ИН4С

ИН4С портал

Фељтон: Његош и Ловћен (XIV дио)

1 min read

Петар II Петровић Његош

 maticanjegosu

Петар II Петровић Његош, Прометеј слободе

Петар Петровић Његош био је велики национални богомдани родољубиви Прометеј слободе, и његова бујна снага била је пуна стваралачкога живота, мотива и мисли родољубивих које су биле духовна храна свима борцима.

Он је желео да духовно припреми народ за једну велику борбу за ослобођење. Он је имао у себи велики духовни унутрашњи живот и филозофско настројење. Својим рефлексијама он се истиче као усамљена личност меðу духовном интелигенцијом у целоме српскоме народу. То што је он поседовао, било је продукт највише врсте. Да би остварио своју вечиту мисао која га је до гроба пратила на државном и народном јединству, он је у својој глави имао реалне планове за остварење онога у што је веровао. Такво његово становиште, није се могло остварити за време његовог кратког живота, пошто прилике и околности нису то дозвољавале.

Он је сам све стварао. живео је у цетињској осами, где је као један велики дух филозофски разматрао све оно што се око њега збива и све оно што се у свету догађа. Околности под којима су се водиле борбе и све недаће које су му на путу стајале, нарочито борба против Турака, које је он сматрао као главне своје непријатеље, јер су увек хтели да униште слободу Црне Горе (а она је за њега била најсветија ствар), све је то утицало на стање његовог здравља које је почело све више и више да се крњи, те је најзад добио туберкулозу. Покушао је да тражи лека и да поправи своје оронуло здравље. Ишао је у Италију у Напуљ, два пута узастопце да тражи лека где је по његовом уверењу природа била погодна да поправи његова плућа.

Он је имао и успеха у томе правцу. Али сталне неприлике од околних непријатеља Црне Горе као што су били скадарски паша и припремање Омер-паше да покори Црну Гору, још су више погоршали његово ионако слабо здравље. Није имао среће нити пак могућности да остане миран и да посвети целу пажњу своме здрављу. Ишао је, најзад, баш на повратку са последњега боравка у Напуљу, у Беч, да последњи пут консултује лекаре. Његова се болест све више и више повећавала, према томе ни у Бечу није могао наћи никаквога лека против своје тешке болести. желео је да се што пре врати у Црну Гору.

Када се приближавао на једном броду Котору, видео је са брода Ловћен, и рекао: ,,Нећемо се више растајати“.  Ова мисао Његошева недвосмислено доказује да је био изгубио сваку наду на своје оздрављење. Видећи са мора Ловћен, он је одмах помислио на вечну кућу на Ловћену, где ће почивати свој вечни одмор.

Кад је дошао на Цетиње, неко време било му је боље.
Живео је у уверењу да се његово здравље опорављало, али то је врло кратко трајало. У октобру месецу, кад су иначе атмосферске прилике врло непогодне, када настају велике временске промене, праћене ветровима и кишама, његово се здравље нагло погоршало. Умро је 19 октобра 1851 године, по старом календару. На сам Лучиндан наступила је криза његове болести, тако да је сутрадан предао душу Богу. Тога дана се навршавало 20 година од како је после смрти свога стрица, светог Петра, преузео власт и управу над Црном Гором.

Као што смо видели, Његош је изебрао Ловћен за свој вечни починак. Има два разлога за ово: прво, Ловћен је увек био симбол слободе за свакога Црногорца. На њему су се они окупљали да се договоре за борбу противу Турака. Ловћен је својом висином надмашио све врхове. Са њега се види Јадранско море и цела Црна Гора. Ловћен је планина слободе са које је његош за живота могао да види таму и облаке испред себе и наоколо Црне Горе. Ту је било жариште српске слободе, где је тињала вечна луча која је показивала правац неционалне брбе. Друго, Његош је са Ловћена могао да види не само своју Црну Гору, него и српске покрајине које су се могле у даљини оцртавати. Он је мислио да ће тако његов дух и после његове смрти да бдије над целим српским народом и да се остваре његове мисли и настави борба за ослобођење Српства. Пошто је Ловћен чувар слободе, где крсташ барјак вечно стоји, то је природно да је за њега то место било најомиљеније. Ловћен је и сам по себи споменик вечите борбе Црне Горе противу Турака. Тако баш на њему Његош је веровао да ће му вечити одмор бити најпријатнији. Његош је био у уверењу да ће његов гроб бити вечни симбол његових мисли и да ће цело Српство преносити његове идеје гледајући врх Ловћена.

Његош је био песник узвишених мисли и песничких заноса и нарочитих осећања која су имала утицаја на ову његову одлуку, поред оних главних националних осећања које смо већ раније изложили. Таква његова одлука заиста је била особите врсте. његов је гроб надвисио све остале гробове и био је чувар националне мисли и путоказ за наше ослобођење и уједињење. Из тих разлога, он је желео за живота да изврши своју одлуку. Радови на подизању Капеле су почели 1844 године и завршени 1845 године.

У своме тестаменту, као и на самртном часу, када је видео да му је крај животу, наредио је да се његова жеља у потпуности изврши, и да буде сахрањен на врху Ловћена, у Капели коју је он већ ту подигао. Али поред његових жеља и жеља његових рођака и главара, који су хтели да изврше и спроведу његов аманет, они нису били у могућности да то учине у томе моменту. Прилике и околности око Црне Горе и њена ситуација услед свега тога нису биле задовољавајуће. На њеним границама налазиле су се спремне турске војне снаге да нападну Црну Гору и униште огњиште слободе српскога народа. Били су сви жалосни шго нису били у стању да изврше последњу вољу великог српског генија, да се сахрани тамо на врху Ловћена где је сам себи гробницу припремио. С друге стране и природне непогода нису биле повољне да се његова последња воља изврши. Октобар је месец врло непогодан. Путeва није било, сем малих путања као и свуда по планинским местима. Требало је рачунати најмање 4 часа да се дође до Капеле на Ловћену. А то све кад би време било погодно.

Подјелите текст путем:



Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:

     

17 thoughts on “Фељтон: Његош и Ловћен (XIV дио)

  1. ČUDI ME DA LJUDI KAO ŠTO SU KOMNEN BEĆIROVIĆ , DR RADOVIĆ , DR RUNDO VODE POLEMIKU SA JEDNIM NEUKIM ANONMUSOM KAKAV JE TRNI I NJEMU SLIČNI .NJIMA TREBA VI DA ODRŽITE KURS IZ EELEMENTARNOG OBRAZOVANJA NA TEME : JEZIK , NACIJA – NARODNOST CRKVA , DRŽAVA ISTOIJA …ITD JER ON NESREĆNIK MISLI DA SE NARODI I NJIHOVI JEZICI I NJIHOVE CRKVE MORAJU NAZIVATI PREMA NAZIVU DRŽAVE I U KOJOJ ŽIVE I DJELAJU KAKO TO MODERNI MONDIJALISTIČKI POLITIKANTI PROKLAMUJU . PO NJEGOVOJ LOGICI U DRŽAVI VATIKANU TREBALO BI DA SE GOVORI VATIKANSKI JEZIK A NAROD KOJI U NJOJ ŽIVI VATIKANCI A CRKVA VATIKANSKA . DRŽAVE MIJENJA NAZIVE TOKOM ISTORIJE ,TE BI NARODI TREBALO STALNO DA MIJENJAJU NAZIV SVOJE NACIJE I NAZIV SVOG JEZIKA I DA STALNO PRAVE LAŽNU ISTORIJU . SRPSKI JEZIK JE STVARAN MILENIJUMIMA I NIKADA NIJE MIJENJAO NAZIV A DRŽAVA JE MIJENJALA GRA NICE I NAZIV , U JEDNOM PERIODU ZVALA SE I ZETE TE BI JEZIK TREBALO PO NJIHOVOJ LOGICI , DA SE NAZIVAO ZETSKI A NIJE TAKO I TADA SE NAZIVAO SRPSKI A NAROD SRBI , NIJE SE ZVAO ZEĆANI , ISTA JE STVAR I SA CRKVOM I ISTORIJOM ,, SVAKI LOKALITET JEDNOG NARODA JE IMAO SVOJ DIO ISTORIJE ALI JE SVE TO ISTORISKI MOZAIK JEDNOG NARODA KOJI JE UVIJEK BIO SRPSKI A TO ŠTO TO NEKI NEZNAJU ,TREBA DA UČE A NE NAUČENE I ZNALCE DA POUČAVAJU SVOJIM NEZNANJEM . POSTOJI JEDNA DIVNA KNJIGA ISTORIJA VIZANTIJE KOJU JE NAPPISAO GEORGIJE OSTROGORSKI PREPORUČUJEM DA JE PROČITAJU ONI KOJI NEZNAJU DA SE OBRAZUJU DA VIDE KO SMO , ODAKLE SMO DOŠLI NA BALKAN . OSTROGORSKI JE PRIZNATI NAJBOLJI VIZANTOLOG U SVJETSKOJ ISTORIOGRAFIJI . KNJIGU U ŠAKE MOMCI ,ISTORIJA SE NE UŠI KOD ŠERBA I ADŽIĆA VEĆ KOD OSTROGORSKOG .

