Фестивал „Ћирилицом“: Очување народног духа и ћирилице

Трибина Стефан Митров Љубиша – очување народног духа и ћириличног писма, обиљежила је пето вече књижевног фестивала “Ћирилицом” у Будви, чији су организатори ЈУ Народна библиотека Будва и Удружење издавача и књижара Црне Горе.

На ову тему, веома надахнуто, говорили су: проф. др Горан Радоњић и пјесник и књижевни критичар Желидраг Никчевић.
Сама тема трибине подразумијевала два аспекта, казао је проф, др Горан Радоњић. На једној страни, велики писац и класик, а на другој стррани, питање очувања наодног духа и ћирилицце, које говори, да се ради о једном, горућем проблем, са којим се суочавамо и у наше вријеме.

То очување народног духа и ћирилице, упућује на шире питање, питање идентитета, као и на наш однос, како лични, тако и као зааједнице према традицији, казао је професор Радоњић.

Ова питања ми сугеришу, да живимо у једном преломном времену, гдје постоји извјесна опасност, да неке темељне елементе наше културе на једној страини и нашег идентитета на другој. То је оно, што се овдје назива народним духом, као једној хеторогеној ствари, казао је Радоњић.

По његовим ријечима, кључно питање је, наћи кључне елементе, да се главни токови препознају и да се остане на неки начин, вјеран нечему што су били кључни елементи наше традииције, па и нашег идентитета. Зато је корисно, можда и неопходно, да видимо, шта су говорили и мислили, наше претече, а један од њих је и Стефан Митров Љубиша.

Сваки разговор о прошлости, истовремено је и разговор о садашњости и нашим опсесијама.

Јер, ми се налазимо, на једној прекретници, када би то преиспитивање, могло бити врло плодоносно, али са друге стране, та прекретница и општи друштвени контекст у коме се данас налазимо, чини некада, да се та идентитетска и културолошкапитања, која се тичу традиције, поставе на тако заоштрен начин, па умјесто да доносе неко обогаћивање и плодове, на жалост иду ка томе, да угрожавају саме основе наше цултуре, казао је поред осталог проф. др Горан Радоњић.

На таквој прекретници и искушењу, казао је он, налазио се и сам Стефан Митров Љубиша. Готово, цјелокупно његово дјеловање, може се видјети И као изјашњење о крупним идентитетским питањима.

У Приповијестима црногорским и приморским, Љубиша кажа: – “Моја је намјера била, да овом радњом, очувам неколико знаменитијех догадјаја своје отаџбине, а узгред, да опишем начин живљења, мишљења, разговора и напокон врлине и мене и , мојих земљака, па све то да предам потомству, онако како сам чуо и упамтио оод старијих људи, јер видим, да се те ствари преображују и гину, све што је напреднији дотицај и поплавица тужинстава”.

Поред осталога, Љубиша је био један од најугледнијих српских политичких првака на приморју, посланик од 1861. године у Далматинском сабору у Задру и јено вријеме и његов предсједник, а чувен је И његов говор, гдје он каже: – “Ја знам да ви мене не тршите, , јер сам Срб народносшћу, а православан вјером”.

Занимљив је још један Љубишин став, гдје каже: -“Од Косова припадам оној несрећној, али јуначкој И поносној народности српској”.

Љубиша се уклапа у цијелу нашу традицијју великана, који су афирмисали ту позицију настављања дијалога са нашом културом, али и дијалога са европском културом, као што су то чинили и Вук, Његош, Лаза Костић, Црњански, па до Борислава Пекића, истакао је на трибини поред осталог проф. др Горан Радоњић.

Пјесник и књижевни критичар Желидраг Никчевић је казао, да је Љубишина проза, народ малих прича. То наравно, није космополитизам који карактерише западњачки модернитет, који се односи на обавезно превазилажење регионалног у корист општег, градјанског. Ми то заборављамо, јер смо, нажалост, с ваститом прошлошћу повезани све мањим нитима. Не више усменом традицијом која захтијева живи додир с личносшћу (свештеника, мудраца, приповједача), већ гомилама отужних и нераззумљивих наратива.

Шта се ту губи, шта неповратно измиче, знао је више него ико, племенити заступнник српског југа, Стефан Митров Љубиша, истакао је Никчевић.
_” Глава пунана италијанскијех И францускијех писама, није могла никако приљубити властиту књигу, као дијете кад га дојиља једном одбије, тешко да се поврати материном млијеку, пошто је окусило тудје и сладје….”

Један по један, почињемо да прилазимо Љубиши, истакао је поред осталог Никчевић. Хоће ли то икада више бити повратак на сигурно? Читати традицију, као да нам је све при руци све пред очима. Као да се уопште не мооже промашити. А оно што је већ ту, што је наслиједјено у писаном облику, зна се, представља представља савременост, било које садашњости.

Па ипак, казао је Никчевић, ствари се компликују, садашњост испоставља властите захтјеве, читање посустаје. За трен ока, оно постаје издајничко. Текстови губе супстанцу која их је вјековима уздизала ка висоравни националне духовности. Свједоци смо, а понекад и саучесници игнорисања, највидљивијих најчитљивијих трагова српског идентитета – пред нашим равнодушним погледом, нестају обриси, најаркантнијих споменика.
Приповједачка умјетност Стефана Митрова Љубише као и његов укупни политичко-списатељски ангажман, представљају драгоцјено насљедје српског народа. Њих евоцирати, то не значи, вратити се у једну протеклу егзистенцију, да би је лакше смјестили у музеј. То значи, садржаје Љубишиног писма, укључити у садашњост.

То значи, укључити себе у садашњост његовог садржаја. Разумјети, како је то писмо настало, како је сачувало свој јединствени облик и идентитет. Пред таквом традицијом националног саморазумијевања, постаје суверено, а свијест која чита постаје власник историје, казао је поред осталог пјесник И књјижевни критичар Желидраг Никчевић.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: