Црња и Гора: Распопи на дјелу (2. дио)

Пише: Мишо Вујовић

За разлику од Лучиндана 1993. пред дворцем краља Николе на Крушевцу 2001. понеком се омакло и да се прекрсти.

Ипак, навике се не мењају лако. Молитве, кајање, праштање, били су само декор којим су доминирали сочни придеви, страст, неоствареност, малодушје, ендемска мржња и празна прошлост.

„Чим се одцијепимо све ћемо им узети, па ето им Риста, нека их поведе у нову сеобу Срба за Србију“, добацује средовечни бркајлија, покушавајући да се осмехне. Није успео; речи су биле хладне, готово залеђене срџбом. Он је сву своју промашеност испуњавао гневом. Било му је претесно у својој празнини.

„Шта ће бити ако Србија крене с обрнутим процесом? Црногораца у Србији има близу милион, биће то дуга колона“, узвратио сам смешкајући се, користећи отегнути београдски сленг, покушавајући да останем наизглед неутралан, иако сам се осећао као да ме је неко бацио уназад у време – у западну Херцеговину с почетка деведесетих.

„Нема их ни стотину у Србији. Сви се посрбијанче и одма’ почну да причају екавски. Женетине их преобрну. Наједу се кукавци, па не знају ђе ударају. Она работа им у главу удари, па су им шајкача и смрдљива шљива ближе но сиса која их је задојила.

Нема ту Црногорца, све њих треба по ребрима. Потурица гори од Турчина, посрбица гори од Србина“, убацује се старији Монтенегрин пљуцкајући након сваког повученог дима, забацујући при том главу у вис, нахеревши је мало у страну, дајући ваљда тако себи неки мудрији, значајнији став.

Такозвани поглавар такозване цркве изгледао је уморно и исцрпљено. Све време ритуала седео је ослоњен на владичанско жезло. Блед и одсутан као да је желео да каже: „Муке моје нико не зна.“ Најтеже је када човек у сопственом телу постане туђин.

Мада је Дедејић, како ће се касније из неких докумената видети, школован и за овакву улогу. Након одласка у Италију где се оженио добростојећом медицинском сестром Розином, његов ментор са Богословског факултета, професор Драшковић, рекао је:
„Ето, спремасмо га да буде владика, а он ожени неку жентурачу у Италији.“

Стотинак метара ниже, по завршетку свете литургије, верници су се разилазили. Униформисаних полицајаца за дивно чудо није било, иако је ова невладина организација педантно регистрована у МУП-у Црне Горе.

Нова стратегија приближавања и привикавања полако почиње да дејствује. До сада су њене присталице обично на јуриш, у пратњи полиције и медија, ноћу упадале у храмове по Катунској и Ријечкој нахији, тријумфално обзнањујући да је „врнута још једна црква у окриље ЦПЦ“.

Ови упади, по правилу, догађали су се у селима која имају по неколико старачких домаћинстава, где је црквени живот по директиви комуниста одавно замро.

Након оваквих медијских тријумфа, велики верници, чији се обреди састоје од парола, звиждука и аплауза, више се никада не појаве у „новоосвојеним“ и оскрнављеним храмовима.

Потом долази отац Драган Станишић, „специјалиста за очишћење храмова од нечастивог“, по служби коју је саставио патријарх Цариградски Никанор.

Парох Катунски имао је највише окршаја с кратко ошишаним, набилдованим и добро „стимулисаним“ Дедејићевим освајачима цркава. Једанпут га је полиција оптужила за „насртај на митрополита Михаила, коме је нанео лакше телесне повреде.“ Отац Драган био је са једним богословом, Мираш са шездесетак својих јуришника. Епилог – Мираш добио батине, отац Драган постао оклопна дивизија!

Ма колико на први поглед прича изгледала комична и безазлена, она, нажалост, представља само једну од карика у ланцу потпуног расрбљивања Црне Горе и убијања њеног светосавског и православног идентитета.
„Долази једна савремена Црна Гора која ће све каноне, па и онај његошевски, довести у питање,“ изјавио је Јеврем Брковић, након свог тријумфалног повратка из загребачке „Еспланаде“, где се неколико година налазио у добровољном (мада прилично комфорном) изгнанству.

Тамо је марширао стазама својих духовних и идеолошких претеча: Секуле Дрљевића и Савића Марковића Штедимлије, Доминика Мандића, Милана Шуфлаја, Анте Старчевића…
Вртање Јеврема Брковића у Црну Гору, преко Дебелог бријега, крунисано је оснивањем „Дукљанске академије наука и умјетности“.

Пре неколико година (1999), у интервјуу сарајевској ревији Дани, питајући се шта је то у српском бићу да радије прихвата страни елемент него свој аутентични, србијански, Јеврем Брковић констатује да Црногорци у Србији постају већи католици од папе и да у том доказивању обично срљају у злочин.
„Срби су такве Црногорце прихватили. Видите само: Слободан Милошевић, Радован Караџић, Драгослав Бокан, Аркан, Чеко Дачевић… Замислите, кувар постаје војвода. Гдје то има?“ пита се Брковић, заборављајући да наведе у том контексту сопствени пример – као свршени фризер успео је да догура до места председника Дукљанске академије наука и умјетности. Иво Андрић је то савршено објаснио:
„Дође вријеме кад паметни заћуте, будале проговоре а фукара се обогати.“

Вештом манипулацијом историјских факата, користећи религијску и теолошку неукост већег дела популације, аутори пројекта „аутокефалности црногорске православне цркве“, агресивном медијском кампањом полако корачају ка свом циљу унијаћења и римокатоличења, обезбоженог и располућеног православног народа у Црној Гори.
Педантни аналитичар црквено-историјских збивања у Црној Гори, бивши помоћник савезног министра вера Будимир Алексић, тврди да је Црна Гора већ закорачила на пут покатоличења.
„Агенти Ватикана у Црној Гори не смију, због дијела својих присталица које држе у заблуди, као и због цјелокупне црногорске јавности, директно и отворено да заговарају колективни прелазак у римокатоличку вјеру.

Зато најприје желе да прогласе ’Црногорску православну цркву’ и да је у првој фази одвоје од Српске православне цркве. Друга фаза: путем пропаганде треба убиједити пучину да је та црква била Римокатоличка и да је треба превести у унију, што кажу Штедимлија, Радојевић и Брковић. У трећој фази престала би да постоји ’Црногорска православна црква’ и конституисала би се Црногорска надбискупија“, убеђен је Алексић.

Наставиће се…

Извор: Одломак из књиге „Црња и Гора“ која је објављена 2002. године

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: