(ФОТО) Вишедеценијски континуитет похаре имовине СПЦ: Пљевља у раљама милитантног атеистичког наслеђа!
1 min read
Пљевља
Мјесецима уназад вјерујући народ Пљеваља води велику бробу за одбрану светиња Српске православне цркве, због чега су очи цијелокупне јавности упрте у дешавања у овој најсјевернијој општини Црне Горе.
Најновији покушај локалне администрације на челу са Игором Голубовићем да прода пет вијекова стару воденицу Манастира Свете Тројице – истурајући чак и фамозни купопродајни уговор као наводни доказ о општинском власништву предметног објекта, протумачен је искључиво као континуитет антицрквеног дјеловања актуелне власти, која своје идеолошко-политичко упориште црпи из послијератног комунистичког система.
Из пљеваљског Одбора за одбрану светиња позвали су предсједника Општине Пљевља Игора Голубовића да врати отету имовину Манастиру Свете Тројице и да се „окане млаћења празна сламе“, износећи, притом, читав низ историјских доказа који су похрањени у архиву Манастира, а који указују да је воденица на Брезници била у манастирском власништву.
Конфискација имовине СПЦ у Пљевљима после Другог свјетског рата
Међутим, оно што је посебно интересантно јесте управо поменути континуитет и милитантно атеистичко наслеђе које баштине представници актуелне власти.
Стога, антиуставно слово Закона о слободи вјероисповијести није ништа друго него правни наставак „Закона о аграрној реформи и колонизацији за територију Федералне Црне Горе“, који је донијет 29. новембра 1945. године, а према коме „земљишни посјед: цркава, манастира, вјерских установа и свих врста задужбина свјетовних и вјерских“ постаје имовина Федералне Црне Горе, осим законског минимума.
Тако је одлуком Среске пољопривредне комисије од 10. марта 1946. године од Манастира Свете Тројице отето нешто више од 755 хектара шуме, ораница и ливада, остављајући му, заузврат, каменити и шумом зарасли и неприступачни терен – тачније, 11 хектара и 45 ари неквалитетног земљишта. Међу остављеном имовином нашли су се и 4 вола, 16 оваца, 3 свиње, 10 кокошака, 2 плуга, по троје вила и грабуља и слично.
Особе које су учествовале у раду ове комисије били су: Владо Стијеповић, Касим Бајровић, Хашим Ченгић, Милан Голубовић, Спасо Лаловић.
Један од првих који је обрадио и публиковао документацију Земаљског аграрног суда похрањеној у Државном архиву Црне Горе на Цетињу, био је покојни историчар Предраг Вукић, чије изводе вам стављамо на увид.
Првобитну Одлуку среске комисије, којом су биле конфисковане и двије воденице/млина на Брезници, након жалбе коју је уложио испред манастирске управе јеромонах Арсеније Поповић, преиначио је Земаљски аграрни суд, признајући Манастир за „вјерски објекат већег значаја“ и остављајући му по 30 хектара шуме и исто толико ливаде и оранице.
Надаље, на удару комунистичког система нашао се и Манастир Дубочица, коме је, такође одлуком Среске пољопривредне комисије од 24. марта 1946, од укупно 16 хектара и 30 ари њива и ливада, одузето чак 15 хектара и 25 ари земље, остављајући Манастиру парче земље које се налази у његовој непосредној близини. И у овом случају, актери су били, малтене, исти: Владе Стијеповић, Касим Бајорвић, Милоје Поповића, Милан Голубовић.
Скенирану архивску грађу о манастиру Дубочици, послали су нам наши редовни читаоци:
Литије најбоља одбрана Светиња и о. Саше Јањића
У недјељу, 21. јуна, иза прописаних 199 учесника литије, кренуле су хиљаде грађана Пљеваља и тако послали поруку актуелном режиму да одустане од депотације о. Саше Јањића, али и осталних свештеника.
Главном градском улицом која носи име по Краљу Петру I Карађорђевићу, продефиловала је, вјерованто и најдужа тробојка у Црној Гори.
Присутном народу се обратио о. Гојко Перовић.
Подсјетимо, претходних мјесеци, пљеваљске литије су предводили епископ милешевски г. Атанасије, епископ будимљанско-никшићи г. Јоаникије и митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије.
Обраћајући се окупљеним Пљевљацима, владика Јоаникије, је рекао да су Пљевља, сходно броју становника, најмасовнија када су у питању литије.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Pa po kojem osnovu Crna Gora smatra da su pljevaljske crkve državna imovina, kad ih Crnogorci nisu pravili?
Ovdje niko nije rekao da su Pljevlja bila u sastavu Srbije, već da ih je srpska vojska oslobodila, uostalom kao i Crnu Goru, koja takođe 1918 nije postojala jer je 1916 kapitulirala a kralj pobjegao.
Srbi su i danas većina u Pljevljima, litije to najbolje pokazuju.
Jeste Srbi su se turčili, turče se I danas, nisi li ti najbolji dokaz za to.
Преседниче,враћај земљу. Отето проклето.
Kojim Muslimanima, Manastir je na tom mjestu od Nemanjića, koji su ga i pravili.
Kakva 1918,zašto onda nije 1916,kad se Crna Gora ispisala iz postojanja? Zašto su onda oduzimali zemlju i šumu od moje babe, nakon što je djed poginuo, ta zemlja sigurno nije bila ničija nego naša?
Zašto se uopšte uzima 1918,Crna Gora je priznata 1878-e,zašto te datume ne uzmemo?
Treba lopovima još malo da namaknu, nisu još sve pokrali I poharali, evo vidimo da je neki Golubović počeo 45-e a, a neki drugi Golubović nastavio 80 godina poslije. Kartelu nikad nije dosta. Pljevlja su, uostalom, ušla u sastav Crne Gore tek 1913-e godine, pa o kakvom vlasništvu države govoriš crni Komlene? Manastir je znači, od svog postanka do 1913-e bio srpski i onda čitavih pet godina do 1918-e bio crnogorski?!
Koji ste vi lopovčine i banda, mislite neko je lud i povjerovaće tim vašim konstrukcijama. Čuj državno??!! Da te nema, trebalo bi te izmisliti Komlene.
Они који не знају само мало чињеница. Пљевља су пала под турску власт 1465. године. Да је то био крај насељен Србима потврђују древне грађевине Српске православне цркве из тог времена: Манастир Дубочица, Манастир Довоља, Манастир Св. Арх. Михаила, Манастир Св. Тројица, али и Кукањ-љетња резиденција Херцега Стјепана Вукчића – Косаче, Козник-Јеринин град, и др. Тада још нема званичне Црне Горе и Црногораца. Након ослобођења од Турака од 12. новембра 1913. године до 19. августа 1914. године Пљевља су по први пут у саставу Црне Горе. У I свјетском рату ослобађају се 27. октобра 1918. године. Слиједи 1. децембар 1918. године уједиљење Црне Горе и Србије, те тако од краја II свјетског рата, опет Пљевља улазе у састав Црне Горе. Све у свему Пљевља су до 1. децембра 1918. године била у сатаву Црне Горе 10 мјесеци и 11 дана. Логичан одговор из ових података слиједи сам по себи. Паметноме доста. Само полако мирно и достојанствено доћи ће памети…….
Само да додам, Пљевља су ослобођена 27. октобра 1912. када је србска војска ушла у град и била су у саставу Краљевине Србије. Након тога, вјероватно због родбинских веза са краљем Николом, Карађорђевићи уступају Пљевља Црној Гори новембра 1913. као да су њихова својина, не питајући Србе из Пљеваља.
Негдје је и ово записано:
Пљевља су пала под турску власт 1465.године. Ослобођење Пљеваља услиједило је 28. октобра 1912.године, након безмало 450 година робовања, било је дио заједничких напора двије српске државе Србије и Црне Горе на ослобођењу дијела неослобођеног српског народа у Старој Србији и Македонији. О томе најбоље свједоче ратне прокламације краља Николе и краља Петра I, на почетку Првог балканског рата. Први се обратио краљ Никола 9.октобра 1912: „Црногорци! Тужни вапај који допире из Старе Србије од тамошње наше потлачене браће, не може се даље подносити… Нека се благословом Божјим и Светог Петра остваре снови из моје младости, кад сам пјесмом наговјештавао овај знаменити дан и загријавао српске груди вјером да оружани морамо поћ: Онамо ’намо, за брда она!“
Краљ Србије Петар I обратио се 18.октобра: „Моја ће војска у Старој Србији поред хришћана затећи и Србе муслимане, који су нама тако исто драги, а с њима и Арбанасе, хришћане и муслимане , с којима наш народ живи заједно већ хиљаду и три стотине година, обично делећи са њима срећу и несрећу. Ми им свим доносимо слободу, братство, једнакост у свему са Србима.“
На војничком плану директни противник је била Турска, а на спољнополитичком Аустро-Угарска, чији је главни политички циљ био спречавање територијалног ширења Србије и Црне Горе у правцу тадашњег новопазарског санџака и успостављања њихове заједничке границе.
Oслобођење Пљеваља извршила је Јаворска бригада под командом потпуковника Миливоја Анђелковића. Мајор Илија Радивојевић са двије чете ушао је у Пљевља око 8,30 часова 28.октобра. Послије њих ушло је и око 150 Црногораца у град. Бројно стање Јаворске бригаде на дан ослобођења Пљеваља, било је следеће: официра 135, подофицира 1227, редова 9459, коња 1617, волова 425 и кола 322. У њеном операцијском дневнику је забележен и улазак црногорске војске: „Са бригадом ушло је у Пљевље и северно црногоско оделење под командом мајора Божовића. Ово оделење има до 2500 војника, од којих само 1000-један батаљон црногорских трупа, а остало су добровољци. Са комадантом црногорског оделења учињен је споразум, да Црногорци напусте варош, и да се пребаце на леву обалу Ћехотинске реке, тако да ова река потпуно одваја њихове трупе од наших.“
„После скоро 450 година живота под туђинском влашћу, ослобођење Пљеваља 28. октобра 1912. било је датум коме нема равна по значају у историји овога града… Спајање Србије и Црне Горе, успостављање заједничке границе, опасно је узнемирило непријатеље српског ослобођења и уједињења. У Бечу, Берлину и Риму нису могли мирно спавати. Први светски рат који је почео годину ипо дана након ослобођења Пљеваља, био је покушај тих сила да се онемогући територијално повезивање двеју српских држава и њихово могуће уједињење.(др Славенко Терзић)
Након ослобођења Пљевља су нешто више од годину дана била у саставу Краљевине Србије, и то као сједиште пљеваљског округа који су чинили Пљевља, Пријепоље и Нова Варош. На годишњицу ослобођења 28.октобра 1913. године руководство града упутило је депешу руководству Србије следеће садржине: „На данашњи дан када је прошле године сунце слободе обасјало нас и нашу варош, сунце које је било оличено у храброј и непобедимој српској војсци, чији сте представници ви, господо народни посланици, благодарни и захвални вечито, а прослављајући дан ослобођења свога, грађани вароши Пљевља поздрављају дичне представнике Србије и српског народа, са жељом да послужите на дику, понос и уједињење целога српства. Нека би Бог дао, да се у вашој средини ускоро види и представник овога краја, који ће бити тумач наших жеља. У то име кличемо: Живели представници народа српског! Живео краљ Србије Петар I, живела српска војска!“ Депешу су потписали председник општине Мурат-бег Селмановић и чланови управе: Алекса С. Бајић, Урош Милинковић и Љуба Тодоровић.
У част ослобођења Пљеваља, ратни новинар и професор у пљеваљској гимназији Димитрије Полимац, испјевао је знамените стихове: „Пљевља моја весел’ те се к’о и прије, у вама се саставише краљевине српске двије.“
Преговори о разграничењу Србије и Црне Горе вођени су у Петрограду у јесен 1913.године, под покровитељством Русије. Мирослав Спалајковић, посланик Србије у Петрограду, јавио је Министарству иностраних дела 7.септембра 1913: „Да би се ствар окончала споразумом ми смо пристали уступити Црној Гори Пљевље, Пећ и Ђаково иако становници Пљевља преклињали Србију задржати их, а у Ђакову потребно је стално држати два пука, што ће Црној Гори бити немогућно. Међутим, они траже још и целу Метохију, а ми нудимо онај део који обухвата слив реке Истока, али у замену за Пљевље. Најзад, пристали смо уступити и део Метохије и Пљевље, само да би се постигао споразум.“ Споразум је потписан 12.новембра 1913.године. Тако су Пљевља први пут интегрисана у Црну Гору.
Интеграција је започела преименовањем Српске гимназије у Пљевљима у Краљевску црногорску државну гимназију, а почетком јануара 1914. године у Пљевљима је изабрана делегација угледних грађана, која је посјетила краља Николу на Цетињу. У делегацији су били: Војислав Ђенисијевић, Перо Јанићијевић, Мехмед-паша Бајровић, Мурат-бег Селмановић, Лазар Шећеровић, Саво Вукојичић, Мехмед Корјенић, Мурат Трхуљ, Урош Милинковић, Омер-бег Селмановић, Милош Ћоровић, Тимотије Бавчић, Ћамил Дрнда, Нефи-бег Адбеговић, Митар Обрадовић, Хаџи Ибрахим Љухар, бег Рустемагић, Прокопије Шиљак, Јосиф Бајић и јеромонах Серафим Џарић. Током разговора, на негодовање јеромонаха Серафима Џарића на успостављену границу између једног истог народа у Црној Гори и Србији, сердар Јанко Вукотић је одговорио: „Вјеруј оче, брзо ће бити, те границе никако неће бити.“
У току Првог свјетског рата Пљевља су доживјела двије окупације од стране аустругарске војске. Прву 19.августа 1914. која је трајала недјељу дана и другу 2.децембра 1915. која је трајала до 27. октобра 1918.године. Игуман манастира Свете Тројице Серафим Џарић оставио је писано свједочанство о дочеку аустругарске војске у Пљевљима 19.августа 1914.године: „Цео муслимански свет, изашао је пред војску, тако: као да је то била султанова војска, радости није било краја.“ Значајно је његово свједочење да га је од хапшења спасио Мехмед-паша Бајровић, а он њега и муслимане након повратка црногорске војске у Пљевља. Игуман је сачекао комаданта бригадира Луку Гојнића, испричао му како су муслимани штитили Србе у вароши од аустријске војске и замолио га да војска не дира муслимане. „По селима је било доста погибије над српским живљем и пљачки од муслиманског башибозлука“ наводи даље игуман Џарић.
Запажену улогу у току Првог свјетског рата имала је Пљеваљска бригада у оквиру Санџачког одреда. Бригада је имала пет батаљона: пљеваљско-пољски, бољанићки, каменогорски, премћански и бобовско-ограђенички. Интересантно је да комадант пљеваљске бригаде и комаданти свих батаљона са пљеваљске територије нису били из Пљеваља. Пљевљаци су могли бити само командири чета. Ово је још један доказ неодговарајућег односа краља Николе Петровића и централне црногорске власти према новоослобођеним крајевима, посебно пљеваљском подручју.
Народ у Пљевљима са одушевљењем је дочекао српске трупе 27.октобра 1918. године. О ослобођењу Пљеваља на Свету Петку занимљиво свједочење оставио је игуман Серафим Џарић, који између осталог пише: „Када су се Швабе повукле у Босну, одмах су се појавили црногорски комити у Пљевљима, док још није стигла српска војска. У Пљевљима је настао страх и ужас. Комите су се размиљеле по Пљевљима, по кућама, почели да уцењују Турке, тражили су паре. Доктор Јаков Зарубица посредовао је између комита и Турака. Колико је могао бранио је да комите не направе покољ у Пљевљима. Турци су се сагласили, па су комитама дали неколико хиљада круна и тако се зло одстранило, које је могло бити. Затим је дошла једна српска војска и поставила ред у Пљевљима. Настало је нормално стање.“
Након ослобођења Србије и Црне Горе, од аустроугарске окупације, у јесен 1918.године појачани су напори за њихово уједињење у једну државу. Ови напори реализовани су на Великој народној скупштини српског народа у Црној Гори 26.новембра 1918. године у Подгорици, када су донијете историјске одлуке. Пљеваљски округ на Подгоричкој скупштини заступали су изабрани посланици: варош Пљевља игуман Серафим Џарић и др Јаков Зарубица; срез пљеваљски свештеник и предсједник пљеваљске општине Саво Вукојичић, окружни муфтија Дервиш Шећеркадић и судија Обласног суда Омер-бег Селмановић; срез шаховићки заступао је свршени правник Милан Бајић, суплент пљеваљске Гимназије Митар Обрадовић и поседник Хамди бег Хасанбеговић; срез бољанићки трговац Алекса Бајић, свештеник и учитељ Прокопије Шиљак, и судија Обласног суда Махмут- бег Мановић.
Прокопије Шиљак и Омер-бег Селмановић били су и опуномоћени чланови делегације која је на челу са митрполитом пећким Гаврилом Дожићем Влади Србије и краљу Петру I Карађорђевићу у Београду поднијела Одлуку о уједињењу Црне Горе са Србијом. Тако смо се интегрисали прво са Србијом, потом са Краљевином Срба, Хрвата и Словенаца и на крају са Краљевином Југославијом. Али је најчудније, да нас је са Црном Гором(у то вријеме Зетском бановином), највише интегрисао витешки краљ Александар изградњом Моста на Тари, још увијек најљепшим и најимпозантнијим објектом у региону.
Други свјетски рат донио нам је ново ропство када је њемачка 8. тенковска дивизија ушла у Пљевља 16. априла 1941.године. Овдје су се смјењивали Нијемци, Усташе, Италијани, па опет Нијемци до коначног ослобођења 20. новембра 1944.године. Ево како је то описао уважени академик Лакић у Историји Пљеваља, поглавље Пљевља 1941-1945. Само једном реченицом: „Потребан је био још један напор да би се Пљевља коначно ослободила 20. новембра 1944. године“.
U Pljevljima ni posle 1465. nije živio niko drugi osim srba, samo što su prešli u islam. Ta zemlja je bila i ostala njihova, plaćali su porez sultanu umjesto vlastelinu, a ne postoji nikakav osnov da im se ta zemlja oduzme jer su promijenili vjeru. Ipak im je oduzeta posle 1918. Ta zemlja nije poslednjih 500 godina bila u vlasništvu crkve, a za ranije nema podataka. Onda je postala vlasništvo crkve nekih 30 godina, od 1918.-1948. i na osnovu toga crkva tvrdi da je to njihova zemlja? Još manje je nekakva vodenica bila crkvena. A slažemo se da Pljevlja nikada nijesu bila u sastavu Srbije, bila su u Turskoj a onda u Jugoslaviji.
Пљевља су била и биће у саставу Србије, а ви се, олоши окупаторска, вратите у четири нахије.
Црвено- црне усташе, поново јау.
I pre pljavljskih muslimana , cije je bilo kad je osmansko carstvo doslo na Balkan i oduzimalo crkvi i narodu i delilo podobnim konvertitima ?.
Bilo je u pravoslavnom crkvenom vlasnistvu !.
A crkveno ostaje u vlasnistvu naroda koje se prenosi skolenom na kolena !.
Niko od tih svestenika nece to vlasnistvo poneti u grob !.
Ostace uvek u narodu !.
Komlene zacepi , izdajico svog roda !.
Zbog takvih kao ti ce na tim prostorima uvek biti rata i nereda !.
U genima vam je izdaja !.
Vi , neke nove nacije ste virus i parazit na Balkanu !!!.
Поносни Пљевљаци,срце ми је пуно када видим колико вас је и како одлучно браните оно што се одбранити мора,а тробојка…..сувишне су ријечи.НЕ ДАМО СВЕШТЕНИКЕ,НЕ ДАМО СВЕТИЊЕ !
Ovoj sadasnjoj hunti i njihovim mentorima jedina vodilja je pljacka oni nemaju druge ideologije.
Kada se govori o pljački imovine manastira Sveta Trojica, na prvom mjestu je pljačka riznice tog manastira koju je izvršio prijepoljski vladika pod čijom jurisdikcijom je taj manastir. Između ostalih dragocjenosti i relikvija koje je odnio u manastir Mileševu je i štap Svetog Save (valjda onaj kojim je pronalazio vodu po Crnoj Gori 🙂 ). A kada je riječ o istorijskim zakonima, zemljišni i šumski posjedi su vlasništvo crkve od 1918. kada su isto tako opljačkani od prethodnih vlasnika pljevaljskih muslimana. Teško je odrediti koliko treba ići unazad da bi se ti posjedi vratili pravim vlasnicima, pa je najbolje rešenje u aktuelnom zakonu da to bude državna imovina. Ako se bude vraćalo vlasnicima prije 1945, vraćaće se i vlasnicima prije 1918, postoje međunarodni sudovi koji će se za to pobrinuti. Ustvari, posjedi se neće vraćati nego će se država obavezati da isplati odštetu prethodnim vlasnicima, a radi se o milijardama eura. Što kaže naš narod, ne čačkaj mečku u p…u.
Razmišljaš li kako su prethodni vlasnici došli do te imovine?
Koliko je glava palo da bi oni to „stekli“?
Filaret vam je adresa za poharu imovine tog Manastira,to u Pljevljima svi znaju. On je i pocerao popa Kljajevica iz Pljevalja i tad su svi cutali. Ako ja lazem pitajte popa Sasu Janjica je li sve ovo istina. Kako je Filaret nosio pare poslije trojcindana,kako je pop Sasa dobijao od njega 45€ da zivi mjesec dana od toga. I sad ste se nasli pametni da lazete kako je neko drugi pokrao manastir. Sramota. A pozivate se na Boga.
Мислите на аграрну реформу и земљу која је враћена манастиру после Балканских и I. св. рата?! Ако је тако онда дебело грешите. 1). Ту земљу нису донели Турци на копитама својих бедевија. 2). Краљевина Југославија је безима исплаћивала земљу по цени коју је одређивала међународна комисија. Тако је било и у БиХ, као и Македонији.
Komlene, komlene, zelenko dje si to procitao? Z brda z dola. Kad bi po nesto i razumio od toga sto prepisujes dje bi ti bio kraj!
E moj Konjmene, ne znas ni istoriju, niti se razumijek u pravo, samo avetas bez veze. Uzmi neku knigu obrazuj se pa da-ako ti dodje iz gu*ice u glavu.