Франкфуртер алгемајне цајтунг: Ништа од уласка у ЕУ?

Текст објављен у њемачком дневном листу Франкфуртер алгемајне цајтунг који говори о суштинској промјени у доживљају проширења Европске уније изазвао је велику пажњу јавности у земљама региона, посебно у онима које се налазе у претприступним преговорима. Тако и македонска редакција Дојче веле доноси сажетак овог текста, тачније анализе тачака коалиционог споразума конституената будуће њемачке владе.

Нова њемачка влада мијења курс у односу на проширење ЕУ, пише Франкфуртер алгемајне цајтунг, а преноси Дојче веле на македонском.

Без укидања права на вето у ЕУ биће тешко постићи ново проширење

„У коалиционом споразуму будуће савезне владе постоји пасус од четири реченице који до сада није изазивао већу пажњу, иако би могао да има одлучујући утицај на спољну политику“, објављују ове њемачке дневне новине.

„Проширење ЕУ и њен капацитет да апсорбује нове чланице морају ићи руку под руку. Стога, најкасније са следећим проширењем, потребна је унутрашња консолидација и реформа ЕУ која ће је институционално ојачати“, пише у том параграфу, као и да „принцип консензуса у Европском савјету не смије да постане кочница у доношењу одлука. То се у принципу односи и на преостале одлуке донијете једногласно у Савјету ЕУ.“

Како се наводи, ово је „у суштини одбацивање од стране Берлина претходне реторике (која се ионако годинама није називала политиком) проширења ЕУ. Зато што формулише оно што је присутно годинама: недовољан капацитет ЕУ за доношење одлука централна је препрека за пријем нових чланица.“

А како даље стоји у тексту:

„Коначно, свако ново пуноправно чланство донијеће са собом и додатно право вета у Европском савјету у оним областима политике која захтијевају једногласне одлуке. Ако ЕУ прихвати све државе које су дале сигнал да желе да се придруже или већ преговарају о томе, резултат ће бити да се, на примјер, у спољној политици ништа не може одлучивати противно вољи Београда, Кишињева, Кијева, Сарајева, Скопља, Подгорице, Приштине или Тиране. Свако ко има увид у унутрашње уређење и спољнополитичку оријентацију ових држава могао би да замисли какве би то последице у неким случајевима могло имати.“

„Проруски“ кандидати за чланство

Франкфуртер алгемајне цајтунг, надаље, наводи примјере Србије и Молдавије.

„На примјер, Србија: осим назадовања у владавини права у Србији, пријемом ове државе вјероватно би значило да се у ЕУ тешко може нешто одлучити против Москве. То би већ било довољно, као што показује случај Мађарске.

На примјер, Молдавија: одлучно прозападна председница Маја Санду још увјек је на власти. Али прошлогодишњи предсједнички избори показали су на колико танком леду стоји. Реизабрана је само захваљујући гласовима дијаспоре у Западној Европи. Да је било по вољи већине Молдаваца који живе у земљи, референдум о ЕУ који је покренула Санду би пропао, а актуелна председница би изгубила од проруског изазивача. Неизвјесно је да ли ће њена странка успјети да задржи већину на овогодишњим парламентарним изборима.“

У тексту стоји подсјећање на то да француски предсједник Емануел Макрон „годинама упозорава да се земљама које се граниче са ЕУ превише олако обећава чланство” и да је у неколико говора истицао да „ЕУ, која већ има 27 чланица, понекад функционише више лоше него добро” па отуда и питање „како се може замислити Унија која има 35 чланица и која је задржала стара правила.“

„Сходно томе, поменути пасус у коалиционом споразуму (будуће њемачке владе) знак је и спољнополитичког реализма. Превазилажење постојеће ситуације, односно промјена у правцу могућности да се одлуке у Европском савјету доносе само већином, мало је вјероватно, чак и безнадежно. Иако се годинама тврди како предстоји реформа, једногласја потребног за укидање једногласја нема на видику. Ако његово укидање постане предуслов за пријем нових чланица у ЕУ, као што се сада тражи у коалиционом споразуму, то такође значи да се проширење ЕУ не назире. Све заинтересоване стране то знају, али претходне савезне владе до сада нису биле вољне да то довољно јасно артикулишу.

Стара-нова алтернатива

Недостатак јасноће није ограничен само на Берлин, нашто указује и поглед према Бечу. Тамо је аустријска министарка за Европу Клаудија Плаколм из конзервативне ОВП недавно изјавила да би вољела да ЕУ прими нове чланице најкасније до 2030. године. Плаколм је говорила о могућности да се принцип једногласја привремено суспендује. Према њеним ријечима, логичније би било да се вратимо на једногласност на крају приступних преговора. Није јасно како би се услов једногласја могао привремено укинути и шта би се добило ако би се на крају поново примјењивао. То је често случај: у „недељним говорима“ позива се на проширење ЕУ, а да се заиста не позабави потешкоћама које предстоје“.

Узимајући све ово у обзир, „најава у њемачком коалиционом споразуму је напредак“, оцјењује се у тексту њемачке дневне новине, да би се одмах након тога закључило да „на другом мјесту у документу ЦДУ/ЦСУ и СПД подривају сопствену јасноћу.“

„`Важност приступања шест земаља Западног Балкана, Украјине и Републике Молдавије у ЕУ је наш заједнички интерес. Желимо да доследно наставимо са нашим напорима да подржимо ЕУ и њене државе чланице`, наводи се тексту. Ако до реформе ЕУ мора да дође прије њеног проширења, онда то није реално. При томе, годинама постоји идеја како да се кандидатима за приступање понуди атрактиван циљ, а да се истовремено ЕУ не оптерети новим чланицама са правом вета. То је модел приступа заједничком тржишту ЕУ за те државе, и то након испуњавања готово свих критеријума које је потребно испунити за пуноправно чланство. Дакле, остају високи захтјеви, али они би можда били лакше оствариви с обзиром да је циљ и реалан и атрактиван. Такав приступ би проширио правни простор ЕУ без оптерећења политичких структура“, пише Франкфуртер алгемајне цајтунг.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: