Фотографије патријарха су власништво цркве а не аутора

Фотографије патријарха Павла после његове смрти толико су често објављиване, у различитим публикацијама, на календарима, па чак и привесцима и медаљонима, да их већина готово сматра за јавно добро. Међутим, Српска православна црква води неколико судских спорова за заштиту своје интелектуалне својине. Неки од њих тичу се управо коришћења фотографија блаженопочившег патријарха Павла, али будући да су поступци још увек у току, у Патријаршији, за сада, не желе да детаљније говоре о њима.

Српска црква има посебну уредбу која регулише област ауторских права. Свети архијерејски Сабор је 2014. године донео аутономни пропис – Уредбу о ауторским правима Српске православне цркве, као и патријараха, митрополита и епископа СПЦ. Њоме се уређује остваривање имовинских права над ауторским делима патријараха, митрополита и епископа, као и над ауторским делима насталим у радном односу у телима и органима СПЦ – на пример, у информативној и издавачкој делатности.

Патријаршија и епархије СПЦ, према овој уредби, искључиви су корисници ауторских права и евентуалне добити од њих, осим уколико архијереји, као аутори, имају правне следбенике или су уговором уступили или у целини пренели своја ауторска права на друга лица. Уредба се односи на садашњег поглавара СПЦ и остале архијереје, као и на све досадашње и будуће патријархе, митрополите и епископе. То значи да без писане дозволе СПЦ није дозвољено умножавати, продавати, дистрибуирати нити на било који други начин јавно саопштавати чланке, књиге, беседе и друга ауторска дела црквених великодостојника.

Што се тиче фотографија архијереја, према Уредби оне се сматрају службеним материјалом српске цркве у оквиру њене јавне функције, а не ауторским делом. Сва имовинска права на таквим фотографијама имају архијереји који се на њима налазе, а уколико они нису живи – Српска православна црква. Сличан модел примењује се и у појединим монархијама, где су фотографије суверена службени материјал двора, а не ауторско дело фотографа. За сликање архијереја и јавно објављивање фотографије, аутор мора да има писану сагласност црквеног великодостојника који је на слици. Уколико се ради о упокојеним архијерејима, сагланост даје СПЦ: Патријаршија за поглаваре српске цркве, односно епархија за владике који су били на њеном челу. Сагласност је, иначе, потребна и за израду ауторског дела (на пример, биографске књиге) које се односи на архијереје СПЦ.

Српска црква носилац је имовинских права и над свим ауторским делима насталим извршавањем радних обавеза код СПЦ, рачунајући ту и организационе делове информативне и издавачке делатности. Обавеза цркве је да приликом коришћења таквих дела наведе име, псеудоним или знак аутора.

Српска црква овај аутономни пропис донела је позивајући се на уставно овлашћење СПЦ да самостално уређује своју унутрашњу организацију, као и на Закон о црквама и верским заједницама који предвиђа да цркве и верске заједнице самостално обављају своје унутрашње и јавне послове. Такође, овим Законом прописано је да држава не може ометати примену аутономних прописа СПЦ, као и других традиционалних цркава и верских заједница. За доношење аутономног прописа СПЦ се одлучила јер је сматрала да Закон о ауторском и сродним правима не уважава правну природу и канонске прописе који се тичу ауторских дела и интелектуалних творевина великодостојника СПЦ.

Како се дели имовина архијереја
Према Уставу Српске православне цркве, уколико архијереј (патријарх, епископ, митрополит) умре а да није сачинио тестамент, из његове покретне и непокретне заоставштине исплаћују се погребни трошкови и евентуални дугови, а остатак Свети архијерејски Синод раздељује према потребама цркве. Монаси, према Уставу СПЦ, не могу имати никаква непокретна добра, а све што за живота стекну припада манастиру у којем су били. Архијереји за своје имање могу сматрати само оно што су за живота стекли. Од таквог имања, великодостојник тестаментом трећину може да завешта слободно, према свом нахођењу, другу трећину дужан је да завешта за потребе своје епархије, а трећу за задужбине и фондове за опште потребе цркве. Одежде архијереја, библиотека и друге црквене утвари по његовој смрти припадају његовој епископији.

Према Уставу Српске православне цркве, уколико архијереј (патријарх, епископ, митрополит) умре а да није сачинио тестамент, из његове покретне и непокретне заоставштине исплаћују се погребни трошкови и евентуални дугови, а остатак Свети архијерејски Синод раздељује према потребама цркве. Монаси, према Уставу СПЦ, не могу имати никаква непокретна добра, а све што за живота стекну припада манастиру у којем су били. Архијереји за своје имање могу сматрати само оно што су за живота стекли. Од таквог имања, великодостојник тестаментом трећину може да завешта слободно, према свом нахођењу, другу трећину дужан је да завешта за потребе своје епархије, а трећу за задужбине и фондове за опште потребе цркве. Одежде архијереја, библиотека и друге црквене утвари по његовој смрти припадају његовој епископији.

Извор: Политика/Јелена Чалија

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: