Филм Сенада Шахмановића “Сирин“ уз печат новог и афирмативног

У нашој филмској критици, ако је уопште и има, није се издвојио било који интегрални приказ овог новог филмског остварења у црногорској скоро пресахлој кинематографији, првог пројекта нашег филмског редитеља у успону, Сенада Шахмановића. Текстови о филму углавном се своде на основне податке информативног карактера и понеки пасус о фабули уопштеног типа.

За почетак важно је указати на ретроспективу досадашњих појављивања „Сирина“ у нашој и широј културној јавности, уз настојања да препознамо неке основне умјетничке и животне поруке филма чији сценаристи су Сенад Шахмановић и Клаудија Боттино, а сниман је у Улцињу, Подгорици и Скадру. Продуценти су Велиша Поповић и компанија „Cut-up“, а пројекат су подржали Филмски центар Црне Горе, Хрватски аудио-визуелни центар, Филмски центар Албаније, Филмски центар Косова и Филмски фонд Савјета Европе – Eurimages.

Главну улогу тумачи српско-данска глумица Даница Ћурчић, а у осталим се појављују Маy-Линда Касумовић, Јасна Ђуричић, Марко Баћовић, Никша Бутијер, Лидија Кордић, Јелена Симић, Момчило Оташевић, Тихана Ћулафић, Мишо Обрадовић, Изудин Бајровић, Фатмир Спахиу, Симон Схкрелли, Басхким Алај и други.

Овај дугометражни првјенац Шахмановића (1:27:05 х) имао је свјетску премијеру на Сарајево Филм Фестивалу (11-18. август) у оквиру Опен аир програма са укупно шеснаест филмова. „Сирин“ је затим отворио 36. Филмски фестивал Херцег Нови – Монтенегро Филм Фестивал (22-28. август) са девет филмова у главној селекцији. Потом је проглашен за најбољи играни дебитантски филм осмог Џада Филм Феста (11-17. септембар) у Подгорици, који се одржавао у Његошевој улици на платоу испред Народне библиотеке „Радосав Љумовић“.

Филм је недавно приказан и на једном међународном Фестивалу у Узбекистану, затим прије неколико дана у Беранама, данас ће га видјети и никшићка публика у великој сали Никшићког позоришта, слиједи извођење и у Београду 2. новембра на Фестивалу “Слободна зона”, а филм је и кандидован као црногорски кандидат за “Оскара”.

Узгред треба навести и да у најавама нигдје нијесмо наишли на било које тумачење самог наслова „Сирин“, а ријеч је о имену митолошког бића, жене-птице, некад прерушене у сову, чији глас има хипнотичко дејство, којим се сви они, који га чују, везују за Сирин до сопственог физичког ишчезнућа.

У датом контексту назив филма је у снажној метафоричној корелацији са главном јунакињом, која трага за истином, због чега име Сирин уноси митску тишину у сам филм и кобно ишчекивање до самог краја.

Осим техничких детаља, у свим најавама стоји и да “Радња филма прати Натали (40) која је напустила бившу Југославију одмах након почетка ратова деведесетих. Као и многи други људи с ових простора, емигрирала је у иностранство у потрази за бољим животом и сигурнијом будућности. Након више година проведених у иностранству, у жељи да се потпуно адаптира на живот у новој средини, пожељела је да промијени свој идентитет и избрише своје поријекло. Необичан правни случај око насљедства богате старије жене која није имала породицу ће је довести поново у земљу свог поријекла – Црну Гору.”

У кратком коментару поводом вијести да је „Сирин“ проглашен за најбољи дебитантски филм на Џада Филм Фесту стоји и краћи осврт да „филм говори о темама о којима људи радије бирају да ћуте, а редитељ и сјајна глумица успијевају да индукују емоцију, чврсто држећи пажњу гледалаца све до катарзичног краја.“
На ову тему редитељ Шахмановић је приликом премијерног извођења у Црној Гори у Херцег Новом изјавио: „Комплексна је прича, из неколико нивоа, и када смо правили тај сценарио морали смо да узмемо елементе који се тичу нас, који се тичу човјека, стварности, а уклопити их да се нађе права мјера стања, приче.

То није било нимало једноставно, и касније у монтажи, то је све требало да добије неку своју органику, и да буде пресјек друштва, један објективни приказ, који се више бави животима људи, који анализира, а не критикује.“

Овим пасажом Шахмановић је открио основни штимунг цјелокупног филма о ратним збивањима, која представљају сижејни замајац, а ријеч је о трагичној отмици и злочину над путницима бошњачког поријекла током рата и распада Југославије, у Штрпцима, а који никад до краја није расвијетљен.

Наиме, Шахмановић није кренуо у натуралистичко задирање у ране трагичне прошлости наших народа, током које је било много суровости са свих адреса у ратном ковитлацу, изрежираном од стране Запада, чији циљ је, у ствари, био грубо прекомпоновање политичке мапе Балкана, по цијену завађања народа који су до рата живјели у миру и толеранцији.

Стога је тачан став редитеља да његово остварење представља повратак у прошлост кроз „објективни приказ који се више бави животима људи, који анализира а не критикује“. Дакле, Шахмановић се у филму, као сценариста и режисер, уздигао изнад острашћених, запаљивих порука које би имале за циљ отварање Пандорине кутије. Притом је у филму јасно исказана фино уобличена намјера да се трагања главне јунакиње за детаљима судбине једне преминуле жене, уз ехо ратних сукоба преко изградње једне капеле уз ставове чланова фамилије „за“ и „против“, преточе у причу без одговора на круцијална питања о коријенима сукоба на Балкану и несрећи сукобљених страна, гурнутих у ратна збивања.

Стога се може закључити да је ријеч о ратном филму, или одјецима ратног филма у поратном периоду, уз антиратне, хуманистички интониране поруке, о спознаји да, како пјесник рече, „нема више повратка на старо“. Али да горка искуства прошлости морају представљати јасну опомену за будућност свима на брдовитом Балкану, уз филмску сторију о људима, који повратком у своју земљу окушавају повезати карике које недостају током одгонетања прошлости.

Зато главни лик, који на зачудно лијеп и мистичан начин игра Даница Ћурчић, представља и својеврсну смирену реинкарнацију прошлих збивања кроз ратом погођена подручја. Јунакиња се стога јавља и као свједок прошлог и садашњег у свом сизифовском послу да посложи коцкице реалности, да би на крају остала без суштинских одговора и на питања о сукобима из времена прошлог, и на питања да ли су и колико и даље присутни коријени нових недоумица на нашим просторима кроз сторију о изградњи једне обичне капеле, а уз интересе локалних власти.

Зато ова филмска сага дјелује и као меланхолични „повратак у будућност“, као свједочење једном новом времену, бременитом бројним питањима, међу којима је главно на који начин и кад ће бити пронађен одговор како доспјети до нове стварности, која неће бити оптерећена минулим конфликтима.

Уз ова сазнања, импресивно дјелује конципирани лик главне јунакиње, која, по замисли Шахмановића, учествујући у збивањима новог времена, ипак остаје бескрајно сама као дискретни трагалац за истином око заустављеног процеса изградње капеле у малом мјесту, што доводи и до протеста грађана уз осуду домаће администрације, заузете локалним изборима.

Натали остаје као свједок новог, али одсјечена од свијета и комуникације, без кривице крива, без могућности да се опет уклопи у средину из које је једном отишла, а случајно се вратила. Стога су пред њом редовне баријере уз нијемо питање о њиховом поријеклу, јер се при повратку у некадашњу средину осјећа као камијевски странац, свјесна да неће ништа моћи промијенити, уз примјетан ментални сукоб два свијета, без наде да ће икад више доживјети поновно духовно стапање са средином из које је поникла.

Зато је филм обојен тоновима пригушене мелодраме уз печат узалудности, уз спознају главне јунакиње да вријеме тече, да је човјек немоћан у настојању да дефинише стварност спајајући два времена, притом без одговора на круцијална питања о прошлом и будућем.

У овом свјетлу Шахмановић се представио као мајстор грађења филмског штимунга, „трагања за изгубљеним временом“, при чему једино постоји слаба нада у неки нови оптимизам да ће горка искуства прошлости резултирати појачаним осјећајем нове спремности да се пређе Рубикон ка пријатељству преко душевних траума свих који су доживјели патње кроз оно што је „прохујало са вихором“.

Као једна од кључних импресија намеће се и дојам да у овој филмској причи доминирају јунакиње, а Натали превасходно у цијелом току радње, те је ријеч о својеврсној, парадоксалној „монодрами са више споредних ликова“. Ово је филм којем јунакиње дају печат, што такође представља зачудно лијеп искорак, какав нијесмо запазили у филмским остварењима, као очита потврда редитељске поруке да кроз историју највећи степен патње доживљава управо жена као окосница, темељ породице и цјелокупног социума.

На плану глумачких остварења у цјелини, евидентан је завидан ниво, чиме је цијелом филму дат хвале вриједан и трајан печат.

Припремио: Драган Копривица

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: