(ФОТО) У Пљевљима обиљежен Дан српског јединства, слободе и националне заставе
1 min read
Дан српског јединства у Пљевљима
У Пљевљима је јуче обиљежен Дан српског јединства, слободе и националне заставе. Овај празник је установљен у част пробоја Солунског фронта 15. септембра 1918. године.
У организацији Српског националног савјета Црне Горе, Српског културно-информативног центра ‘’Свети Сава‘’ и Српског културног центра ‘’Патријарх Варнава‘’ на љетњој позорници ‘’Патријарх Варнава’’ у Српском културном центру “Свети Сава” у Пљевљима свечано је обиљежен Дан српског јединства, слободе и националне заставе.
“Три године окупације отегле су се као три вијека новога ропства, у коме се није назирао ни зрачак на „тамничком прозору“, који би најављивао слободу. Међутим, народ готово избрисан са списка живих, из те привремене смрти васкрсава, на Солунском фронту”, казао је Дубак.
У програму свечаности учествовали су: Хор „Свети Новомученик Станко“ из Никшића, пјесници Милутин Мићовић, Рајко Палибрк, Милица Бакрач и Миленко Јовић, гуслари Васо Ђондовић, Максим Војводић, Иван Булић и Милан Марковић.
Медијатор програма била је Ивана Крушчић.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Moj đedo, dobrovoljac i noslilac Albanske spomenice, dobio je orden za hrabrost prilikom proboja Solunskog fronta.
Napisao je sjećanja koja sam pripremio za štampu i izdata, izdavač je bio Arhiv Republike Srpske.
Evo jedan dio koji se odnosi baš na sam proboj, poglavlju je dao naziv „Svaki Srbin div“:
СВАКИ СРБИН ДИВ
Са Србима, у пробоју Солунског фронта на овом дијелу који је извршен 2. септембра 1918. године, учествовали су и Французи, не знам са колико дивизија. Знам само да смо се у налету смјењивали са Четвртим колонијалним пуком,у коме је био један добар дио црнаца, Сенегалаца. Бугари су жилави војници. Одступали су само онда кад су морали. Бранили су прилазе својој земљи, али на нашој страни био је куд и камо већи морал. Само сазнање да на својим бајонетима носимо слободу и да окупацију наше заробљене земље, замјењујемо слободом, на нашем путу за ово остварење нисмо познавали ни хтјели чути за препреке. Сваки се Србин претворио у дива и јуришао само напријед, да би што прије видио своје миле и драге и донио им тако жељно очекивану слободу.
Док су Грци и Енглези остали у својим рововима и сталном ватром заваравали Бугаре, дотле смо ми и Французи, десно од Соколца из Доњег Пожара, јурнули свом силином ,пробили бугарски фронт и савладали неколико утврђених линија. Страшан је био призор у бугарским рововима. Баражном ватром наше и француске артиљерије исјечене су све шуме гдје су се налазили бугарски ровови. Први бугарски ровови, који су били најбоље утврђеии, били су формално сравњени са земљом. Погинули и рањени били су затрпани изломљеним дрвећем и земљом, а који је покушао да се спасе тај је по поломљеном дрвећу, висио раскомадан. Баражна ватра наше артиљерије била је страшна. Освајање нових ровова, којих је било неколико линија и утврђе-них гнијезда митраљезима и артиљеријом, сада је била ствар пјешадије. Чим смо освајањем постигли извјесну дубину пробоја и заузећа бугарских утврђених линија, наши су тада кренули у три правца. Док су једни ишли у правом смјеру напријед, дотле су наше двије колоне пошле у сасвим супротном правцу десно и лијево, позади у бок осталим бугарским линијама, које су пред њима држали Грци и Енглези. Сада је настало клање и гушање по рововима из којих су се Бугари очајнички бранили. Ваљало је ићи дуж читаве линије фронта, јер Бугари нису напуштали ровове, док их ниси ликвидирао.
Ово чишћење трајало је шест дана, док нисмо успјели послије дводневне тешке фронталне борбе пребацити Бугаре преко Вардара. У ноћи 9. на 10. септембар избио је мој батаљон на Вардар, лијево од Демир-капије гдје се такођер водила велика борба па је небо било освјетљено од ватре. Пошто смо послије тешке борбе успјели да натјерамо Бугаре на Вардар сада је ваљало гонити их и даље. Мој батаљон одређен у претходницу добио је задатак да пронађе газ преко Вардара и осигура прелаз осталим једини-цама које долазе иза нас. Командир је питао који би јунак од официра и војника смео сам да пређе преко Вардара и пронађе најплићи део Вардара за прелаз газећи а да зна сигурно и добро пливати. Док су једни ћутали , други су питали шта је на обали с друге стране, шта ће бити ако нас Бугари пусте да пређемо, па нас онда натјерају на Вардар да се потушимо, и ово се гунђало : „Тада би била вуна, вуна, Кићо!“
Послије краћег времена ја сам се јавио да ћу извршити тај задатак.
“Браво Уроше, баш си прави Босанац, осрамотио си све Тимочане“ – рекао је командир ,капетан Брана Пантић, Београђанин и јавио одмах коман-данту батаљона. Док су остали војници лежали стотњак метара иза брдашца и одмарали се, артиљерија је с обје стране грувала у ноћ. Ја сам с командиром и командантом сишао на Вардар. Ноћ је била тамна и сем шуморења Вардара ништа се није могло ћути нити видјети. Вардар је брза и непозната ријека и ваљало се с њом у овој тамној ноћи ухватити у коштац. Послије краћег објашњења поновио сам команданту задатак и пошто ме је упозорио да је Вардар брз и опасан почео сам се спремати на извршење задатка. Моје ствари са одијелом предао сам на чување поручнику Воји Станковићу, воднику у мојој чети. Муницију сам и бомбе објесио око врата а са пуш-ком у десној руци више главе, у 1 сат ноћи, између 9. и 10. септембра нагазио сам на Вардар. Мјесто гдје смо се сложили да буде прелаз није било погодно јер је требало ту нешто и пливати, а задатак је био да и најмањи војник 4. вода може прегазити. Нешто више од 100 метара уз Вардара са бугарске стране успио сам пронаћи жељни газ преко Вардара. Сад је ваљало осигурати прелаз осталима а претходно испитати непријатељску обалу и пар брежуљака на бугарској страни. За овај задатак узео сам митраљез са посадом и десетину војника мога вода те с њима поново прешао Вардар. Испитао сам обалу, разне гребене и брдашца у дубини до 200 метара а у ширину до 500 метара колико је потребно за батаљон. Поставио сам митраљез на један гребен, иза камења распоредио остатак војника за осигурање и поново пређем на нашу страну. Пошто сам предао рапорт о учињеном у 2,30 сати ноћу издато је наређење за прелаз.
На обали смо одложили порције и чутурице да код прелаза не звецкају, јер се прелаз преко Вардара имао извршити у највећој тајности. Са пребаченим пушкама и муницијом око врата, држечи се чврсто један уз другог за опасач у косом смјеру низ Вардар који нас је ударао у лерђа, прешао сам са остатком мога вода, одмах распоредио у стрелце и тако осигурао прелаз осталим јединицама.
Освитао је 10. септембар када су српске јединице Десна армија по прелазу Вардара кренуле у гоњење непријатеља који се бранио и повлачио према граници.
Тако је браћо… неможе нам нико ништа, јачи смо од судбине.
Живјела Србија, Република Српска и Српска Спарта!!!
Овај Вуксановић да престане да нас гура на периферију него у Пг да организује. Што су то Пљевља српскија од Пг? Од ЗСО у ЦГ нема ништа, тако нека поручи шефу у Бг, можда још није чуо да му је бос Мило пао, чим још не честита побједу Кривокапићу. ЦГ је поново сва српска, на њихову жалост.
Јес, нарочито на Цетињу. А не млати, свега ти!
Нисте се нешто показали ви из ПГ
svaka cast