Фељтон: Прва србска школа у Бијелом Пољу (3)

Обећање предсједника општине Бијело Поље Aлександра Журића да ће у најскорије вријеме, бити враћена плоча са натписом „Прва српска школа основана 1846. године“, још увијек није испуњено, а само је њему познато када ће и хоће ли уопште.

Као што је ИН4С већ писао, прије пет година у овом граду је срушен стари школски објекат, иако је још 1985. године проглашен за споменик културе.

Узнемирење грађана, амортизовао је тадашњи градоначелник Тарзан Милошевић, који је заложио своју част као јемство да ће табла са натписом „Прва србска школа“ бити враћена када се сагради планирани објекат стамбено-пословне зграде, додатно је поткрепљујући одлуком и печатом СО Бијело Поље.

Средином септембра, његов наследник Александар Журић, свечано је отворио Градску читаоницу која се нашла у склопу новог објекта, без табле са наведеним натписом. Умјесто објашњења, градоначелник је дао ново обећање да ће она у најскорије вријеме бити постављена на улаз објекта, што до данашњег дана није учињено.

Обећање је дао и уредништву нашег портала, па смо дужни да га још једном подсјетимо на дату ријеч, што ћемо учинити тако што ћемо у наставцима писати о историјату и значају „Прве србске школе“, надајући се да ће до краја фељтона часне ријечи два градоначелника бити сачуване.

Отпустили учитеља да се не догоди какав фесат

Прва српска школа у Бијелом Пољу радила је и за вријеме устанка 1875. године и ратова 1876 – 1878.

Тадашњи учитељ био је Василије Григоријевић, а њега је од 1880. наслиједио Милан Кандић који је остао у вароши пуних 15 година. Њега је због израженог туркофилства српска влада једва успјела да премјести у унутрашњост Србије највише захваљујући сплеткама другог учитеља Велимира Јоксића.

Међутим, ни Јоксић није прошао боље од колеге. Годину касније требало је уклонити и њега јер је, како је јављао српски конзул из Приштине, „замутио ред и односе у општини међ грађанством па и међ самим Турцима да се, према писму Валијином Митрополиту Призренском, већ и сама државна власт боји да се не догоди какав фесат (да не дође до крви)“.

Односи у грађанству тих година су били прилично лоши.

Андрија Кујунџић и Милица Маринковић, учитељи који су у Бијело Поље дошли крајем 1895., тражили су, 1898. године, од митрополита, српске владе и турских власти заштиту због поступака појединих грађана.

Тих година број ђака који је похађао наставу био је око 50, 1892/93. ученика је било 33, а ученица 14, док се осталих година број није значајније мијењао.

Што се успјеха ђака тиче, у том времену, није био најбољи. Приличан број ученика није успијевао да положи разредни испит, а одређен број је током године, из разних разлога, напуштао школовање.

Извјештај Царинарнице са Јавора од 10. новембра 1897. године наводи да је разредни испит претходне школске године код учитеља Кујунџића положило 27 ученика од уписаних 35, а код учитељице Маринковић разред су завршила 32 ђака од 42 који су похађали наставу.

Цветко Стаматовић и Зорка Бркић  1898. године учитељевали су у бјелопољској школи, а њих су годину касније замијенили Стеван и Савка Антонијевић који су радили до школске 1904/1905. године. Атанасије Пејатовић, директор пљеваљске Гимназије, 1902. године оцијенио је њихов рад. Наставу је тада похађало 53 ученика, од који је разредни испит положило 36.

Јанићије и Крстина Ђурђевић водили су наставу 1904/1905. а наредне школске године Јеврем Љујић и Станија Никовић.

Учитеља Љујића турске власти су ухапсиле 1905. године и заплијениле све школске књиге, а школа је прекинула рад.

Подаци о раду школе, која није дуго била затворена, доступни су већ о школској 1907/1908. години.

Учитељица је била Данојла Шиљак која је у Бијелом Пољу остала до 1912. Занимљиво је да два учитеља који су, такође, били распоређени за рад у бјелопољској школи, из одређених разлога, нису хтјели да ступе на дужност.

Надзорник црногорских школа у дијелу Санџака покушао је да искористи ту прилику и преузме руковођење школом, али се супроставио Петар Косовић, директор пљеваљске Гимназије, и од овог надзорника постављеног учитеља Михаила Куртовића наговорио да не преузме дужност запријетивши да ће из Гимназије отпустити све ученике из Црне Горе и беранског краја. Рад Гимназије у Пљевљима омогућавала је српска влада.

(наставиће се)

ин4с

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: