(ФОТО, ВИДЕО) Расељени Срби у Ђаковици обележили Велику Госпојину: Овде су нам остали и срце и душа

Срби расељени из Ђаковице присуствовали су данас обележавању храмовне славе у Цркви Успења Пресвете Богородице и том приликом поручили да су им, иако већ годинама нису на својим огњиштима, у овом граду остали и срце и душа.
Око 50 верника, највише расељених из Ђаковице, дошло је данас да, бар накратко, буду у свом граду одакле су 1999. године протерани.

У име овогодишњих домаћина славе (породица Јовановић и Стефановић) расељеним ђаковичким породицама и гостима се на доласку захвалио Стефан Јовановић, казавши поред осталог да нико нема право да се одриче овог метохијског града, уз проуку – Догодине још бројнији у Ђаковици.

Међу присутним гостима био и Велимир Ђоковић, предсједник СО Даниловград.

Некадашња житељка Ђаковице Снежана Костић Савић после 24 године први пут се осмелила да дође у свој град.

„Много ми је тешко, нисам знала како ћу се осећати док нисам ушла у порту цркве. Овде сам провела детињство, ово нам је била друга кућа. Као да сам у неком другом граду, али ово место је мени све“, казала је Снежана која сада живи у Београду, додајући да се не осећа пожељно у Ђаковици.

За разлику од Снежане, Петронела Томић долази чешће.

„То је моје родно место. Иначе, сам живела у овој улици, заједно са Снежаном. Не знам шта да вам кажем, јако тешко подносим, живела сам у улици које више нема, некада сам се играла овде, било је лепо, сада живим у Београду, али није то то, душа нам је остала овде, срце нам је остало овде, гробови најближих остали су овде. Долазим овде захваљујући људима који организују долазак“, казала је кроз сузе Томић.

У Ђаковици је некада живело 12.500 Срба. Сада Цркву Успења Пресвете Богородице чувају две монахиње, док је једина Српкиња у граду Драгица Гашић која се пре две године вратила у свој стан.

Како Гашић истиче, у стану од 54 квадрата, друштво јој прави страх.

„Није баш свеједно да се овде живи, жеља је била таква, све је то било јаче од мене. Не могу да не будем овде. Да се живи је тешко, немаш са ким да причаш, комшије неће да разговарају. Покушали су да ми отворе врата, пењу ми се на терасу, већ три пута, ја заспим и не чујем, али видим почупано цвеће“, каже Гашић.

Њу у Ђаковици нико не чува. Полицијску пратњу нема од јануара, а понекад је обиђу припадници Кфор и ОЕБС.

Међутим, не планира да оде одатле.

„Планирам да останем. Мој живот, нема шта да гледам даље, немам жељу да се вратим у централну Србију“, рекла је Гашић.

Литургији у Цркви Успења Пресвете Богородице присуствовала је помоћница директора Канцеларије за Косово и Метохију Милена Парлић из сектора за сарадњу са Српском православном црквом и бригу о културном наслеђу, која је поручила да је за њу благост дочекати овај празник у Ђаковици, „у срцу Србије“.

„Према турском попису из 1485. године у Јакововој Ђаковици, по коме је добила име, само су две породице биле непознатог порекла, остало становништво су чинили честити, часни, херојски Ђаковчани. Данас је Ђаковица обесрбљен град, забрањен за оне који су га стварали и градили. Али оно што желим да поручим нашим Ђаковчанима, то је да су гробови њихових предака извориште њиховог вишевековног постојања, а ова данашња литургија извориште нашег трајања. Када је последњи Србин напустио Ђаковицу наше монахиње су се вратиле да заложе и одрже ватру вере на огњишту овог храма. Окружене зидовима не дозвољавају да зидови окруже њихову љубав према људима и Богу“, рекла је Парлић.

Литургију су у служили отац Петар из Високих Дечана и јеромонах Исидор, заменик ректора Призренске богословије.

„Има ли шта лепше, искреније, очигледније, него овде у Ђаковици рећи да славимо живот, и само живот. Сведочанство томе је ова света обитељ, ове сестре, са мати игуманијом, које се овде труде, које ове место, не мислим само на порту овога храма, већ на цео град, својом молитвом, трудом, подвигом, освећују, и на све оне који живе овде, ма ко они били, призивају благодат, милост и мир од Бога“, казао је у беседи јеромонах Исидор.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: