Фудбалски клуб Соко

Пише: Саша Недељковић

Гимнастичари сокола одиграли су 1896. утакмицу подно Калемегдана.  Лист „Вечерње новости” су 23. маја 1896. (стари календар) је објавиле под насловом  „Соко” текст :  „Деветнајестог овог месеца у три часа по подне, били смо присутни гимнастичким играма у доњем граду. Гимнастичара је било до педесет, међу којима су сви били чланови првог гимнастичког друштва „Соко”, које стоји под Највишом Заштитом Његовог Величанства Краља Александра! Гимнастичари су изводили разне игре једном великом лоптом, бацајући је по извесним правилима час у вис а час у даљину, и то, што је најзанимљивије, само ногама. … Игром је руководио господин Фејфар, друштвени учитељ, и господин Хуго, син господина Едија Були. “ Исте године основана је основана је Лоптачка секција Сокола. Између две екипе Сокола приређена је 13. јуна 1899. утакмица.   (1)  На  предлог  Љубе Јовановића клуб Соко издвојио  се из друштва Соко и постао самостални фудбалски клуб. На основу новог програма рада  Друштво је основало Лоптачки клуб Соко 1903.  (2)

Оснивачка “скупштина чланова” одржана је под ведрим небом, на Ђурђевдан 23. априла 1903. Основан је клуб, изабрана управа али клубу није дато име. Кад се Љуба Јовановић сетио да друштво треба да има и име, настала је расправа.  Љуба Јовановић је предложио да се клуб назове „Соко”. Скупштина је акламацијом примила предлог. (3)  За председника фудбалског клуба „Соко“ изабран је  Љуба Јовановић.(4) После потапања терена Бање Венеције друштво је прешло у Кошутњак. Клуб је играо у Суботици, Темишвару и Новом Саду.(5) Готово сви чланови клуба „Соко” били су у исто време и чланови Гимнастичког друштва „Соко” и вежбали су у друштву лаку атлетику. На Свесловенском слету у Прагу учествовали су играчи првог тима : Ђорђе Илић, Милан Миодраговић,  Андреја Милићевић,  Лазар Јовановић и други.(6)

Када је основан „Фудбалски клуб Соко” обраћала се пажња да се васпитају добри људи и добре патриоте. Сам спорт се сматрао као средство да се развије карактер и дух у младићима, тако да они касније у животу примењују само оно што је било добро и оно што је било право.  Честим састанцима, заједничком игром, као и радом, развијало се другарство и свест о дужности. Кад је избио рат 1912. и 1914. чланови клуба били су расути као ђаци-наредници и резервни официри по војсци као водници. Ведри и насмејани излазили су пред строј вода да га поведу напред, и својим примером покажу како се гине за отаџбину. Јеша Шапоњић је на Горничеву 6 августа 1916. када је дунавска дивизија почела да пуца под ударима бугарских армија, излетео пред свој вод и узвикнуо : „Напред, браћо!”. Његов налет успео је да задржи бугарски напад, и да се ситуација спасе, док су се угрожени делови повукли.  Јеша Шапоњић је пао смртно погођен. Гинули су  „Соколци” : Богољуб Михаиловић, као ђак-наредник на  „Соколу”, Душко Николић  као ђак-наредник на Сувобору, Милан Стевановић  као ђак-наредник на  „Скели”, Драгољуб Поповић као ђак-наредник на  окршају на „Конатицама”, Леон Лебл,   као ђак-наредник код села Лесковца, Бора М. Николајевић, као ђак-наредник умро је од рана у Француској 1917. и Сретен Станић. У „Споменица о тридесетогодишњици 1903-1933” истицало се : „Сви ми који смо имали прилике видети ове младе људе у рату, дивили смо се њиховој енергији, њиховој борби и њиховом уверењу, да ће идеја уједињења победити.” Много чланова клуба остало је на пољу части, положивши свој живот за Отаџбину. (7)

У Првом светском рату омладинци соколи који су након завршеног матурског течаја у српској гимназији у Волосу отишли на студије у Рим и формирали свој клуб. Пришли су “Роми” као посебан огранак, познат као  „Soko pro Roma”. (8) Под вођством Данила Живаљевића „Soko pro Roma” је за кратко време постизао резултате, одушевљавао српске избеглице, а његови успеси доспели су до фронта, где су војници радосно пратили напредак клуба. Највећи успех био је освајање  пехара града Рима 16 јуна 1918.  Победа је била запажена у Италији, а вест је стигла до фронта. (9)

Једног мајског дана 1919. чланови су обишли терен клуба и затекли велики број играча који су тренирали у дресовима и оделу, па су их позвали да се учлане у „Соко”. Одржана је 12 јула 1919. прва ванредна скупштина С.К. Соко у Кошутњаку на којој је изабрана управа клуба. Председник је био Момир Коруновић. Чланови су морали да уреде терен. Клуб није имао новца, а за било какве радове  на терену клуб је морао да тражи одобрење од Управе топчидерске економије. Јован Викторовић и Живко З. Поповић су дали новац, а Лазар Јовановић је водио главни рад на терену. Како су радови текли споро, јер су земљани радови били обимни, а било је заказано на игралишту клуба такмичење између Румуније и Југославије, на којима је требало да присуствују краљ Александар и краљица Марија, Лазар Јовановић је био принуђен да ради до дубоко у ноћ. Ипак успео је да на сам дан венчања  краља Александра сав терен и неке непокривене трибине буду готове. Архитекта Ж. Татић  израдио је улазну капију, целу жичану ограду и као и покривену трибину за краља и краљицу. Делом су радили и чланови играчи. (10)   Соколска жупа Београд је у почетку одржавала своје слетове на терену фудбалског клуба „Соко” у Кошутњаку. Први сле је одржан 7 јуна 1922. са жељом да се увелича свечаност венчања краља Александра. Слет је прошао готово незапажено. Чланови сокола су били преморени од учешћа на другим свечаностима. Први нараштајски слет одржан је у Београду на игралишту фудбалског клуба „Соко” у Кошутњаку од 22 до 24 маја 1927. У очи јавне вежбе свечано је освећена нараштајска застава, а потом поворка нараштаја и деце кроз Београд. Други нараштајски слет одржан је на терену фудбалског клуба „Соко” у Кошутњаку 25 и 26 маја 1929. Испред цркве Светог Саве 26 маја 1929. формирана је поворка од 840 нараштајаца. На челу поворке били су омладинци са села на коњима, па за њима заставе, Управа жупе Београд, нараштајци и деца. Поворка се кретала преко центра до Калемегдана. (11) Клуб је 1929. добио позив од С:К. „Душан Силни” из Вршца за дводневно гостовање и турнир између позваних клубова С.К. „Југославије” и С.К. „Кињижи” из Темишвара. Клуб је победио С.К. „Југославију” и С.К. „Кињижи”. Као победник добио је прву награду. Исте године клуб је играо утакмице са С.К. „Хајдуком” из Сплита.Соко је био први клуб који је С.К. „Хајдук” победио у самом Сплиту. (12)

У оквиру државне репрезентације у Монтевидеу 1930. из клуба били су : голман Милован Јакшић, десни бек Милутин Ивковић и као замена десно крило Бранислав Хрњичек. Тим се пласирао на треће место. (13) Клуб је основао секцију Хазене 1923.  Та грана спорта није клубу доносила материјалну корист, али клуб је сматрао да чини услугу својим женским члановима, није жалио материјалне издатке, већ је чинио како је кад могао и одржавао секцију. Клуб је из пропагандних разлога, слао комлетан тим у вароши и варошице у унутрашњости. (14)

Клуб Соко био је основан као секција Београдског сокола. Од 1933. такмичио се као ФК БАСК (Београдски академски спортски клуб). У времену после Другог светског рата се гаси. На педесетогодишњицу 1953. ФК Сењак преузео је име БАСК.

Аутор је члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије

Напомене :

1. Душко Антонић, „Почеци спорта у Србији а на Савском венцу”, Београд, септембар 2009, стр. 7;
2. Др Стефан Илић, Др Слађана Мијатовић, „Историја физичке културе”, Београд 2006, стр. 459,470;
3. Душко Антонић, “Почеци спорта у Србији а на Савском венцу”, Београд, септембар 2009, стр. 7; „Споменица о тридесетогодишњици 1903-1933”, Београд, стр. 23;
4. Др Стефан Илић, Др Слађана Мијатовић, „Историја физичке културе”, Београд 2006, стр. 459,470;
5. „Споменица о тридесетогодишњици 1903-1933”, Београд, стр. 24;
6. „Споменица о тридесетогодишњици 1903-1933”, Београд, стр. 59;
7. „Погинули у европском рату”, „Споменица о тридесетогодишњици 1903-1933”, Београд, стр. 13;
8. Душко Антонић, „Почеци спорта у Србији а на Савском венцу”, Београд, септембар 2009, стр. 10;
9. „Футбал за време рата 1914-1918”, „Споменица о тридесетогодишњици 1903-1933”, Београд, стр. 26;
10. „Споменица о тридесетогодишњици 1903-1933”, Београд, стр. 33, 34;
11. Милојко Јефтимијадес, „Слетови Соколске жупе Београд”, „Око соколово”, Београд, 19, 20,21 јуна 1937, бр. 7, стр. 163-165;
12. „Споменица о тридесетогодишњици 1903-1933”, Београд, стр. 30;
13. „Споменица о тридесетогодишњици 1903-1933”, Београд, стр. 48;
14. „Споменица о тридесетогодишњици 1903-1933”, Београд, стр. 62;

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: