Филозоф Горазд Коцијанчич: Хришћанство је лијек против нихилизма

Словеначки филозоф, пјесник, преводилац и публициста Горазд Коцијанчич био је ових дана гост– предавач Института за европске студије у Београду, а овом приликом посјетио је и Матицу српску у Новом Саду гдје је такође одржао предавање.

Ријеч је о једном од најистакнутијих хришћанских филозофа Европе, о човјеку који говори дванаест језика, о полихистору, преводиоцу цјелокупних дјела Платона, због чега је 2005. године проглашен личношћу године у Словенији.

Такође, Коцијанчич је превео дјела Дионисија Ареопагите, Еваргија Понтијског, дјела ранога хришћанства, светих отаца православне и католичке цркве, текстове Соловјова, Рилкеа, Ничеа, Левинаса, Ранера, и других. Код нас су преведене његове књиге „Цертамен Спиритуале”, „Посредовања, Увод у хришћанску философију”…

У данашњим европским друштвима сусрећемо се са порицањем најразличитијих вредности. Како тумачите нихилизам у односу на хришћанство?

Предавање које сам одржао у Матици српској, у Новом Саду, сажетак је мог есеја под насловом „О мрачном ништа” из књиге „О неким другима” која се управо преводи на српски језик. Нихилизам је тематизован много пута, од Ничеа и Хајдегера, а сада смо већ навикнути на то ништавило које обиљежава одсуство свих вриједности као и онај осјећај да у нашим животима, па ни у васељени, ништа нема смисла. Обичан одговор хришћанства на тај изазов јесте афирмација живота, бића и вриједности против негације. Мисао од које полазим је парадокс, инверзија те једноставне тезе и антитезе. У самом хришћанству, у основи, керигме, објаве спасења, налази се једно парадоксално присуство ништавила, али и побједе над њим. Моје убјеђење је да се у оној најплеменитијој хришћанској духовној традицији светаца и мистика крије лијек за тај проблем нихилизма.

У постструктурализму оспорено је виђење свијета из јединствене перспективе, губи се хоризонт онтолошког, а превласт има субјективно. Како та релативност формира наш однос према свијету, јавно мњење?

Ово питање даје ми могућност да кажем нешто о другом предавању које сам одржао у Београду, на Институту за европске студије, гдје сам говорио о свом концепту конзервативног анархизма. У основи те приче није ријеч о анархизму у историјском смислу, већ о помоћној категорији фундаменталне онтологије социјалности. Моје основно полазиште јесте управо у тој фрагментираности субјеката који су у агресивним међуодносима и који све релативизују. Поставља се питање како промишљати ону праву заједницу из тог тоталног конфликта. У тексту под насловом „О рођењу етоса” путем феноменолошке методе анализирао сам ситуацију у једној соби за мучење и шта се дешава у фундаменталним реакцијама људских бића, ја их зовем ипостасима. Свако од њих је биће свега бивствујућег које у свом темељу излази из апофатичког ништавила, из тајне. У тој борби са ништавилом човјек доживљава свог ближњег као некакву мрљу, иако зна, негде у дубини, да је његов ближњи исто такав тоталитет као он сам. Како мислити тај тренутак гдје „ја” излазим из тога да сам центар свог свијета и отварам се за другог који је тоталитет? Само преко тога се успоставља, у одређеној инстанци, нека присна заједница.

Савремени човејк се прије опредјељује за слободу у подручјима идеологија или либералне економије. На који начин, у секуларним друштвима, успоставити перспективу хришћанства као слободног избора, гдје се отвара та могућност према другоме?

Данас има много филозофа који сами себе разумију као детерминисану машину. Та идеологија одсуства слободе, све те глупе квазинаучне приче, продиру у свакодневицу. То је врло опасно. Ако изгубимо првобитни увид у нашу слободу, која има не само хришћанске, него и античке, стоичке и платонистичке корјене, мислим да смо посјекли ону темељну грану на којој стојимо. Свака озбиљна филозофија требало би да дефинише човека као слободно биће. Хришћанство је један од одговора на питање: „Како ја, као слободно биће, могу суштински да се ослободим од онога што ме поробљава?”. Моје искуство је такво да хришћанство, као практична моћ, има ту силу да човјека дигне из те његове онтолошке слободе ка једној правој, пуној, слободи, која води у есхатон. Свети оци кажу да је у нама та онтолошка богоподобност неизбрисива, мада човјек може да заборави на њу. На другој страни је етичка и духовна трансформација која је човјеков задатак у животу, а за коју су му потребне милост и мудрост пређашњих покољења. Хришћанство би требало представити као ефикасну медицину.

Који мотив данас атеисти имају да живе етично?

Долазим из Словеније која је чак више атеистичко друштво него Србија. У историји су се кроз конфликте различитих идеологија промјенила значења ријечи. Ако данас кажете „Бог” људи не разумију шта та ријеч заправо значи, у коју реалност води. За хришћанску традицију Бог је скривена унутрашњост свега, цијели свијет, васељена, ми, други људи, то је лице Божје. То могу да негирам само ако сам луд. Иако је Бог сам она тајна коју никада нећемо спознати. Ако човјек у тоталитету свега види знамење, симбол, ступа у тај однос с почелом свега бивствујућег, само у том случају његов живот стварно може да има смисла.

Какав је ваш однос према филозофији која је изгубила метафизичку димензију?

Своју филозофију разумијем као континуитет Платона, Плотина, Ериугене, немачке метафизике, традиције племенитог хришћанског хуманизма, али у другачијем интелектуалном контексту. Нисам сам у томе, у Француској постоји тај теолошки заокрет феноменолошке мисли који су дали Левинас или Жан-Лик Марион. У Енглеској је то радикална ортодоксија, гдје имамо интелигентну хришћанску конфронтацију са савременом критиком метафизике. У Њемачкој– оживљавање метафизике код Волфганга Јанкеа или Дитера Хенриха. То је шири покрет у различитим културним контекстима, али заједничко нам је то да заправо знамо да је у историји европске духовности и метафизике била заступљена велика мудрост човјека и Бога.

У ком кључу ви тумачите Платонову државу, као идеалан или тоталитарни „пројекат”?

Била је утицајна Поперова критика Платона у књизи „Отворено друштво и његови непријатељи”, гдје је Платон готово приказан као профашиста. Дубоко вјерујем да је то погрешна интерпретација, јер ако пажљиво читамо „Државу” то је метафора за устројство душе. Никако не треба да занемаримо чињеницу да Платон није писао трактате, већ дијалоге. При том, немамо права да поистовјећујемо Платонов глас са другим гласовима у дијалогу, његова истина је дијалошке природе. Због тога је Платон неухватљив и увијек нам измиче.

Извор: Политика

Прочитајте још:

Освајање слободе

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: