Фидел Кастро: Лидер који је пркосио десеторици председника САД

На данашњи дан, 25. новемба 2016, умро је Фидел Кастро, кубански предсједник и револуционар. Владао је Кубом од 1959. године.Наслиједио га је брат Раул Кастро.

1959. године послије двогодишњег герилског рата на Куби је власт преузео вођа револуционарног покрета »26. јул« Фидел Кастро.

Кастро је рођен 13. августа 1926. у месту Мајари на породичној плантажи шећерне трске, на којој је и сам радио са својим оцем. Право је докторирао 1950. на Универзитету у Хавани. Био је велики пријатељ са Че Ге Варом.

Његов први покушај збацивања Батисте није успео пошто је напад на касарну Монкада у Сантјаго де Куба 26. јула 1953. пропао.

Кастро је потом осуђен на 15 година робије, али је помилован 1955. По изласку са робије оснива „Покрет 26. јул“ и одлази у Мексико, где организује присталице.

У децембру 1956. искрцава се на Кубу и у зони Сијера Маестре започиње побуну.

Ушао је са своји јединицама јединицама у Хавану 1. јануара 1959. а Батиста је побегао са Кубе. У фебруару 1959. Кастро постаје председник владе, 1965. шеф Комунистичке партије Кубе, a 1976. и врховни командант оружаних снага.

Доласком на власт, Кастро је био веома непријатељски расположен према САД, које су се пријатељски односиле према његовом претходнику Батисти и често се мешале у унутрашње послове Кубе док је он био на власти.

Раних 1960-их Кастро је отворено пригрлио комунизам и успоставио блиске везе са СССР-ом примајући све већу совјетску војну и економску помоћ, што је допринело погоршању америчко-кубанских односа.

Након што је Кастрова влада национализовала рафинерије нафте, шећеране и погоне за производњу електричне енергије 1960. године, САД су престале да купују кубански шећер и увеле економски ембарго према Куби.

САД су 1961. покушале уз помоћ кубанских избеглица да збаце Кастра са власти у инвазији на Залив свиња, али без успеха. Можда и као последица те инвазије следила је Кастрова изјава у децембру 1961. године: „Ја сам марксиста-лењиниста и остаћу то до своје смрти„, преноси РТС.

Готово да нема Кубанца који памти Кубу без Кастра. Његов брат Раул никада није достигао харизму Кастра који је остао снажан симбол.

Током своје власти од 1959. до 2006. године пркосио је десеторици америчких председника. Успоставио је комунистички режим пред вратима САД и, према неким изворима, преживео 600 покушаја убистава.

Његов биограф Волкер Скиерка рекао је да је Кастро неопходан и као идеал и као идеално оправдање.

Ушао у Гинисову књигу рекорда одржавши најдужи говор у Уједињеним Нацијама

Кастро је имао обичај да држи дугачке говоре и држи рекорд за најдужи одржан говор икада пред Уједињеним Нацијама.

Тај говор трајао је 4 сата и 29 минута, а само неколико месеци пре тога приликом његовог поновног избора за председника 1960. године, Кастро је пред Скупштином говорио чак 7 сати и 30 минута, што спада у један од његових најдужих говора, пише „Национална географија“.

Побуњеник против система који је оковао Латинску Америку

Побуњеник против система који је оковао Латинску Америку скоро 200 година, у коме је овај континент схватан као унутрашње двориште САД, а којим су владали богати латифундисти, док су цјелокупну индустрију у својим рукама држале америчке корпорације, Кастро се, својим имиџом, идеално уклопио у побуну младих на Западу, надолазећу епоху рокенрола, хипи, антиратног, феминистичког и еколошког покрета.

Пошто су већину опреме изгубили у бродолому који је „Гранма“ доживјела пред искрцавање и у засједи коју су им поставиле Батистине трупе, Кастро и његови саборци нијесу имали чиме да брију браде, па су их усвојили као дио имиџа. Дугих брада и коса, у изгужваним униформама без ознака, постали су модне иконе младих широм свијета и одударали су од, до тада, важећих стереотипа за Латиноамериканце, по правилу уредно обучене у кицошка одијела. Њихов имиџ, настао из нужде, постао је редовна „униформа“ студената и интелектуалаца широм свијета. Кастровој легенди допринијело је и његово понашање, неконвенционално у односу на друге свјетске лидере. Униформу никада није скидао; увијек је наглашавао солидарност са свим обесправљеним људима. Тако је, када је први пут присуствовао заседању Генералне скупштине УН, закупио хотел у црначком дијелу Њујорка, Харлему Чувене су његове фотографије како игра бејзбол, на Куби национални спорт, или како игра голф са својим сарадницима. Голф ту има посебну симболику, као спорт резервисан за богате, чиме га је на неки начин „отео“ од привилегованих класа.

Међутим, оно што је најважније у његовом имиџу јесте побједнички менталитет који је цијелог живота гајио. Не само што је знао како да побиједи, знао је и како да побједу сачува. Не само што је побиједио Батисту, побиједио је и Американце у Заливу свиња 1961. године, а исте године, када је дозволио СССР-у да инсталира нуклеарне ракете на Куби, показао је да је спреман на све како би очувао независност свог острва. ЦИА је покушала да га убије преко 600 пута, али чинило се да је вођа кубанске револуције бесмртан. Осим што је имао енергије напретек, Кастро је био изузетно образован, међутим, није само репродуковао оно што је научио, већ је формулисао свој посебни, оригинални поглед на свијет. Због тога су се свјетски познати интелектуалци отимали да се сретну са њим. Опчинио је знањем и шармом Ернеста Хемингвеја, Жан-Пола Сартра и многе друге интелектуалце. Кастров поглед на свијет био је и званична идеологија Кубе којом је владао. Била је то компилација национализма, антиамериканизма и комунизма. Кубански комунизам није, осим као инспирацију, преузимао моделе из тада владајућих комунистичких земаља, СССР-а или Кине. Амбициозан какав је био, Кастро је желио да остане упамћен не као пуки подражавалац већ као човјек који је осмислио и у дјело спровео оригиналан концепт комунистичког уређења, подобног за поднебље у коме се Куба налази. Кубански комунизам био је по многим својствима оригиналан у односу на европске и азијске моделе. На Куби атеизам никада није постао званична религија. Његовим идејама напајани су револуционарни покрети у Средњој Америци, од којих је успјеха имао онај сандинистички у Никарагви, али и новији политички покрети у Венецуели, Боливији, Бразилу, Аргентини, Еквадору, Парагвају и Уругвају.

Оно што је Фидел Кастро урадио, први, јесте да је пробудио Латинску Америку, до њега учмалу у жабокречину политичке и економске корупције, биједе и апатије. До Кастра, Латинска Америка је она из Маркесовог романа „Сто година самоће“, од Кастра тај континент почиње да се буди. Парадокс је да буђење није извршио Кастро сам, нити Че Гевара, већ млађе генерације латиноамеричких политичара које су усвојиле његове идеје. Они су усвојили ону идеју слободе коју је Кастро први развио на латиноамеричком континенту, јер ако Латинској Америци нешто фали, фали јој слобода. Са слободом долази и толико жељени економски просперитет.

Волео цигарете

Заштитни знак Кубе су дефинитвно цигарете, па их је и Кастро страсно волео, а ова љубав је трајала до 1985. године.

Неколико година касније сумирао штету које му је нанео дуван. 

„Најбоље што можете да урадите са овом кутијом цигара је да их дате вашем непријатељу“, рекао је он.

Међу 100 најутицајнијих личности свих времена

Магазин „Тајм“ га је 2012. године уврстио у 100 најутицајнијих личности свих времена.

Информације о његовом приватном животу ретко су доспевале у јавност због велике контроле над медијима, али се зна да је имао деветоро деце са пет жена.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: