(ФОТО) У сусрет Божићу, у Великој Хочи: На стотину смо ватрагорели, никад сагорели

Ми, с радошћу дочекујемо најрадоснији празник, дан Христовог рођења. Достојно православном наслеђу наших предака, мислимо и шта остављамо потомцима. А неко је пожелео да упали ватру, овде, где смо већ прегорели. Једном кад прегориш, свеједно ти је…

Велика Хоча, корачамо живом историјом која је превазишла себе. Овде је сваки камен историја. Вековно трајање Срба у сазвежђу цркава и манастира. Корени дубоки. Народ је преузео ту чврстину.

Велики жупан Стефан, 1198. земљу и двадесет четири православна храма даровним писмом пренео је у надлежност Хиландара.

Преживело је тринаест светиња на темељима Стефановим. Именовани су дванаесторицом апостола и светитељком Аном. Жива је молитва и на црквиштима пет храмова. Исијавају из земље, метохијске. Из сваког камена и сваког грумена. Међу овим светињама хочански Срби претекли су све прогоне и погроме. Сачували се. А, недавно, суочили се поново са озбиљном претњом. Претњом о новом изгону. Први пут у Велику Хочу ступиле су специјалне полицијске јединице косовске полиције. Наоружани дугим цевима, као подршка службеницима царине у заплени вина из винарије Срђана Петровића. Слике које су одаслане седмог и осмог децембра унеле су немир и стрепњу, не само међу овдашње људе, али нису помутиле радост празника.

Чему толика сила и данас се питају у Великој Хочи, а имају и одговор. – Препознали смо поруку: време је да идете, а таман смо обновили старе винограде. Знате ли ви шта значи кад, нама у Хочи, проспеш вино? Домаћинско, метохијско. Ако је Срђан Петровић направио прекршај, да ли је још негде било наплате уз специјалне снаге. Против њих смо се побунили.

Трећи је дан Нове године, а још три до Божића. Опустела Хоча. Нема ни Петровића. И нека магла паднала, ко тесто густа.

„Останите до Бадње вечери с нама да видите како се у Хочи слави, сви тада долазе“, срдачан је Негован Маврић. Казује нам како је било протеклих година, тако ће и ове.

„У подне домаћини иду, горе у брдо, по бадњаке. Враћају се увече са песмом. Бадњаци се пале на тргу. Не пева само онај који је у жалости. Народ који стасава на оваквом месту, на вековним огњиштима предака међу светињама, нема право на предају“, поручује Негован. „Било је и тежих дана. На сто ватри смо горели, изгорели нисмо, па нећемо ни у овој“.

Звоне звона са саборног храма архиђакона Стефана. Горе кандила. Унутра је топло. Овде иконе живе са људима. Дишу испод столетних борова и старог ораха. Ко зна чијом је руком засађен.

„Останите с нама“, остаје порука Негована Маврића.

Носимо је низ хочанске уличице препуне мурала српских великана из давних и овог времена. Уз Нушићев портрет и запис из његових конзулских времена у Приштини: „Срби Велике Хоче највише су се одржали против зулума, с тога се у целој Подрими сматрају као одважни“.

Одједном, као голубови, иза тешких дрвених капија из дворишта опасаних високим зидовима, истрчавају дечица. Слике насиља се потискују у сваком нашем сусрету и разговору. Прича се о Божићу. О овој деци. Али, навиру и оне које боле.

„Тамо, ено тамо су ми убили сина. Албанци. Имао је 28 година. Ја не могу да оставим тај гроб. Да умрем, на зор се не може мрети“, говори старица Живана Павловић. „Нека живе деца. Само нека они живе и радују се“.

Још је нешто желела да каже, подигла руку. Поздравили смо се и она је, повијена као срп, полако одлазила носећи свој бол.

Има деце Велика Хоча. Осамдесеторо од једне до четрнаест година. У основној школи, педесет двоје. И, то је нада за ово малено место у коме дише неколико стотина душа.

„Осипа се народ, понајвише, када затегне на Северу. Обузме стрепња“, слушамо причу. „Али се никада, током ових несрећних година, није догодило да се у Хочи нису рађала деца. Да домаћинске куће нису имале госте. Стално неко дође. Дођу људи и донесу дарове. Снаже нас и храбре“.

Управо у време наше посете стигли гости из Подгорице. Сусрет испод Дечанске винице. Манастир овде има осам хектара винограда, од вина живи и око педесет породица. А, вино, „у марамици можеш да га носиш“.

Насмејао се млади свештеник Милан Стојковић. У Хочи наследио легендарног проту Миленка Драгићевића. Отишао прота у пензију после тридесет шест година стажа у Метохији. Свештеник Милан и његова супруга Гордана у Хочу довели и своје малене синове, Василија и Григорија. Да расту уз винову лозу, старију од већине „придошлица“ који би да пусте корење и униште нам векове.

Милан био професор Богословије у Призрену, Гордана економиста.

„Нема будућности без Христа у нама“ каже млади свештеник. „Ето шта је остало од наше историје, само оно што је дело вере Христове, а то су ови манастири“.

Подне је, а одоздо, од Ораховца глас мујезина готово је заљуљао маглу. Време молитве. Када би им се још уселила и у срца. Догоди се понекад да се глас са мунара судари са звуцима црквених звона. Живи звуци, живих звона древних светиња и глас мујезина ововремених богомоља.

Унуци Радмиле Симић ни трепнули нису. Алекса, Стефан, Новак и Андрија, једни другом до увета. Они имају право на детињство, макар у свом, обичном дворишту.

Али, ниједно двориште у Хочи није обично. Дворишта Хоче су и стајанка у пролетњим шетњама нобеловца Петера Хандкеа. Готово две деценије овај виртуоз речи посећује божански рај на метохијској земљи. И, нема ко га овде не познаје и не памти његове шетње до потока и будну лампу док бележи све што воли и што га боли у непролазном времену изолације народа у гету.

„Велика Хоча је место са Божјим благословом, али пуно несрећних људи“ записао је Хандке. „И, да би их разумео, долазим често. Волим да разговарам и пијем вино са овим људима“.

Дан се ближи крају, а као да је почео. Магла се не разилази ни наредног јутра које буди зебњу. Остају манастири на овдашњем српском Атосу, застали начас, у неком за нас непознатом разговору.

Побеђују воља и љубав

Без вере нема спасења. Спасење је у нади и љубави према човеку. Воља и љубав све побеђују, с њима се све преброди. С њима смо и остали и опстали овде, а верујем и у будућим вековима. Овде се учи како се достојно и узвишено истрајава у најтежим временима. И како васкрсава све што је тога вредно – поручио је народу који остаје, прота Миленко Драгићевић, у дану одласка у пензију.

Земље друге визије света

Не сећам се када сам први пут дошао у Хочу, али, кад сам дошао и када сам видео планине иза села и небо… И, осетивши небо и сунце овде, било је то као земља друге визије света. Чак и са великим проблемима, живот је овде добар – записао је Хандке, бескрајно заљубљен у Хочу и њен народ. Две своје престижне награде (Ибзенову и Хајнеову, обе по педесет хиљада евра), поклонио је својим Хочанцима.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: