Филм Малагурског у архиву Конгреса САД: Вашингтон крив за распад Југославије

Српски редитељ Борис Малагурски за своје документарне филмове добио је многобројне награде, а сада је тој листи додато још једно признање – његов документарац “Тежина ланаца 1”, у коме се бавио распадом Југославије, уврштен је у архив библиотеке Конгреса САД у Вашингтону.

„То је велика част за нашу земљу. На прстима руке могу да се наброје српски филмови који су уврштени у каталог Конгресне библиотеке, а они су махом још из доба СФРЈ – филмови попут “Ко то тамо пева” и “Скупљачи перја”. То што је мој филм у најпознатијој институцији те врсте, значи да ће бити заувек уписан у меморију људске цивилизације“, каже, за “Новости”, Борис Малагурски.

У првом дијелу документарног серијала редитељ је говорио о умијешаности запада у распад СФРЈ, са тезом да је Вашингтон директно одговоран за то.

„Када утихне пропаганда о Србима као зликовцима 90-их и деси се смјена политичких генерација на глобалном нивоу, остаће историјска истина о ономе што се десило“, оцењује редитељ.

Важно је, додаје он,  напоменути да највећу одговорност за распад Југославије сноси администрација Била Клинтона.

„Имају је и претходне – Реганова, која је спровођењем својих директива подривала југословенску економију, и администрација Буша старијег, који је донио закон о финансијској подршци сепаратистичким покретима. Нове генерације америчких конгресмена сада могу да уче из грешака њихових колега“, каже он.

Малагурски тренутно снима трећи наставак “Тежине ланаца” у коме се бави начином на који смо биолошки уништавани, са посебним фокусом на НАТО бомбардовање СРЈ осиромашеним уранијумом, који је оставио трајне последице.

„Филм ће да анализира и последице еколошке катастрофе коју је то бомбардовање изазвало, али и нашу кривицу у уништавању природе, те на који начин можемо да се ослободимо тешких ланаца неоколонијализма и коначно кренемо путем слободе“, објашњава Малагурски.

У претходним дјеловима овог серијала српски редитељ је имао угледне саговорнике, попут Ноама Чомског, Оливера Стоуна, генерала Луиса Мекензија, Карлу дел Понте…

Исланђани су, каже Малагурски, инспиративан примјер народа који је малобројан (око 330.000 становника), али је спреман да се бори за своју слободу.

“ То је нешто што је у духу и нашег народа, али као да смо то заборавили. Од слома економије 2008. Исланђани су дошли до опорављене економије која сада расте брже и од европских и америчке“, закључио је.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: