Формиран легат Срђана Фуртуле на Палама

28.марта 2025.године, у просторијама Културног центра Пале, у Народној библиотеци која је следбеник Народне књижнице и читаонице основане 1921.године, формиран је легат Срђана Фуртуле, београдског издавача, оснивача издавачке куће „Укронија“. На пригодној свечаности учествовали су: директор Културног центра Бојан Чворо, адвокат Јован Шарац, директор издавачке куће „Укронија“ Марко Фуртула, адвокат Горан Ђорђевић и др Исак Давидов. Остварујући жељу пок. Срђана Фуртуле, Народној библиотеци су предата сва издања издавачке куће „Укронија“.

Директор Културног центра Пале Бојан Чворо, је истакао важност формирања легата Срђана Фуртуле и истакао да је фонд библиотеке обогаћен великим бројем књига из историје, књижевности, филозофије и публицистике.

Адвокат Јован Шарац је указао на значај издавачке делатности Срђана Фуртуле, посебно на трајну готово метафизичку везу између Романије и Земуна која се очитовала и кроз издавачку делатност Срђана Фуртуле.

Др Исак Давидов у свом излагању је истакао:

„На правом месту, у право време, говоримо о правом човеку. Достојевски вели да је човек је тајна и загонетка, и једна компликована машина, а ја додајем: поготово ако је тај човек Срђан Фуртула. Овде ми се, као згодно, намеће једно друго поређење, које је Џаред Дајмонд употребио објашњавајући историју: она је као главица црног лука чије би слојеве, пошто је савремени свет само спољна љуска, ваљало пажљиво љуштити у потрази за тачним објашњењима. Срђан Фуртула је главица црног лука. Кад склонимо спољне слојеве – а ово је мишљење формирано на основу мог искуства – у језгру остаје архетипски Србин тј. онај Србин чија је централна оса чврсто усађена у хиљадугодишње историјско и културно народно искуство. Зато се ја не слажем са оценама као што је, на пример, она по којој је он српска верзија Оскара Вајлда, и слично, пошто се, по мени, ради о површном схватању спољашних манифестација његовог понашања.

Ова заблуда долази отуда што је он успео на напуни огроман резервоар најразличитијих знања, што је у комбинацији са две особине које је имао, једном добром и једном лошом, давало свима видљиве резултате. Фуртула је поседовао способност, коју је један мудрац високо ценио, да за сваку ситуацију из прозаичне збиље свакодневице избаци прикладну алузију, симетричну слику из историје или живота познатих личности, једном речју да правовремено маестрално поентира. Наравно, у светској ризници занимљивости, од које је он држао кључеве, не налазе се само узвишени примери, него свакојаке глупости и наопакости. А та његова друга, лоша особина, терала га је да покаже све што зна, као кловн у циркусу није могао да се уздржи а да не покаже баш сваку тачку коју је научио. То га је чинило лаком метом за све оне који су у неком тренутку пожелели да га дисквалификују.

То оружје уперено против њега је, међутим, кратког домета. Јер, вама је без сумње познато како жива бића имају непогрешиву интуицију за хијерхију и осећај који прецизно јавља ко је хитрији, снажнији и способнији. Тако је и међу људским бићима, али само док су сасвим млада. Ако уђете у школско двориште и децу нижих разреда упитате ко је најбољи ђак или најбољи фудбалер у разреду, она ће вам дати непогрешив одговор. Тај осећај не нестане ни касније, али друштвене конвенције омогућавају средства да се с њим вешто манипулише и да се успешно прикрива. Такав сам осећај имао у друштву с Фуртулом, а то ми се – морам рећи – не догађа често.“

Адвокат др Горан В. Ђорђевић:

„У време док је савремени свет са великим очекивањима покушавао да ужива у „крају историје“, у Србији, пораженој и осакаћеној, Срђан Фуртула је покренуо издавачку кућу „УКРОНИЈА“. Издања „УКРОНИЈЕ“ представљала су не предах, већ подстрек. Нова сагледавања за вазда нови почетак.

Уморно Српство је жмурећи, кроз уморне капке, у магновењу прогледало и суочило се са новим (а опет старим) погледима на живот. На свет око нас, и свет у нама. Одједном, док су елите пловиле у нови свет, Срђан Фуртула је подарио малобројној публици нова размишљања о држави, историји, култури, политичкој филозофији, Хришћанској Европи. Успео је да експерименталном духу супротстави традиционални поглед. И тада, схватили смо да нисмо сами. Да се још увек чује хук наших река понорница, да се још увек осећају дамари тла који нам не дозвољавају да посустанемо, да се као труло дрво срушимо без гласа и смисла. Издања „УКРОНИЈЕ“, представљала су нова сазнања, односно употребићу убедљиву синтагму популарне културе – „нова изненађења, за нова покољења“. Својим књигама Срђан Фуртула је досегао нове хоризонте и указивао на нове истине.

Али то је била истина могућег, а не истина стварног. Док се све рушило и пушило Срђан Фуртула је стао на прву и последњу линију одбране. И развукао ту линију од Романије до Земуна, и начинио је глобалном. Препознао је кроз свој рад и свој политички ангажман истинску државну идеју, које не подразумева нужно срљање у историју. Својим издањима сведочио је о неминовности слободе, потреби опстанка државе, о дубини и смислу историје и лепоти свакодневног живота. Издаваштво Срђана Фуртуле представљало је једну не само издавачку, већ културну субверзију, својеврсну позорницу сазревања и одрастања.

Некако је у тој додељеној и доживљеној улози и сопствени лик и дело претворио у парадигму своје издавачке куће. У фаталну комбинацију Станислава Кракова, Душана Прелевића и српске верзије Оскара Вајлда и Егзиперија. Куђен и оспораван, хваљен и награђиван. А опет пун толико потребног самопоуздања, искреног самозадовољства – без гордости. Својим издањима је указивао на успоне и падове, на „борбу непрестану“, на путеве, често и на странпутице. На потребу за сталним трагањем. А Срђан Фуртула је био управо – трагалац. Леденица и жива ватра! Романијски аристократа са градске калдрме. Његово трагање за смислом одавно је претворио у право на смисао. И тог права се себично држао кроз цео свој живот.

Срђан Фуртула нас је напустио. Издања која је оставио као својеврсни легат „УКРОНИЈЕ“, довољна су да поплочају пут. И данас када Срђана Фуртуле више нема, можда, поново има смисла читати Буковског. А то данас, на почетку XXI века, то није мало. И како то бива, отишао је човек, остало је дело. За један кратак живот то је више него довољно.“

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: