Феномен јунака Вулета Ђалетића: Лелечу медији, кукају партије

Пише: Војин Грубач

Ових дана је бјелопавлићка и општецрногорска народна јуначка пјесма о знаменитом главосјеку Вулу Никовом Ђалетићу, која је настала у другој половини 19. вијека, постала такав политичко-медијски хит да се слободно може кандидовати за пјесму Евровизије испред Црне Горе јер јој нема конкуренције „по популарности“.

Елем, легенда каже да је у бојевима са спушким Турцима чувени јунак Вуле Ђалетић одсјекао неких шездесет турских глава али ипак, нажалост, није дочекао ослобођење.

Наиме, постоје свједочанства да је чувени Вуле Ђалетић погинуо у окршају с Турцима1872. године, док је Спуж ослобођен тек 8. фебруара 1879. године, послије нешто више од 400 година отоманске окупације.

Да, добро сте чули, у „вјечно слободној Црној Гори“ Спуж, као и Подгорица и Никшић су ослобођени послије четири вијека ропства под Турцима, што је дупло више него у случају „вјечно слободног“ Цетиња које је под Отоманима било два вијека плус пар десетина година због неколико турских похара које су се потом десиле, од којих је најжешћа била опширна акција турске одмазде под командом Нуман-паше Ћуприлића.

Када се халуцинација жели приказати као реалност

Стихови који су изазвали буру у медијима и политичком окружењу Мила Ђукановића су били ови: „Лелечу Турци, кукају буле, о леле, леле ено га Вуле“, иако они уопште немају спорних момената. Зашто?

Потпуно је јасно да је у том времену свака појава жешћег црногорског главосјека Вула Ђалетића изазивала ужас код Турака, а послије боја и ритуалног одсјецања глава, као обавезног трофеја што је била норма тог времена за обије стране, дешавао се закономјерни плач родбине, прије свега жена за погинулим турским војницима. Шта је ту спорно?

Осим наведеног стиха, надобудним, ововременим критичарима пјесме је засметао и стих „српство је наше“, који исто није споран јер је српство било државна идеологија у вријеме црногорског књаза, потом и краља Николе. Или није?

Дакле, ако ништа није спорно у стиховима пјесме, урачунавајући да садашњи Бошњаци и Муслимани у Црној Гори нису Турци (а нису, чак и да знају турски језик, а не знају), поставља се питање-какве се вратоломне паралеле могу повући с овим временом да би се дотична јуначка пјесма прогласила скандалозном?! Никакве!

Ради се о простој замјени теза и жељи да се сопствена халуцинација, конкретно Ђукановићевих медија, идеолога, политичких дјелатника, чак неких вјерских поглавара и сателитских партија прикаже као-реално стање ствари.

То је, дакако, немогућа мисија па зато присуствујемо бурној реакцији јавности која такве политичаре и идеологе: сатире, урнише, кремира, разбија и „разгони на буљуке“ својим разумним коментарима по друштвеним мрежама.

У том смислу, по овом поводу, критика градоначелника Никшића доживјеће и доживљава тежак пораз.

Поготово што руководство Никшића, којег чине Марко Ковачевић и Немања Вуковић има високу популарност у народу.

На другој страни, сваки покушај приказивања ослободилачке борбе Црногораца, Брђана, Херцеговаца против Отомана и опјевавање те борбе-као „фашизам и мрачњаштво“ свједочи о глупости и недостатку памети напаљених и исфрустрираних Ђукановићевих идеолошких кругова.

Изгледа да су, послије неколико тешких пораза на изборима, разуму и природној логици рекли-довиђења, заувијек!

Шта је коначни циљ постојеће политичке хајке

Ако све то знамо, поставља се логично питање-шта је коначни циљ ове медијске и политичке ујдурме?

Одговор налазимо у сфери политичке корисности.

Наиме, Ђукановићевим круговима су стално потребни поводи за хајке да би непрестано дизали медијску прашину и показивали свој политички значај.

У овом случају, циљ хајке је смањење коалиционог капацитета ДФ-а, што успијевају јер ДФ уопште не реагује на ове нападе.

Следећи циљ је, оцрнити ДФ пред „међународним фактором“ и амбасадама Квинте, које већ кроје наредну Владу, те дати им додатне аргументе да се деси забрана учешћа ДФ-а у многим наредним Владама што ће, изгледа, такође успјети.

И то им је довољно да убиљеже успјех.

Ако пажљиво погледамо однос сила у овој хајци на градоначелника Никшића, голим оком је видљиво да ДФ нема реакције, не предузима никаква политичка противдејства поводом многобројних напада на Марка Ковачевића, а атаке се смјењују скоро сваке минуте.

Оставили су градоначелника Никшића да се брани сам, баш као што су оставили Шавничане да се сами бране током прекидања гласања не недавним локалним изборима.

Такво понашање и недејствовање је заиста нејасно, али и сугубо-њихова ствар!

 Пригодност пјесме као мотив за критику

Оно што се можда може замјерити интерпретацији пјесме о Вулу Ђалетићу није у домену стихова који су коректни, већ је могуће направити замјерке по питању њене пригодности у овом времену.

На том мјесту Ђукановићева политичко-идеолошко-медијска камарила има такође проблем, јер на јавно извођење пјесама неонацисте Томпсона на својим скуповима никада нису реаговали, па се с таквим „орасима у џеповима“ тешко може ући у причу о „пригодности и политкоректности“ пјесме о Вулу Ђалетићу.

Ипак, врло ниски пропагандни капацитети партија на које се без престанка острвљују Ђукановићеви идеолошки кругови свједоче да је у Црној Гори све могуће.

Врло се лако губе важне битке у којима не учествујеш, јер те нема или-иако те нема, а то све носи крупне последице, које не би желио.

Уосталом, ове хајке ће потрајати још неколико дана па ћемо имати прилику да провјеримо политичке способности „наших политичких професионалаца“ да поразе Ђукановића бар по питању једне једине хајке. Рецимо, ове!

Посланика и медија имају више него довољно за побједу, па је вјероватно потребно само „притиснути прекидач“ да се професионалци трзну из сна.

Или како? Или пораз као закономјерност због вјечног, политичког „зимског сна“ !?

У сваком случају, Ђукановићев идеолошки башибозук је „излетио на зицер“ који се не пропушта.

Јавност се покренула и „умлатиће“ их, а партије нека виде своје мјесто у овом интересантном случају.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: