(ВИДЕО, ФОТО) ИН4С на прослави годишњице обарања Ф-117А

Памтим ту ноћ, била је баш налик овој, рано пролеће и…ни по чему налик овој, заправо, ни једној, тачније… Не постоји ноћ која може личити на ту – 27. март 1999. ноћ када је Србија јасно видела- „невидљивог“ и ноћ у којој је свет више него јасно видео- Србију!

Јесмо ли се часно одужили херојима, не знам, нисам сигуран ни да смо им се уопште одужили, но знам да нико од њих то не иште, због тога јунаци и јесу јунаци- „мали“ људи огромног срца и још већег дела.

Само смо чинили оно у шта смо се заклели: бранили свој народ, бранили своју државу, бранили да ико помисли како је Србија, односно, тадашња Југославија, отирач који могу згазити како хоће…- вели Ђорђе Аничић, ондашњи потпуковник, заменик команданта легендарног Трећег ракетног дивизиона, човек који је можда и најзаслужнији за обарање чувеног, по злу чувеног, поноса америчке авијације- Ф117А- „невидљивог“ те ноћи над ноћима ратне ’99. године.

Истински херој, баш као и свако у овој кафани на измаку новобеоградских блокова, у којој су се после две године поново окупили. Ђорђе, његови саборци, колеге официри, резервисти- невидљиви јунаци, легендарни ракеташи, они због којих је Трећи ракетни дивизион тадашње Војске Југославије постао предмет дивљења чак и непријатеља.

Њих педесетак, са супругама, породично јер породица и јесу, године су прошле, године су оставиле нешто трага на њима, али и векови да прођу прича о тој мартовској ноћи 1999. године, селу Буђановци, души наших ратника и чуду војне технике америчке војске – не може проћи јер…нико као Срби, као читав свет, нису јасније видели „невидљивог“ него тад, обореног у питомину српске њиве као кукољ међу житом…

Ноћ одмиче, велика породица слави, има и шта- слави живот понајвише, све оне животе које су сачували подвигом да застарелом техником и никад застарелим срцем јунака, сачувају! Скромни и тешки на речи. На речи о себи иако је о њима причао читав свет, прича и данас, но они су само сипунили дату заклетву! Само?! Како обичај већ налаже где је славље ту је и торта, а торта овог дивизиона увек је иста и једнако слатка- Ф117А од чоколаде, више него видљив…

До стола уз камерну музику, како и приличи „покојнику“, а онда, с првим резом преко крила, на сав глас песма: „Авиону сломићу ти крила…“ Сваком по парче, баш као што се народ те ноћи и наредног дана отимао за парче „невидљивог“, за парче историје, за комад вечности… Још који сат, још која прича, још нешто смеха и суза, па поново догодине, здравље од Бога!

Потпуковник Ђорђе Аничић и саборци, скромно, за своју душу, без икакве помпе и „светала позорнице“… Само су чинили оно у шта су се заклели, ако то икако може бити „само“?! Ако и јесте њихово „само“ не сме бити наше- Србија мора да зна и Србија мора да слави своје јунаке јер своје животе нису жалили да би наше сачували! Оборили су „невидљивог“- на нама је да довека буду видљиви и знани! Оборили су „будућност“- постали су историја, славни строј Трећег ракетног дивизиона Војске Југославије! Хвала вам за све див јунаци! Ваше је да будете скромни, то је врлина хероја, наше је да вас нескромно с дивљењем памтимо и помињемо! Ноћ баш налик овој али ни једној другој налик- оборен је Ф117А „невидљиви“- никад свет није јасније видео Србију…

Фото: Владан Јованчић

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: