Фељтон: Његош и Ловћен (XVIII дио)
1 min read
Долазак Јелене Лазаревић у Црну Гору и обилазак Његошеве разрушене капеле
Прва особа која је после овога поклонила пажњу овоме проблему и заинтересовала интелектуалне и јавне кругове у Београду била је Јелена Лазаревић, професор у Београду. Дошла је лично у Црну Гору, желећи да на лицу мјеста упозна целу ситуацију, а нарочито стање Капеле, па онда и све друго што је требало да се спроведе. Чим је дошла на Цетиње, одмах је отишла на Ловћен да види у каквом се стању налази сама Капела.
Гроб Петра Петровића Његоша био је отворен. Она је нашла поред гробнице једну малу кост, која како изгледа као да је била од стопала Његошева. Она ју је одмах очистила и у једној марамици у таквом стању предала мени у Митрополији, са молбом да ову нађену малу кост придружим Његошевим костима. Ја сам ову њену молбу потпуно извршио. Има још један сличан случај као овај професорке Лазаревић. Један Србин, родом из Босне, био је у то време кад су кости биле преношене са Ловћена на Цетиње августа месеца 1916 године, војник Аустро-Угарске. Ваљда је био присутан „када је гробница била порушена“. Он је код себе сачувао три мале кости, па их је послао преко поште у једном пакету, са изјавом да су то Његошеве кости. Професорка Лазаревић приредила је на Цетињу једну ширу конференцију, на коју је позвала истакнуте личности Цетиња. Желела је да се изврши један заједнички договор за будући рад у овоме правцу. Одзив је био велики. Сви су присутни поздравили ову корисну и добронамерну акцију Лазаревићеве, која је била заиста за сваку похвалу. Тако исто, њој има највише да се захвали што је развила велику акцију и пропаганду у Београду, код истакнутих личности јавнога и политичкога живота. Она је тачно и муњевито обавестила нашу престоницу преко личности које су могле да огромно помогну све ове напоре. Она је на првом месту упознала великога поштоваоца Петра Петровића његоша, научника Јована Цвијића, затим друге угледне личности, представнике науке и књижевности као што су Павле и Богдан Поповић, који су показали велико интересовење за целу ову ствар. Затим, Лазаревићева је развила своју акцију у свима националним организацијама, где је такође изазвано једно живо интересовање.
Ја сам лично желео де дођем у додир са личностима које би могле да ме својим саветима помогну у свему овоме. Први моји разговори били су са министром вера, Павлом Маринковићем, коме сам изложио смисао и значај ове замисли. А затим замолио сам га да интервенише као министар вера, да се нађу средства и новчане могућности које су једино кадре да изврше цео план. Маринковић је био врло љубазан и благонаклоно је примио моје излагање које га је необично заинтересовало. Он је сматрао да је апсолутна национална потреба која тражи од наше државе да се одмах спроведе у дело цео план око Капеле и свега другога што је било од значаја у спровођењу преноса костију великог песника у гробницу, коју је сам, за живота, подигао и одредио за свој вечни одмор.
Маринковић ми је дао обећење да ће за целу ову ствар ангажовати и самог краља Александра, како би он лично узео учешћа у овоме високоме чину који Маринковић сматра као прворазредни. Затим Маринковић сматра да је то дужност да наш Краљ учини, пошто је његова мајка ближња рођака великога песника. Што значи да у жилама нашега Краља тече иста крв и наследство династије Петровић Његош. Краљ је наследник и сродник по крви и с правом ми сви очекујемо да то он изврши на начин како одговара не само интересима династије, него и интересима целога српскога народа и наше државе која у целини треба да дâ доказе о своме поштовању највећега човека наше расе. Њему треба приредити за време извођења тога чина највеће почасти, које је он с правом заслужио. Овакав став министра вера Маринковића искрено ме је обрадовао. Био сам у уверењу да ће ово бити спроведено на најбољи могући начин јер ће се држава ангажовати да обезбеди целу ствар.
Упоредо са овим, патријарх Димитрије и Свети синод дали су ми одрешене руке у целој овој припреми, што је било и природно, пошто сам ја био надлежни архијереј, на чијој се територији налазио гроб Петра Петровића Његоша. Ова је одлука била од изванредног значаја за извођење целога плана. На моја је леђа пала велика одговорност. Имао сам највише да се ангажујем, како бих покренуо што више угледних личности које би помогле да се брзо и ефикасно приведе крају замишљени план. Али за извођење тога, потребно је било много напора са моје стране и добре воље и помоћи од људи с друге стране. Мислио сам да треба организовати једну моћну целину или друштво које би било у најбољој могућности да ми помогне у извршењу свеге овога. Тада се десио мој сусрет са Јованом Цвијићем, председником Српске Краљевске академије и веома поштовеним научником. Његов велики престиж био је не само на завидној висини код нас, него још већи на страни. Он је имао велику репутацију и поштовање код великих нерода. Они су његове научне радове дубоко поштовали и придавали им свој значај са оном висином коју је био заслужио. његов обилни и значајни рад на испитивању Балканског полуострва био је од прворазредног значаја. Он му је отворио путове на све стране и уздигао га у највише научне кругове. Био је члан академије наука код многих великих народа.
Он је нарочито уживао углед у Француској, где је био изабран за члана Академије наука Француске. Ја сам сматрао за потребно да добијем мишљење Јована Цвијића које ће олакшати мој рад и помоћи ми око свега. Ово је све долазило ради тога, што сам знао да је Јован Цвијић велики поштовалац Петра Петровића Његоша и његове величине. То ми је казала Јелена Лазаревић која је била са њим у добрим односима, и која га је у свему обавештавала о ситуацији са Капелом, у каквом се стању налазила, и затим са предвиðеним планом који смо већ раније приказали. Јелена Лазаревић му је поднела свој извештај, који је она употпунила на лицу места кад је била на Цетињу, а који је оставио на Цвијића велики утисак. Он јој је рекао да ће од срца да се ангажује што год буде више могао, да се достојно цео народ одужи великом генију кога је он сматрао као једну усамљену личност у српском народу. Тачно је да је Јован Цвијић најбоље познавао расне одлике нашега народа: психологију и све друго што одликује једну покрајину од друге. Он је у своме проучавању имао могућности да то најбоље оцени и да на лицу места да свој објективни суд. Ја сам читао његове радове, који су ме заиста дивили својом оштроумношћу и документацијом у мишљењима које је писац излагао.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
NIKO TAKO KRUPNO KO TRN NE LAŽE I IZMIŠLJA KOMENTARE DRUGIH . A ŠTO SE TIČE RASE JA SAM RASNI SRBIN OD ISKONA A TI LAŽEŠ SAMOGA SEBE DA NIJESI SRBIN JER SRPSKI PRIČAŠ I SRPSKIM JEZIKOM TRUJEŠ OMLADINU DA ONI NIJESU SRBI VEĆ MONTENEGRINI . BESTIDNA LAŽOVČINO .
Trn govori o tome što je o svojoj naciji govorio čovjek kojeg ste proglasili ocem nacije (Dafina je proglašena za srpsku majku) a vi mu odgovarate što je Atanasije (mitropolit zahumsko hercegovački. sada penzioner) rekao, ne o srpskom narodu nego, o ocu nacije. Zar to nije čista zamjena teza?
TO JE MONTENEGRINSKI MINHAUZEN JA SAM VAM GA OTKRIO KAD SU GA ANGAŽOVALI MONTENEGRINSKI MRZITELJI SRPSTVA DA SVE ONE KOJI SE JAVE NA OVOM PORTALU KAO SRBI OPONIRA I LAŽE DO BESVIJESTI . ALI IMA NEŠTO DOBRO U NJEGOVOM OPONIRANJU , JER SE JAVLJAJU LJUDI KOJI ZNAJU ISTORIJU , KNJIŽEVNOST I DRUGE NAUKE TE GA REDOVNO POUČAVAJU KAO I NJEGOVE SLEDBENIKE DA NEŠTO NAUČE A TO JE POTREBNO I ZA ONE KOJI NE ZNAJU KO SU I ŠTO SU DA SAZNAJU ISTINU O SEBI, SVOM JEZIKU , . NACIJI I KNJIŽEVNOSTI . KO NEZNA NEKA PROČITA IZVJEŠTAJ CETINJSKE GIMNAZIJE ZA 1945 I 1946 GODINU DA VIDI DA SMO TADA SLAVILI ŠKOLSKU SLAVU SVETI SAVA, A ON ĆE I DALJE BULAZNITI I DAVATI POVODA ZNALCIMA DA POUČE NAROD KOJI NEZNA DA SAZNA ISTINU O SEBI I SVOJIM PREDCIMA .
Brđanine, ko to tamo laže? Dobrica Ćosić kaže da si to ti glavom i bradom i da drukčije ne umiješ! Da ti je to u krvi (rasi).
Ocito da ovo ovj napasnik sto se podpisuje Trn, boluje od manije gonjenja. Inace s nestrpljenjem ocekujemo nastavak velike istinite price o Njegosevom i nasem Lovcenu.
Браво Максиме! Лако је одговорити на питање малоумника Трна ко је отац црногорске нације. Уствари, имају два, то су усташке проклетиње Секуле Дрљевић и Савић Марковић Штедимлија. Каква нација, такви јој родитељи!
Pa kad smo takva nacija, Javore, šta ćemo vam mi onda? Što ste navalili da nas po svaku cijenu prisvojite da se utopimo u tu vašu odabranu „rasu“?
Dr. Radoviću bih odgovorio da nijesam spreman na nadlagivanje o vašoj verziji istorije Mitropolije crnogorsko primorske. U ostalom još od Dobrice nijesam dobio diplomu lažova!
Da li misliš da postoji neko ko bi želio da prisvoji i asimiluje Montenegrine? Nemoj da se šališ.
Gojko brate, ne pustajte ovog idiota Trna da i dalje zgadjuje portal svojim antisrpskim smradom.
Дивим се Ивану Радовићу, мом пријатељу и саборцу за Ловћен Његошев на његовом стрпљењу да пoлемише са овим анонимним чељадетом што се подписује TRN, али то има добру страну што Иван увијек изнесе неке важне ствари као ово виђење Добрице Ћосића од стране владике Атанасија за које нијесам знао.
Уосталомм Добрица није отац српске нације, него Свети Сава. Као што се истина о српском народу не своди само на неколике рченице које је написао Добрица. Не само наши великани са Његошем на челу, него и страни, као Виктор Иго, Алфонс де Ламартин, Едмон Ростан, Адам Мицкијевич, славили су и величели Србе. Ево на овом линку мог текста
ГЛАС ВЈЕЧНЕ ФРАНЦУСКЕ управо у односу на Србе
http://www.tvorac-grada.com/ucesnici/komnen/srpski/glas.html
Уосталом српска Косовска епопеја налази се међу велики епским спјевовима у свим антологијама свјетске поезије.
На крају, не само да Иван Радовић има стрпљења са овим напасником, него и редакција ИНС-а која му, из наставака у наставак овога фељтона, а и другдје, пуста све једну те исту бесмислену причу. Гојко и његови сарадници су заиста широкогруди и велике демократе.
Додајем да што нам нема у последњим наставацима Михаила Рунда, то је стога што је на тронедјељном боравку у Београду, дакле далеко од своје
скаламерије, али ће свакако надокнадити кад се ускоро у Франкфурт врати.
Iznenađen sam sa kojom se lakoćom odričete do neba uveličavanog „oca nacije“ 90-tih godina kad se krenulo u ratove za VS. Kad ste znali da je otac nacije Sveti Sava što ste tražili drugog oca? A je li Sveti Sava otac i crnogorske nacije? Za vrijeme Njegoša koliko znam on nije slavljen kao svetac crnogorske Crkve. Prema tome nije mogao bit ni slučajno otac crnogorskog naroda. Ako nam roditelji nijesu isti onda nijesmo ništa svoje.
За оне који се питају какве везе има Свети Сава са Црном Гором ево неколико чињеница. Историја Митрополије црногорско-приморске је историја Црне Горе. Она постоји скоро 800 година, и то као конститутивна канонска јединица Српске Православне Цркве. Основао је 1219 године Свети Сава, први Архиепископ аутокефалне Српске Православне Цркве. Њен првобитни назив био је Зетска Епископија, а први Епископ био је Иларион, ученик Светог Саве. Прва документа о слављењу Светог Саве у Црној Гори, од њеног настанка 1482 године под тим именом, имамо у књигама које су штампане 1494 године у Црнојевића штампарији у Катунској нахији, тј. на Цетињу (које по тадашњој административној подели припада Катунској нахији). У календару Цетињског молитвослова за 1494 годину у јануару се слави Свети Сава, у фебруару Свети Симеон Мироточиви и у новембру Свети Стефан Дечански. Веровали или не, репринт овог календара је објавила 1994 године Матица црногорска у књизи под насловом ,,Пасхални циклус Ђурђа Црнојевића“. Од оснивања Црне Горе 1482 године, Црнојевићи и Петровићи Његоши славе Светог Саву. Треба погледати само државне календаре који су штампани на Цетињу у Његошевој књигопечатњи па све до Првог светског рата, као и оне које је издавала краљевска Влада у емиграцији 1918 и 1920 године. Из њих се види да се прославља Свети Сава у континуитету и да се ту није променило ништа од настанка Црне Горе. Интересантно је приметити да је Химна Светом Сави прва и најдуговечнија химна у историји Црне Горе. Сва деца у Црној Гори су прослављала Светог Саву и певала школску химну. Свети Сава је био празник који су сви празновали од малога до великога, од старца до детета на челу са краљем и господарем Николом. Баш он написао је песму Светом Сави 1912 године коју су деца у школама на Цетињу рецитовала у част Светог Саве. Па сад изведите сами закључак какве везе има Свети Сава са Црном Гором.
Nije mi jasno zasto onda postoji crkva Svetog Save na njegusima…
Цитат Добрице Ћосића је апсолутно тачно пренет. Уз дужно поштовање, то што Добрица Ћосић каже нема никакве везе са српским народом. Ево шта о Добрици Ћосићу каже Владика Атанасије: „Добрица је, нажалост, поприлично западни човек, не балкански, не српски… Зар добри Добрица није ништа друго видео код савременог Србина!? Бедна аутобиографија, као што су му добрим делом то и Корени и Деобе, све људи оптерећени Добричиним синдромом. Не да тога нема у Србији, али то нису српски карактери, него сенке које прате здраво тело, и зато при јакој светлости ишчезавају. Ћосићу недостаје светлости, свете и светле – Таворске, која таму душе, ума и срца разгони. “Просветли, Господе, таму душе моје“, трезвено певају сви Православни па и Срби у Цркви… Добрица Ћосић је човек страха и неспокојства… Као човек и писац Добрица Ћосић није срео Бога – Живога, Истинитога, Јављенога у Христу Оваплоћеном и Очовеченом, историјски присутном Духом Светим у Цркви и Литургији верног народа Божјег, нарочито у Светима, којима и Српски народ обилује, све до данас“. Ако некога занима цео текст Владике Атанасија, може га прочитати овде: http://pravoslavlje.spc.rs/broj/1069/tekst/neke-neistine-ali-i-muke-dobrice-cosica/.
Не може мали кербер Трн, а да се не закевће на Србе из своје дукљанске кућаре. Него не би требало да читаоце удаљује од садржаја фељтона.
Pa nijesam vam to ja rekao, Vladimire. Tu vašu plemenitu osobinu da mnogo lažete iznio je glavom i bradom otac srpske nacije D. Ćosić.
E sad zaključi sam ko kevće. Prije će biti da ti takvim načinom govoriš jer ne umiješ drukčije kao pripadnik „rase“.
dobrica cosic nije srbin, on je brozov lazov i ateista. dobrica cosic pripada toj klasi srba kojom ti pripadas. pozdrav.
Ово што доноси Дурковић у овом поглављу је наравна од митриполита односно патриајарха Гаврила. Он је објаснио краљу Александру да споменик на Ловћену по прјекту дворског вајара Ивана Мештровића нема никакве везе са предходним па га Краљ послушао и одустао те дао средства, пола милиона динара у злату, за обнову Његошеве капеле по пројекту професора сакралне архитектуре на Петроградском универзитету Николaја Краснова, тада избјеглог од бољшевика у Србију. А он је посао сјајно обавио.
PROUČAVANJE RASA JE NAUKA I VEOMA ZNAČAJNA U ATROPOLOGIJI ! A JE RASIZAM JE RASNA DISKRIMINACIJA ! DA NAČE ONI KOJI NE ZNAJU I LIJEPE ETIKETE SVOGA NEZNANJA NAPRIMJER OVOM VUKOVOM POTOMKU .
Jedna karakteristična osobina „srpske rase“- Dobrica Ćosić, „otac srpske nacije“ kaže:
„Mi lažemo da bismo obmanuli sebe, da utešimo drugoga; lažemo iz samilosti, lažemo iz stida, da ohrabrimo, da sakrijemo svoju bedu, lažemo zbog poštenja, lažemo zbog slobode. Laž je vid srpskog patriotizma i potvrda naše urođene inteligencije. Lažemo stvaralački, maštovito…“
Srpska rasa!? i „najveći čovek naše rase“!?
Sad se hvalite i rasizmom! Ima li šta niže od toga? Nema! To ste vi!
Тачно је да је Јован Цвијић најбоље познавао расне одлике нашега народа: психологију и све друго што одликује једну покрајину од друге. Он је у своме проучавању имао могућности да то најбоље оцени и да на лицу места да свој објективни суд. – Сад ће антисрби и антињегошевци да се пробуде и да негирају и Јована Цвијића и све што је записано о овом догађају!
Још спавају, чекајмо око подне!
Dakle, Jelena Lazarević je pronašla Njegoševo stopalo, Bože!