  2. Ne znam šta je tu neobično da u Crnoj Gori žive uglavnom Crnogorci a u Srbiji Srbi! Ima li šta prirodnije? Ne mogu da shvatim vašu ljutnju! Kako bi onda izgledalo ovako: U Srbiji žive Crnogorci; u Crnoj Gori žive Srbi! Slažete li se sa time? Ne slažete se!… E pa vama se ugodit ne može! U zdravlje!

    1. Следећи ову логику господина Трна могли би да кажемо да у Енглеској људи говоре енглески језик, а у Америци амерички. Међутим, сваки Американац ће вам рећи да говори енглески језик. Тачно је да у Србији живе Срби, то нико никада није спорио. Што се Црне Горе тиче, најбоље да чујемо владаре из светородне лозе Петровић Његош. У Законику Данила Првог, Књаза и Господара слободне Црне Горе и брда, установљеног 1855 године на Цетињу, у тачки 92 каже се: „И ако у овој земљи нема никакве друге народности до једине србске и никакве друге вјере до једине православне источне, то опет сваки иноплеменик и иновјерац може слободно живити и ону слободу и ону нашу домаћу правицу уживати како и сваки Црногорац и Брђанин што ужива“.

  3. Како је множина од Трн – трње, трнци? Имена немају множину, али се у нашој Црној Гори трња и коприва накотило. Комунизам је оставио вражјег трага, па и накота. Радо бих те господином ословио, али ми рука задрхти! А како да то урадим , када све наше писање памфлетом сматраш? Је ли могуће да заиста тако мислиш о људима Црногорцима не мањим од тебе, а који се и даље сматрају Србима, баш онако како су и њихови преци били! Историчар Васо Чубриловић каже да је први пут чуо од једног свог студента 1936. године да Црногорци нису Срби. Питао га је одакле му та мисао, он отворно рече да тако комунисти кажу. А ја сам први пут чуо од Милована Ђиласа 1. маја 1945. у Борби је објавио и образложио да је нова нација у успону. Наредио му је Броз да то и образложи, а још је рат трајао. Доста касније Ђилас – отац црногорске нације! – се покајао и одрекао свога учења. Мој комшија је био у пописној комисији становништва 1948. године. Тада се велика већина нашега народа изјаснила као Црногорци. Пописивачи су похађали посебан курс гдје им је отворено речено – морају бити Црногорци. У мом Рисну једини грађанин је био Симо Петковић који је изразио незадовољство пописом, јер му је у легитимацији написано да је Црногорац. Отишао је у Херцегнови у СУП и замолио да му исправе. Издата му је нова легитимација у којој је писало да је Србин. Сви ми остали смо ћутали, подвили смо репове, а главе спустили, јер су оне биле безвредне, летиле су. Ускоро се и Голи Оток напунио. Ја и сада чувам моју легитинацију издату мало прије пописа на којој пише да сам српске национаслности. Тако је и моме оцу некада писало. Не дирај нам Комнена, нема га на длеко! Отвори на интренету код ТВОРЦА ГРАДА и наћићеш огромну Комненову библиотеку на српском и француском. Ако и у јеној од тих књига наиђеш на ријечи „Велика Србија“ или да он на било који начин „негира Црну Гору у корист Србије“ или да негдје помиње „пројект велике Србије“., ја ћу јавно урадити све што од мене тражиш! Да није оног несрећног Шешеља који је то подржавао, а и издајвао је лист Велика Србија, ја не бих никада за то ни чуо. То се само у главама сличној твојој тако рађа, па буја , прелива се машта. Па ко паметан о томе и размишља? Помињеш и неку несрећну муслиманску сирочад страдалих од Срба, ваљда као што смо и ми?Не гријеши душу, баци све то у трње. Смета ти да се негдје Комнену слово измакне, па испаде екавица! Читај Комненова дјела, па ми реци гдје то нађе? Кажеш да си код Комнена видио „одионост према црногорском језику“. То не може тачно бити јер и он и ја и многи сматрају да тај језик и не постоји. Постоји језик којим Црногорци одвајкада говоре и пишу, а то је српски језик. Код тебе нађох само „онђе“, то је све од новог језика. И Ћурађ Црнојевић, избјегао у тазбину, Венецију, пише тестамен 1502. на српском језику. То потврђује преводилац Пасквали и каже да је превео са српског језика. Погледај лијепу књижицу посвећену том преводу , објавио је академик Милош Милошевић 1998. Тај тестамнет је такође објавио још прије 120 година Иван Кукуљевић Сакцински, али нетачан! Њега је , нетачнога, објавио и Радош Ротковић. Тачан превод се појавио у књизи црногорских тестамената, издата у Подгории прије 4 године. Имам ове књиге! Дакле, све читам и провјеравам, не желим да насједнем причама на које си и ти сам насјео.
    Чекам те на Слави!

  4. A ko je to naučno provjerio, dokazao i potvrdio moj dr.Radoviću? Mogu i ja nešto našarat u moju korist i reći ovo mi je posvetio dr.Radović. To što je neko cio život posvetio Njegošu, bolje reći otimanju Njegoša od Crne Gore i njegovim posrbljavanjem, ne govori toliko o ljubavi prema Njegošu nego o posvećenosti CILJU: posrbljavanje Crne Gore i pokušaj njenog trajnog pripajanja davno planiranoj velikoj Srbiji!
    Bez Crne Gore nema velike Srbije i Garašaninov plan propada za sva vremena. Oni koji se bore za taj cilj spremni su na sve da ga ostvare, a vrijeđanje neistomišljenika je najmanje što rade. Spremni su oni i na mnogo, mnogo više, i na oružanu agresiju ,ako im se za to ukaže prilika. Koju je ulogu svojevremeno imao VII bataljon? Nijesmo zaboravili šta se sve uzvikivalo kad ga je naša vlast rasformirala. Isti ovi koji pišu patriotske komentare da je ovo ovđe sve Srbija tada su uzvikivali „Svi smo mi sedmi bataljon!“
    „Pa šta ima da se priča s takvima?“, reče Komnen Bećirović.

    1. Очекивао сам да ћете ме питати како то да је песма која је написана 1833 године први пут објављена 1963 године. Онда бих Вам причао о научној провери и сумњи да ли је то Његош заиста написао. Најбоље да сами проверите. Ево, за почетак, можете наћи факсимил првог издања Његошеве збирке песама „Пустињак цетински“ и проверити да ли на почетку каже следеће: „Србин српском роду своме ово дјелце посвећује. Његово је ситно цв’јеће по ливади правој Српства и израсло и побрато и у в’јенац роду дато“. Ако имате времена, можете проверити (сигурно се у музеју чува оригинални примерак) и да ли на почетку предговора за своје знаменито дело „Глас каменштака“, у коме се пева о „јуначким дјелима Црне Горе од 1711 до 1813 године“, писаном на Цетињу, „на дан Св. Николе, 9 маја 1833 године“, Његош каже: „Српска пјесма од српског пјесника који радо пјева о ономе што се односи на његов народ, а не воли да пјева о подвизима страних народа“. Има тога још доста, али ове две ствари сигурно можете да проверите.

  5. Морам да кажем да је и мени мало засметало тврђење (без икаквог доказа) да је др Љубомир Дурковић-Јакшић фалсификатор. У питању је озбиљан научник, који је читав живот посветио Његошу и Ловћену. На универзитету у Варшави 1938 године одбранио је докторску дисертацију која је имала назив: „Петар II Петровић – Његош (1813-1851)“. Само до 1970 године о Његошу је објавио 6 књига, 3 брошуре и 68 студија и чланака. Ниједан озбиљан научник не би се никада коцкао својим угледом објављујући непроверене информације. Наш драги господин Трн каже да је др Љубомир Дурковић-Јакшић фалсификатор јер је објавио песму коју је Његош, наводно, написао на неком календару. Истине ради, треба рећи да је ту песму први објавио прота Милисав Д. Протић у свом делу „Његош, владар-првосвештеник-песник“, које је изашло у Гласнику СПЦ 1963. године. Ту своју песму Његош је написао на Вуковом календару „Даница“ за 1826 годину који је поклонио епископу Никифору Максимовићу. Написао је, својом руком, „Добром христијанину и учитељу г-д Преосвјештеном ужичком епископу Никифору. О Ђурђевудне. На Ловћену љета 1833“.

  6. Изванредно је што ИНС донесе видео записе који се односе Ловћен. Рекао сам раније да немам намјеру да полемишем са дежурним анонимусем Трном који дојади својим све истим којештаријама, али како ме прозва да сам се одрекао јекавице, то ради читалаца ИНС -а подсјећам да се у фељтону не ради о мом тексту, већ о тексту Љубомира Дурковића остављеним ми у аманет и који сам само средио, приредио и на свијет издао.
    И Богу хвала да сам то учинио јер, без ове књиге, остали би ускраћени знатног дијела историјске истине о Ловћену коју овај анонимус не признаје, него у једном од својих ранијих мозгарија, набјеђује чувеног историчара и истраживача Љубомира Дурковића, који је велики дио радног вијека провео као виши научни савјетник у универзитетској библиотеци Светозар Марковић, да је био фалсификатор!!! Па шта има да се прича с таквима, сем ради посјетлаца портала које очајнички покушава да доведе у забуну?!

  7. Nijesam ljut Trne, shvatamo se, pozdravljam Redakciju, tebe, Komnena, dr Radovića, neka nas Sveti Njegoš štiti, potrebni nam je to. Vjeruj mi.

  8. Trne, ja ti iskreno i bratski pišem. Njegoš, Kmnen, ja, doktor Radović, gospodin Rundo – svi smo jedan isti svetosavski narod, pravoslavni Srbi iz Crne Gore, potomci Njegoševi. Pusti nas da budemo to što jesmo, jer se ne odričemo svojih korijena.
    To nam ne dozvoljava Vjera, prađedovska, njegoševska.

    Nije nam laku u Crnoj Gori, ali se Njegoša odreći nećemo. Njegoš jeste teritorijalno pjesnik rođen u Crnoj Gori, ali je SRPSKI pjesnik, njegovo djelo je svjedočanstvo tome.

    Ne dam svoje i svoju braću, i neću više ulaziti u raspru!

  9. Дипломато, хвала на јављању, само заборави једног од главних ми савезника у овој полемици, др-a Михаила Рунда из Рисна гласитога, стаменог противника разњегошавања Ловћена односно расрбљавања Црне Горе. Хвала и љубезној Наташи којој, као и другим читаоцима,ево линка за један мој текст о Ловћену од прије пет-шест година:
    http://www.tvorac-grada.com/ucesnici/komnen/srpski/sumraklovcena.html

    1. Hvala ti Peđa na ono „dragi“ pa i ja mogu početi ovo sa
      Dragi Peđa,
      Vjeruj mi misli mi ni najmanje nijesu crne; jednostavno razgovaram s ljudima i uglavnom im ništa ne zamjeram. Zamjram jedino onima koji ne umiju da diskutuju no pribjegnu uvredama i psovkama. Moraš priznat da to nije ni ljudski ni čojski. Pa evo i sad želim da malo porazgovaram sa svima vama i da pokušam objasnit neke svoje pretpostavke i zaključke u vezi ovog feljtona. Znam da se to neće dopast mnogima ali treba i oni da znaju da se i meni nešto njihovo ne dopada.
      U prošlom XIII nastavku dr Ivan Radović kaže: „Koliko mi je poznato,još niko nije argumentovano demantovao (ili negirao) ni jedan jedini podatak, činjenicu ili dokaz“.
      Gospodine Radoviću, stvarno i ja primjećujem potpuno odsustvo bilo kakvih a pogotovu stručnijih komentara sa bilo kakvim kontraargumentima. U neku ruku to ispada kao omalovažavanje ovoga portala i učesnika na njemu. Vjerujte da sam u jednom mom komentaru na Analitici poslije napada na In4s rekao da nemaju pravo jer ovaj portal po meni zaslužuje poštovanje time što objavljuje i komentare koji su potpuno suprotstavljeni, kao npr što su moji komentari.
      Pa evo da nastavim ono zbog čega i pišem ovaj komentar. Bez uvrede autora K.Bećirovića,ja ovaj komentar ocjenjujem kao jedan u nizu pamfleta koji treba da negiraju i Crnu Goru i Crnogorce a u korist velike Srbije. Prosto je neukusno čemu se sve ne da atribut „srpsko“, npr: „Lovćen je bio žarište srpske slobode“, „Njegoš sa Lovćena gledao Crnu Goru i srpske pokrajine u daljini“, „Njegov duh i poslije smrti bdije nad celim srpskim narodom“, „Njegoš je bio uveren…da će celo srpstvo prenositi njegove ideje gledajući vrh Lovćena“, „Turske snage bile su spremne da napadnu Crnu Goru i unište ognjište slobode srpskog naroda“, „Veliki srpski genije“. Je li normalno poslije svega ovoga pitat ima li ovđe u Crnoj Gori bilo šta crnogorsko ili je baš sve na kub srpsko? Posebno uočavam da se gospodin Komnen posebno odriče ijekavice iz svog djetinjstva. Vjerujte neprirodno je ovđe kalemit ekavicu jer osim nekih muslimanskih sela na sjeveru CG svi drugi govore ijekavski. Da me ne shvatite pogrešno, nemam ništa proitiv ekavskog izgovora, čak je praktičniji za upotrebu jer kad pišeš npr poruku na telefonu treba ti manje znakova i pisanje je kraće, ali naše je naše, ne treba nam tuđe! No, pošto je gospodin Bećirović cio život posvetio srpstvu i montaži srpstva u Crnoj Gori, budućem najvažnijem dijelu projekta zvanog velika Srbija, razumijem i tu njegovu odionost prema crnogorskom jeziku. I na kraju ,pošto je Njegoš prikazan ne kao običan Srbin koji u sebi nema ama baš ništa crnogorsko, već kao ubijeđeni i rođeni srbenda, što bi rekli neki i previše rodoljubivi srpski pisci,moram da istaknem neke crnogorske osobine Njegoša koje Komnenu i previše smetaju pa ih zaobilazi u širokom luku. Npr. nije rođen ni u jednom mjestu u Srbiji već u najcrnogorskijem mjestu u Crnoj Gori; Njegoš govori crnogorskim jezikom, a ako ga ne priznajete onda da kažem makar crnogorskim dijalektom, što Komnen potpuno izbjegava, te po tome Komnen i Njegoš nijesu isti narod. I na kraju, Komnen je npr pravoslavac i svetosavac, Njegoš je crnogorski pravoslavac i nije njegovao svetosavlje što je poprilična razlika, odnosno vrlo značajna varijanta u pravoslavnoj vjeri.
      Eto, gospodo od mene toliko. Ovim mojim komentarom sam htio da istaknem da vas sve uvažavam i ako se ne slažem sa onim što pišete. Dakle, nikoga nit mrzim nit potcjenjujem.
      Pozdrav od Trna koji ne bode, ne rita se i ne ujeda.

  10. Чика Комене, много је нас који уживами и учимо из Вашег фељтона, само наставите!
    Поздрав!

  11. РАДОСТ!
    Драга редакцијо, молим вас, јавите до кад ће фељтон о Његошу бити активан.
    Оп, сад ће да почне представа, Трн се оштри, Комнен ставио очајлије, ДР Радовић се припремио… – уживам боље него на некој утакмици. Какав бре вечити дерби.,до сад је резултат 11: 3 за Комнена!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *