(ФОТО, ВИДЕО) Величанствена Светосавска академија у Саборном храму у Подгорици

У навечерје Савиндана у Саборном храму Христовог васкрсења у Подгорици одржана је централна Светосавска академија коју је благословио поздравним словом Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије.

Митрополит црногорско-приморски Јоаникије казао је да су дјела Светог Саве вјечна, да трају до данашњих дана, те да је својим животом као апостол Христов превазишао границе и ограничење једнога народа:

,,Он је прво узигао себе кроз подвиг, кроз монашку православну аскезу, кроз пост и молитву, и непрестано духовно напредовање и удубљивање у тајне Светога Писма, удубљивање у тајне своје душе, да би се дотакао и Божијих тајни, Божије милости, Божије љубави која га је осјенила, његово срце испунила божијом сјетлошћу, истином, правдом и љубављу. А осим тога што је кроз свој подвиг задобио божанске врлине, он је добио свеосвећујућу благодат Светога Духа током своје архијерејске хиротоније за Првог српског архиепископа. И тако обукавши се у силу Божије истине и правде, љубави, доброте, он је могао да чини таква дјела која имају не само привремену вриједност за једног људског вијека, него имају вјечну вриједност и благодаћу Божијом то се тако устројава да све оно што је благословио и утврдио, и утемељио, и заснавао Свети Сава цвијета и напредује до дана данашњега. Не би дакле никако могло његово дјело које је монументално и скоро недогледно никако имати тај значај да их није чинио свети Божији човјек који се не случајно назива равноапостолним, а када неко има епитет равноапостолни, то се може односити да је просветитељ једнога народа, али то истовремено значи и да је тај човјек као апостол Христов превазишао све границе и ограничење једнога народа“.

Како је истакао, Свети Сава је у исто вријеме добио од Бога разумијевање људске душе, али је добио и разумијевање свога народа. Био је практичан и промишљен, казао је Митрополит Јоаникије.

“Нико није могао да се тако приближи човјеку као Свети Сава. У народу и данас живе многе приче о његовим подвизима”, нагласио је Митрополит Јоаникије.
Као и Свети Сава, и Петар II Петровић Његош, био је загледан ка небу, према Божјој милости и свјетлости, навео је.
“Слава Богу, и ми као народ упркос бројним искушењима, идемо стопама Светог Саве”, казао је Митрополит Јоаникије.

Мирополит Јоаникије је народу Црне Горе честитао празник Светог Саве.

Светосавској академији присуствовали су уз бројне уважене госте, потпредсједник Владе Црне Горе г-дин Момо Копривица, предсједник Скупштине Главног града гђа Јелена Боровинић Бојовић, Његова Екселенција амбасадор Републике Србије у Црној Гори гдин Небојша Родић, замјеник градоначелника госпођа Нађа Љиљанић, бројно свештенство и монаштво и велики број вјерног народа.

У културно-умјетничком дијелу програма наступилу су: Етно појац Бранка Зечевић, народни гуслар Рајо Војиновић, Хор и оркестар „Свети апостол и јеванђелиста Марко“ из Подгорице, Хор „Дарови Светог Јована Владимира“ из Бара и ученици Православне гимназије „Свети Сава“ из Подгорице.

Светосавску бесједу произнио је књижевник Андрија Радуловић чију бесједу преносимо интегрално:

Поштована господо, високи гости, браћо и сестре. Учињена ми је велика част да на овом светом мјесту изговорим слово Светоме Сави у освит великог празника који је урезан у памћење нашег народа пјесмом, причом, легендом, о коме је толико писано, да се не може ништа ново рећи, али како има оних који су били одсутни и нису чули, дужност нам је да поново кажемо оно што сви знамо, оно што су вјекови овјерили златним печатима, а небо и земља крунисали по вољи Божијој свевременим и свечовјечанским именом које дозивамо у ове наше дане да нам ублажи ране и помири браћу, изговарају се оне ријечи које је Свети Сава изговарао на Светој Гори: ,,Христос међу нама – јесте и биће!“

Дужност ми је да у првом реду поздравим Архиепископа цетињског, Митрополита црногорско-приморског и чувара Пећког трона господина Јоаникија (Мићовића), па онда све по реду имену звању и чину који присуствују овој свечаности у славу Светога Саве у Храму Христовог Васкрсења у Подгорици, колијевци Светога Симеона Мироточивог, оца, принца и монаха, писца, законодавца, ктитора, учитеља и првог архиепископа наше свете цркве, Саве Немањића, чији живот и данас подстиче на подвиг и пожртвовање, на љубав и помирење, на скромност и ученост, племенитост и покајање, даривање, радост и сазнање, на моћ ријечи и дубине које је освјетлио и свијетли пут који је оставио.

Ријеч опака и наопака, сијече душу боље но сабља димискија, а охристовљена ријеч отвара људска срца и небеса. У Светом Писму стоји да је човјек припитомио многе звијери, али да није припитомио свој сопствени језик. Зато Бог гледа превасходно људско срце, а у моме срцу, како је говорио Ава Јустин, данас нећете наћи крв, само сузе. Патријарх Павле је говорио: ,,Нека вам ријечи буду благе, а аргументи јаки.“ Принц Растко Немањић побјегао је са двора у манастир, знајући да смрт није граница људског постојања, слутећи бесмртности, непролазност коју је рано поставио за свој циљ, да од човјека постане Божији човјек.

Стигао је на Атос тамо гдје је свака стопа освештана да се сретне са непомућеним ликом Христа, тамо гдје се вјековима непрестано уздиже молитва и не једе меса и гдје је православна мисао кристално чиста и свога оца и своју мајку позвао је на пут спасења, као што је позвао читав свој српски род. Са својим оцем Симеоном подигао је Манастир Хиландар или Српску кућу у Монашкој Републици како воле да кажу Грци, тамо гдје у великом броју живе монаси који су оставили свијет да би живјели у пустињи.

Хагиографи биљеже да кад је Немања прешао у Хиландар био је већма стар и изнемогао и његови су дани били избројани. Доментијан Хиландарац ученик и сапутник Светога Саве написао је житије Светога Саве и Светога Симеона које је сагледао из небеске перспективе, а Теодосије Хиландарац кога је Српска Академија наука и умјетности уврстила у стотину најзнаменитијих Срба, уједно и први романсијер српске књижевности биљежи ове ријечи о Сави и Симеону и његовом последњем часу: ,,Манастир у своме који се зове Хиландар, приближи се вријеме да будем позван чедо, колико си се потрудио за мене, за добро душе моје, сада је још више вријеме да ми помогнеш, јер знам што молиш у Бога даће ти се.“ У сузама и молитви сјединили су се наново отац и син.

Стигао је Сава са Свете Горе да помири своју завађену браћу и ушао је у народ као апостол, да шири вјеру и писменост, да подучава, лијечи, кријепи дух и морал, развија духовни живот и вид својега народа. Учио је људе како да праве и претачу вино, да га сачувају за ново љето, за славе и причешће, тако што ће од храстовог огња сачувати пепео за цијеђ, који ће спустити у бачве. Отварао је прозоре на кућама да имају што више зрака и свјетлости, умиривао воде, крштавао изворе, благословио дубове и пшеницу бјелицу, оснивао монашка братства, из пепела дизао конаке, пиргове, цркве и манастире. Путовао је свијетом и благослове светих цркава доносио у своју земљу. Писао је типике, бесједе и законоправила. Прерушавао се у обичног монаха, скривајући своју племићку крв, да би боље упознао вјеру, људе, свијет и обичаје.

Учио је једнако велможе, монахе, сељаке и ђаке. Савјетовао и исповиједао је краљеве и пресвлачио их у мантије, преводио црквене књиге, ишао у дипломатске мисије, свом стаду говорио шта ваља, а шта не ваља радити и када треба и кад не треба нешто радити и да је истинска вјера, мјера живота и сазнања човјека и свијета. У својој чувеној Жичкој бесједи, изговореној 1200. године, подучава краља, властелу и епископе основним догмама православне вјере, говорећи да су без ње добра дјела узалудна. Да је Свети Сава, био чудесна личност потврђује и легенда да је Свети Сава Освећени прорекао да ће једном на врата његовог манастира закуцати принц и монах Сава и оставио му дарове које ће он више вјекова потом однијети у Хиландар, чудотворну икону Богородицу Тројеручицу, икону Мајке Божије Млекопитатељницу, велики комад Часнога Крста на коме је био распет Христос и чувени штап – патерицу Светог Саве Освећеног од слонове кости и овај жезал се и данас чува у Светогорској келији. Поред свега што је учинио, умијешао се у легенду и на тај начин што је откупио и кућу Светога Јована Богослова, у којој се догодила Тајна Вечара на Сионској Горници у Сиону, поред Јерусалима. На своје последње путовање у Свету земљу отишао је из Будве.

У Боки Которској најживља је успомена на Светога Саву, међу многобројним легендама ево и једне пјесничке која доноси слике и стихове у славу слова имена православног. Кад јелени рогове оштре са проклетија и комова бача свијећа гредама морачким, клисурама црногорским, Васовом земљом до сињега мора, у Бијеле Рудине свитне пружи Чевом на Андријин крст на Лазареву Главицу у Савину Страну, у Ћеклиће више Котора обасја цио град и над Орловинама више нас промине црква Светога Луке, а за њом лађе и рибари вјечни тада с ријеке и Обода апостолски засија ћирилица, ловћенска капа забилиста, кнез Владимир с Косаром и она дјевојка од чијих суза наста Језеро Скадарско, ктиторка Јелена Балшић с острва се јави и још један што га никад не познасмо, рањених стопала пред собом стадо ћера и штапом помјера брда и отвара изворе и с браћом вуковима збори.
То бјеше Свети Сава, највеће српско дијете како га је назвао Владика Николај. Позивали су се Балшићи господари Зете на рођачке везе са Немањићима, па ће Ђурађ II Балшић, благовјерни и самодржавни господин свој зетској и приморској земљи, писати у својој Повељи Дубровчанима и поменути молитве прародитеља, Симеона Немање правога мироточца србскаго и Светога Сави.

У календару Црнојевића, штампарије за 1494. годину, унијети су Свети Сава, Свети Симеон Мироточиви и Свети Стефан Дечански,први европљанин са ових простора Божидар Вуковић Подгричанин штампао је име Светога Саве у свом Минеју. Витешка и Хришћанска Црна Гора, у којој зубља слободе вјечно гори сачувала је свијећу и кандило Светога Саве, оснивача Зетске епископије из које је настала Митрополија црногорско-приморска. Дуго је Иваново звоно на Цетињу будило и дозивало наш народ, кад су друга силом прилика утихнула.

Свети Сава школска слава прослављала се у књажевини и у краљевини Црној Гори. Краљ Никола, који је на свом крунисању носио круну и сабљу Немањића, поштујићи своје велике претходнике, подизао је цркве и манастире, али написао чувену пјесму као краљ о Светом Сави. Гробна и завјетна црква Ераковића, владичанске куће Петровића на Његушима посвећена је Светом Сави, гдје почивају знамените личности наше историје између осталих и војвода Божо Петровић који је био предсједник црногорске Владе. Лоза која је никла из гроба Светог Симеона на Светој Гори изникла је под Острошком гредом у планини и руком Митрополита Амфилохија погребена уз овај Храм који је подигао да овај град и ова земља учврсти везу са Исусом Христом Спаситељем свијета по угледу на Светога Саву, краља Милутина, Светог Василија Острошког и Светог Петра Цетињског разгорио је витлејемски огањ у Црној Гори.

У пећини Острошкој се и данас налази фреска Светога Саве из XVII стољећа. Као што се налази у Манастиру Морачи знатно старија гдје гавран храни Светога Илију коју је Пабло Пикасо уврстио у ремек дјела свјетске умјетности а Французи су баш ову фреску прије више од пола стољећа у Паризу прогласили за једну од најљепших на свијету. Ко није видио Пећаршију, Студеницу, Хиландар, Вyсоке Дечане, Жичу са седморо врата, Ђурђеве Ступове, тај не зна ко су Немањићи. Ко неће да чује за Мирослављево Јеванђеље, које је писано у Цркви Светога Петра и Павла у Бијелом Пољу, неће знати ништа о себи и слави својега народа, које је УНЕСКО уврстио у памћење свијета. Ко се одриче Светога Саве, тај се одриче благослова и благодати наше Цркве свете и најдубљег камена у свом темељу.

Послије Савиндана, то је добро познато у нашем народу, дан је дужи, има више свјетлости. У Српском језику није случајно, ријеч свјетлост има највише изведица и живот почиње свјетлошћу. Стихове из Светог Писма данас све више наука потврђује, као што је све у костима записано, тако је сав у свјетлости слова и поезије Свети Сава.

Свети Саво разријеши тјескобу наших душа, учини да наша срца буду за оно зашто их је Бог створио, да воле свијет, људе и земљу своју, да се браћа измире међу собом, да нам свићу бољи и безбрижнји дани. Хвала.

(Светосавска бесједа, Храм у Подгорици, 26. јануар 2025.г.)

Текст, фото, видео: Борис Мусић

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: