Феномен реморе

Каже Андрић: Став је у служби човека. А заправо би требало да буде у служби истине. Зар не?

Свијет се управо руководио ставом да свак гледа своја посла док је наочиглед свију настајала Хитлерова Њемачка. Не чини ли то Запад и данас, када нам информативном мрежом сваки нови амерички рат претвара у мир? Пардон, ти ратови су амерички, и оног дијела Европе који себе назива Европом. И свих вазала.

Кад бисмо данас имали прилике да видимо карту свијета налик оним историјским, на којима је бојом било обиљежено царство Александра Македонског, или Римско царство – позлило би нам. Још је веће царство америчко.

Али има нечег трулог у тој држави данаске. Предаторска творевина, родно мјесто свих сексуалности и егоцентричности, мајка каубојске отимачине, извозник је опасне идеологије о изузетности. Презадужена, притом, крије своје ФЕМА кампове као змија ноге. Прогуглајмо.

Шта ми то видимо? На стотине празних затвора, неколико милиона ФЕМА мртвачких ковчега. For whom?

И сад: Умјесто да све врви од интелектуалних ентитета код којих је став у служби истине, на сцени је феномен реморе.

Реморе су рибе које се, посебном пријањалком, везују за већи ентитет, ражу, туну, сабљарку, обично ајкулу – да би путовале морима и океанима. Приљубљене за велике рибе, реморе добијају заштиту, а и хране се лакше јер конзумирају домаћинове остатке, укључујући и његов измет.

У неким географијама, процес промјене свијести је до те мјере поодмакао да се може говорити и о ремора државама.

Мало фали да Србија заплива и без излаза на море код Херцег Новог…

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: