Фудбал нас је зближио са свијетом

Мексиканци, Перуанци, Исланђани, Њемци, Аргентинци… изненада и моментално претворили су Русију у центар свијета, и показали како је “кул” кад смо толико различити, а уједно и тако слични, уједињени заједничком радошћу и страшћу.

Када заједно урламо, пјевамо и грлимо се. Када дјевојке фотографишу навијача Мексика са бројем “18” на леђима и са натписом “Нијесам ожењен” умјесто презимена. Питање је како одржати овај позитиван тренд и став према свијету након завршетка Свјетског првенства – за мјесец дана.

Ми заиста волимо да покажемо колико смо љубазан и гостољубив народ. Не треба плашити свијет моделима ракета, водити бесконачне свађе са прекоокеанским фактором, већ да се код куће сусрећемо са хиљадама странаца. У минулих пар година одвикли смо се од оваквих догађаја – посљедњи пут нас је осјећај заједништва преплавио, истина, у мањој мјери, због мањег обима манифестације, прије четири и по године, током Зимске Олимпијаде  у Сочију.

Прво, осјећај није био овако изражен првенствено због чињенице да је читава манифестација одржана у једном граду, а не у десетинама градова широм земље, као сада. И друго, за Зимску олимпијаду, странци увијек долазе у неупоредиво мањем броју него на Свјетско првенство у фудбалу. И, што је такође веома важно, нема вруће, јужњачке, латинске крви, нема те карневалске атмосфере која је узбуркала и захватила читаву Русију ових дана. Јер, као што је свима познато – Перуанци, Мексиканци, Бразилци, Аргентинци и други хиспано-американци немају добре скијаше, клизаче, скакаче и тако даље.

Због различитих политичких разлога, још од Олимпијаде у Сочију, у посљедње четири године нијесмо се осјећали повезаним са странцима на оном нормалном, људском нивоу. Напротив, осјећали смо се као становници опсједнуте тврђаве, окружени непријатељима. Стварала се нова “гвоздена завјеса”. А онда је фудбал скршио све препреке.

Нешто слично, према сјећањима наших бака и дека, десило се 1957. године на Свјетском фестивалу младих и студената у Москви. Идеолошки набој брзо је пао у други план, уступивши мјесто срдачном спријатељивању обичних руских људи са истим таквим људима са свих страна свијета. Да, тада је рођено на хиљаде “дјеце фестивала”, појавиле су се многе самохране мајке, али и многе нове породице. Сви који су свједочили овим догађајима, укључујући и самохране мајке, сјећају се тих дана са осјећајем невјероватне среће – многи од њих никада  више нијесу осјетили ништа слично овоме.

Сада многи Руси (ипак, не и већина) имају прилику редовно да путују у иностранство. Постоје друштвене мреже које омогућавају свакодневну комуникацију упркос даљини. Али ништа не може да замијени директан контакт са хиљадама људи који се никад не би срели, да није било првенства.

Иначе, неочекивано глатке, бриљантне побједе руске репрезентације нагло су подигле и интересовање Руса за комплетна дешавања на првенству.

Дуго на друштвеним мрежама, у постовима на руском језику, није било осјећаја таквог општег здравља нације. Константне међусобне оптужбе, увреде и агресију одједном су замијенили мир, радост и хармонија. Испоставља се да смо ми исти као “они”, а не неки посебни. Могуће само до 15. јула, када ће се, у Москви, одиграти финални меч мундијала

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: