo je zločina i nevine krvi proliveno u tom cilju za ovo proteklo vrijeme. Svi ratovi 90-tih su vođeni kako bi se ostvario taj plan. Crna Gora prvenstveno a i BiH su okosnica te planirane države. Bosna je pokušana biti osvojena ratom a Crna Gora planskim posrbljavanjem i negiranjem bića Crne Gore! U tom cilju svaka iole značajnija ličnost iz crnogorske istorije mora biti prikazana kao Srbin po svaku cijenu a najčešće glupim nabjeđivanjem i falsifikovanim dokumentima kao npr ona posveta jednom svještenom licu đe Njegoš navodno kaže da srpski govori i piše , da mu je duša slavjanska a nac. pripadnost srbinska itd? Neću ulazit u detalje mada bih dosta mogao još samo da dodam da su četnici vojska koja je zadužena za veliku Srbiju! Stvaranje te velike Srbije istovremeno predviđa (č)etnička čišćenja od pripadnika drugih vjera i nacija. Ako mi dokažeš da ne postoji taj plan onda ću priznat da si ti a ne ja u pravu!
“ A ko nema čojstva ne može bit Crnogorac. Onda je sigurno crbin!“
Eto Trn se ubi da pokaze da nije srbomrzac, a onda se demantovao posljednjom recenicom, mada ne mislim da se tu bas radi o nekoj mrznji. To „crbin“ na kraju bi valjda trebalo da bude kategorija crnogorca koji je istovremeno i srbin. Ili sam mozda sve pogresno razumio? U svakom slucaju gospodine Trn vi vec vidite da je tesko diskutovati sa ljudima od nauke, pa iako nijesu istoricari. Vi ste samo obican gradjanin, a to sto mislite da mislite svojom glavom je vasa zabluda. Vi mislite i vidite problem tacno onako kako je bilo projektovano da ga obican covjek vidi. Da biste bili ravnopravan ucesnik u ovoj diskusiji morate izaci iz te zablude i proci odgovarajucu edukaciju. Inace sve vam je samo prazna prica zacinjena komunistickim floskulama. Imam srecu da licno poznajem vrsnog istoricara Predraga Vukica i do sada nikada nijesam vidio da ga je ijedan „ekspert“ sa montenegrinsko-dukljanske strane demantovao. Nikad niko nije ni pokusao! Kad Predrag pise (i govori) montenegrinski „eksperti“ cute u nadi da obicni ljudi, kao vi Trn, to nece procitati. Jednu stvar da vam kazem, kao neko ko je u nauci (koja nije istorija): Sve zablude, pogresne i zlonamjerne koncepcije ne mogu izdrzati test vremena. Iz tog razloga pravi intelektualci i ljudi od nauke, koji nemaju nikakve veze sa CG i Srbijom, vec su neutralni posmatraci, nijesu na vasoj strani. Na vasoj strani su samo suplji politicari i navodni eksperti koji su poslati u CG i Srbiju da sprovode princip divide et impera. Vjerujte mi da sam dobronamjeran kada kazem da se veoma lako opredijeliti kada gledate crnogorsko-srpski problem u CG izvana. I to nikad nije opredeljenje za vasu stranu. Naravno vase zablude su ujedno i vase neotudjivo pravo i niko vam ih nece oduzeti.
Komnenov putopis je zaista prava poema.
Хвала Михаилу Рунду и Ивану Радовићу на прељубазним ријечима. Они увијек имају шта да кажу, будући да су Његош и Ловћен неисцрпна тема и да ствар познају. Но, што се тиче Шатобријана, био сам на његовом гробу у Бретањи и то баш љета 1972 кад је рушена Његошева капела, као да се донекле утјешим. Написао сам и путопис насловљен ПРАХ ПЈЕСНИКА У ОКРИЉУ ОКЕАНА у коме је наравно ријеч и о Његошевом гробу. Као што је овај био порушен од стране Аустрије, слично је Шатобријанов гроб претрпио оштећења од њемачких граната у Другом свјетском рату, али никоме није пало напамет да, послије рата, Шатобријану, једном од француских великана првог реда, прави нешто друго, маузолеј рецимо, него су Французи обновили вјечно почивалиште свога великог писца у што приближнијем виду у односу на првашње. Тако је поломљена метална ограда која је страдавала од рђе због близине мора, замијењена каменим ступцима које повезује ланац, а бретонски крст изнад надгробне плоче остао је као и онај ранији. Ево линка за мој путопис
http://www.tvorac-grada.com/ucesnici/komnen/srpski/prahpesnika.html
Zahvaljujem se komentatorima koji su se „uželjeli“ da u vezi svega ovoga opet čuju moje mišljenje. Razumijem ih jer i pored toga što je sam feljton njima po volji tako i svi komentari uglavnom idu u istom pravcu bez i jednog kontra mišljenja, a takav način komentarisanja je krajnje dosadan. Pogledajte, dobar dio ovih stalnih komentatora stalno jedan drugome povlađuju i međusobno se daruju priznanjima i pohvalama. Evo npr. gospodin Rundo oduševljeno i s ushićenjem kaže:“ Sami Bog nam je poslao Komnena da govori…onako kako je mom srcu najmilije“. Pa dalje kaže: „Komnen je Njegošu posvetio čitav svoj život“. Međutim, ja Komnenovu posvećenost Njegošu vidim drugim očima jer Komnena vidim kao viteza i borca za srpstvo, bolje reći veljesrpstvo, a Njegoš mu je u toj borbi neophodan instrument jer ako uspije da dokaže da je Njegoš Srbin šta hoće ostali mali Crnogorci? U jednom ranijem komentaru odao sam priznanje dr Radoviću na poznavanju istorije. On mi se na tome zahvalio i rekao da nije istoričar po struci već fizičar. I ja moram priznat da nijesam istoričar već običan građanin koji se osjeća Crnogorcem pa mi smeta negiranje svega crnogorskog kao i negiranje postojanja Crnogoraca .Na probleme u Crnoj Gori gledam svojim a ne tuđim očima.Međutim, vrijeđa me po nečija kvalifikacija da sam srbomrzac. Nikad u životu nijesam nikoga mrzio za to što je pripadnik drugog naroda ili druge vjere. Ali ne pristajem da me neko baš ostrašćeno ubjeđuje da nijesam ono što ja znam što sam no eto on treba da mi kaže ko sam! Dakle, prevedeno na običan jezik, ubjeđuje me da sam budala koja ništa ne zna ili da sam nekog nižeg porijekla od njega! E na to ne pristajem. Pošto nijesam kvalifikovani istoričar ne želim da se upuštam u detaljnije istorijske probleme koji zahtijevaju široko poznavanje istorijske problematike i navođenje određenih dokaza i istorijskih dokumenata u dijalogu sa visokokvalifikovanim stručnjacima koji su cio život posvetili borbi za srpstvo, bolje reći velikosrpstvo. Oni bi mene istorijskog amatera lako matirali i poslije likovali da su pobijedili Crnogorce ili kako kažu Dukljane. Evo npr.oni vrlo često kao jedan od dokaza da je Njegoš Srbin navode neku njegovu posvetu u kalendaru ( ne mogu da se sjetim kome posvećenom) đe on navodno kaže da srpski piše i zbori, da mu je narodnost slavjanska i srpska, tako nešto. Niđe nijesam našao to u originalu tj original nije ni nađen. U takvom falsifikovanju posebno se ističe Ljubomir Durković Jakšić koji je to lansirao a dokumentovano nije dokazao! Takvim dokazima se uglavnom služe oni koji u ime velike Srbije asimiluju Crnu Goru i Crnogorce. Zato dijalog na tu temu prepuštam kvalifikovanim istoričarima a ne lovcima na prevarantske pobjede. Ali imam recept da neko sebe testira jeli Crnogorac ili nije! Recimo ako znaš šta je čojstvo, onda si sigurno Crnogorac; ali ako npr pripadnike nacionalnih manjina u CG mrziš kao „gubu iz torine“ a Crnogorce zato što se tako izjašnjavaju za tebe su srbomrsci, pa onda imaš simpatije prema svim ratnim zločinima i zločincima, čak te ni ubijanje djece druge vjere ni malo ne dotiče, e onda u tebi nema čojstva. A ko nema čojstva ne može bit Crnogorac. Onda je sigurno crbin!
Ako je i bilo smisla negirati Crnogorce do 1945. od onog cuvenog clanka u „Borbi“ mislim da stvarno nema smisla. Lijepo, uredno ozvanicena nacija od strane jednog umnog covjeka i ona od tog datuma postoji.
Mislim da bi bilo lijepo da u „Muzeju crnogorske nacije“ (kad god da se napravi) primjerak te Borbe bude u centralnom, specijalnom dijelu, pod reflektorima, u staklu… Prosto, na najistaknutijem mjestu.
Ne vala, Mujo, no da nam lijepo ispričaš srpsku istoriju od Kosovske bitke pa do drugog srpskog ustanka! Zamisli rupa u istoriji veličine 500 godina. U crnogorskoj istoriji nema te rupe pa je vi pokušavate prisvojit kako bi zabašurili da ste tek od skora (za otprilike oko 200 godina) nacija i to potpuno nepovezana sa onim Srbima učesnicima kosovske bitke.
Zasto se dozvoljavaju ovakvi glupi komentari? Njegos (kao i svi ostali CG vladari) je isticao svoje srpstvo neprestano. Ovaj tupavi trn lazno tvrdi da se srbi hvataju samo jednoga stiha Njegosevog!
Trgovac ti laze sa smijehom,
zena laze suze prosipljuci;
niko krupno ka Turcin ne laze!
-Njegos
Некако ми дође жао овог нашег несретног брата Црногорца ТРНА, због чега и за чији рачун ово пише , наводим: „У фалсификовању посебно се истиче Љубомир Дурковић Јакшић који је то лансирао а документовано није доказао“…Мисли на Његошев запис „Народност ми србинска, ум и душа славјанска“. итд. Не, несрећни наш Трну, Љ.Д. Јакшић није никада ништа фалсификовао. Лично сам га познавао , у временеу од 1952. до 1960. свакодневно смо се сретали и поздрављали у Универзитетској библиотеци Светозар Марковић у Београду. Он је у њој био виши научни савјетник, а ја студент. Његово име сам нашао и у двотомним мемоарима патријарха Дожића из 1974. године издатим у Паризу. Ту сам дозно сам да је Дурковић био једно вријеме његов лични секретар, о њему говори са захвалношћу.Истина је да је он то цитирао у свом познатом дјелу о непостојању црногорске православне цркве. Колико знам, прву вијест о постојању тог чувеног Његошевог записа објелоданио је преосвештени владика Амфилохије. Он је био једно вријеме владика у Вршцу ( око 1985. до 88. ?) и тамо је у њиховој библиотеци пронашао Вуков календар ДАНИЦА за 1826. годину. Из литературе дознајем и ово – да је епископ ужички Никифор Максимовић боравио на Цетињу од октобра 1832. до маја 1833. Том приликом Владика Раде је поклонио владици Никифору поменути Вуков календар и испод корица написао: – Добром христијанину и учитеељу господину Преосвјаћеном ужичком епископу Никифору о Ђурђевудне на Ловћену љета Господњег 1833.“ Умјесто својим именом, потписао се стихом: Име ми је Верољуб, Презиме ми родољуб, Црну Гору родну груду камен паше одасвуд. Српски пишем и зборим сваком громко говорим: Народност ми србинска, ум и душа славјанска.
Алманах ДАНИЦА за 1826. се и данас налази у епархијском дому у Вршцу.
Несрћни Трну, ниси историчар кажеш, већ обичи грађанин, и кажеш да имаш чојства! Па што подмећеш мртвом човјеку? Што не напишеш своје име и презиме , па да те на своју славу позовем? Узгред и ти знај, да сам Божјом вољом дочекао године Игумана Стефана и да нисам ни историчар, ни учитељ, ни поп, већ Црногорац – Србин.
Gospodine Rundo,
Uporno insistiraš na mojem imenu i prezimenu i ako dobro znaš iz kojih razloga ovdje ljudi komentarišu pod nickovima. Nije važno toliko moje ime već šta govorim i zastupam. Rekao sam da svakoga poštujem i uvažavam i da ne želim nikog da vrijeđam sem ako neslaganje sa nečijim mišljenjem ne smatraš vrijeđanjem. To što ste lično poznavali Ljubomira Durkovića Jakšića ne smatram dokazom da je istinito ono u vezi Njegoševog zapisa kojeg ste vi tačno naveli. Niđe nikad i niko nije utvrdio autentičnost tog dokumenta odnosno njegoševog rukopisa. Baš on se kao istoričar kad nije mogao da neku svoju tvrdnju naučno potkrijepi često pozivao na svoje ranije radove na tu temu i to uvažavao kao „dokaz“.Rekao sam da nijesam stručnjak za istoriju, ali nijesam ni toliko naivan da poverujem da je nešto dokument ako to stručnjaci naučno ne potvrde. Siguran sam da i vi jako dobro znate zadatak mnogih srpskih istoričara da po svaku cijenu negiraju da u opšte ima Crne Gore već da je ovo sve Srbija jer „gdje živi i jedan Srbin to mora bit Srbija“ i to će ti istoričari morat da dokazuju. Ne potcjenjujem nikoga zbog toga jer je i to sa vaše tačke gledišta patriotski zadatak. No ja se s tim ne slažem i uvijek ću reći: ovo je Crna Gora a nije Srbija. Srbi ovđe imaju ista prava na život kao i ostali narodi ali bez insistiranja na nekom elitizmu i nadređenosti. Nikad se takođe neću složit sa tvrdnjama da su sve značajnije istorijske ličnosti Crne Gore Srbi jer to nije tačno. Danas i prosječan čovjek vidi da je to borba za inauguraciju plana o velikoj Srbiji koja bez Crne Gore nema nikakvog smisla. Ti žališ mene a i ja žalim vas zbog te uzaludne i nemoguće misije jer dok god ima Crnogoraca nema velike Srbije!
Сами Бог нам је послао Комнена! Не завидим му на томе, већ на његовом великом дару да дивно говори и још љепше пише и то онако како је моме срцу мајмилије! Познајем га дуже од 50 година, како онда , тако и данас неуморан и никако да застане, сваког дана увјек нешто ново, а Његош му је увјек пред очима. Морам бити нескроман и рећи да је и мени Његош пред очима и у мом срцу још од моје најраније младости! Знам да сам „гутао“ све што се о њему писало и говорило, посебно све књиге незаборавног Јефта Миловића, на пр. „Његош у слици и ријечи“, његове „Стазе ка Његошу“, Дурковићев „Његош и Ловћен“ и читава моја библиотека је пуна тих дивних књига! А сада додајем и Комнена! Знао сам, али нисам знао да је он оволико написао, посебно на француском језику! То ме испуњава и усхићењем, а и поносом да смо искрени пријатељи. Те силне књиге Комнен је написао и објавио – све о свом руху и свом круху! Његошу је посветио читав свој живот! И нека данас никога не чуди да он овако пише, да он стално доноси нешто ново , а када је Његош у питању – нико му на биљег не може стати! Браво, добри човјече, нико те зауставити неће. Нека је душмана ко на гори листа, невоља нам дође од зла домаћега, а то је овај фељтон најбоље показао.
Нијесу само Срби славили Његошеву капелу на Ловћену, него и странци. Тако француски путописац по Балкану, капетан де Пимоден који је посјетио Ловћен 1893, пише “ Исто тако као што је Шатобријан желео да почива поред океана на пустој стени залива Сен Малоа, Петар II je изабрао за гробницу највиши врх планине Ловћена, који се уздиже његових земаља и сваког јутра при дизаању сунца његов гроб се блиста“. Крунослав Спасић ЊЕГОШ И ФАНЦУЗИ, докторска теза на Сорбони 1970, страна 252. Могла би се саставити ниска таквих бисера о Његошевој капели коју срушише комунисти у спрези с усташама. Бог их клео и једне и друге!
Уредништво,заштите писца од самог себе,уклоните коментар који вријеђа елементаран осјећај за добар укус.
Истина се не продаје на велико.
Нити купује на мало.
Ево већ месец дана пратимо фељтон „Његош и Ловћен“, плод вишегодишњег научноистраживачког рада др Љубомира Дурковића-Јакшића и Комнена Бећировића. Препоручио бих (кога занима) и, мени веома драгу, књигу „Борба за Ловћен Његошев“ Комнена Бећировића. Пред нашим очима промичу историјски догађаји, чињенице, докази… Човек чита, гледа и диви се. Па опет чита, гледа и још више се диви. Колико ми је познато, још нико није аргументовано демантовао (или негирао) ниједан једини податак, чињеницу или доказ. Па ипак има оних који гледају, читају и не виде ништа. Понављају, као папагаји, политичке и идеолошке флоскуле које пред изнетим доказима пуцају као мехур од сапунице. Лепо је Његош рекао: „Будале су с очима слијепе, које виде, а залуду виде“.
Ако ревизиониста Трн са његовом братијом спава, ја сам, као и сваког јутра, на фронту од ране зоре, али тек мало прије видјех да се велика прича о Његошу и Ловћену из пера мога блаженопочившег пријатеља Љубомира Дурковића, којој сам здушно кумовао, увелико наставља. Само још да редакција ИНС-а донесе слику краља Александра, другог ктитора храма на Ловћену, па да дукљни сасвим побијесне. Иначе се моја књига БОРБА ЗА ЛОВЋЕН ЊЕГОШЕВ,изашла 2002 у издању Светигоре, може наћи у њеним књижарама, као и на Храму у Подгорици.
Пссссссссстттт! Трн спава, кад се пробуди, биће журке са Комненом окофељтона, није тако него овако. Трн мисли да је рођен прије Његоша, али му мајка није рекла тачан датум!
Komnene, hvala ti što držiš ovako lijepa predavanja antinjegoševcima!