ИН4С

ИН4С портал

Фурешти у купе, Приморци у шпаде

1 min read

Никола Маловић; фото: Матија Крстић

Пише: Никола Маловић

Многи Приморац не зна што је љетовање, јер живи на мору. Почесто он угођај живљења у повлашћеној географији плаћа тиме што ради док око њега сви цврче, од оних најмањих који нису стигли ни од чега да се уморе, до оних најстаријих којима је свеједно гдје се одмарају – у градској гужви или пак обалној кошници.

Посматрам одвијање сезоне цијелог живота. Дивим се феномену изнова: да је толико људи, у условима вјечите кризе, смогло финансијске снаге да уопште љетују. Кад од неког чујем да ће у Боки Которској да остане 15 дана, или 20, или мјесец, увијек кажем да је миљеник богова.

Ступиднији фурешти углавном дођу и – што би рекао Сартр у „Мучнини“ – само постоје. Доручак, па купање, онда ручак, па купање или спавање, провод. Пијанство, секс, или само пијанство, или џоинт, или таблета, или комбинација, у складу са годинама и преференцијама.

Паметнији узму да љубе земљу на којој су, па и по упеклој звијезди иду, истражују, откривају, необичне људе, винске руте, старе амбијенталне цјелине, микрокосмосе између планина и мора, важне духовне коте.

Свако љето је каталог свих могућих облика одлазака на одмор из ракурса љетујућих, и долазака – из визуре старосједилаца. Иако сви желе да је смјештај цијеном повољан и да је с погледом на море, дакако близу плаже, искуство научи да се у најмање једном од три параметра крије тржишни враг, те да, једноставно речено, апартман на обали с панорамским погледом на море никада не може да буде јефтин. Стан на обали с панорамским погледом на море је сан многих Примораца, премда не свих, јер је на обали бучно и аморално. Многи су се тако с прве линије од мора, продавши скупо своје квадрате, преселили у трећу или пету линију, купили од ресто пара сину или ћерки стан, или обома, тако их збринули, но више не живе на пјени од мора, као ни сви они власници некретнина по старим градовима, Котору, Перасту и Будви, што су се иселили из камених барокних језгара, да би, с камаром пара, своје камаре издали фурештима.

Но све је то легитимно, баш као што су могући, на ужасној врелини, на управо калдани – спојеви свих митолошких бића, обалних вила, грифона и лоргова, те је тако и видео снимак који сам, током писања овог текста добио од капетана Вјека из чувене обитељи Радимир могућ, а гдје се види мјешовити хор у купаћим гаћама и костимима како на капетановој понти, у махом католичкој Доброти, под сјеном приморског бора, пјева „Оро се вије крај манастира“. На метар од бокешкоплавог заливског мора.

Дивим се свима онима који по упеклом сунцу и са дјецом крену на пут који је до одредишта двапут пресијечен геополитичким митарствима, између нас и нас, царинама и границама.

Чекати сатима на граници што је него мучење. Приморац, поучен искуством других, гледа љети да не иде до Херцег Новог ако је из Котора, ни до Будве, ако је из Херцег Новог, ни до Котора, ако је из Будве. Сат времена чекања у тунелу Врмац, у издувној душегупки између Котора и Тивта, да се саобраћајни онај тамо негдје чвор развеже, може да издржи само ментално стабилан систем у глави.

За све вријеме нестабилна држава која шаље на обалу финансијске кербере да за проценат, усташки немилосрдно робе Приморце – покушава да састави владу. Кад је буде саставила имаће она и Србе слизане с владајућим Покретом Европа сад. Гинисовски неспособне српске партије да током 30 година Милове власти искористе чињеницу да су Срби већински народ у Црној Гори са Боком Которском, признаће, посредно, независност Косова*, агенду о геноциду у Сребреници, сагласиће се са санкцијама Русији, ријеч неће рећи о неисторијској црвеној црногорској застави, о химни са стиховима ратног злочинца Секуле Дрљевића… не, слизаће се, и „представљаће српски народ“, и издаће га првом приликом опет, или кад дође бефел за конверзију на е-новац, који дебото укида слободу, или када, као служичан која је „наслиједила преузете обавезе“, уведу нови карантин, а по протоколу прокажене, приватне и људском здрављу врло несклоне Свјетске здравствене организације.

 

Пазимо…

Љето не служи да би људи које познајемо отишли на одморе, као што ни снијег у српској пословици не пада да покрије бријег, него да звијери оставе траг.

Љета су почела да бивају геополитички стађуни током чијих се врелина нити једном устанику не мили изаћи на улицу да би исправљао једну од – ах! – толиких кривих Дрина. И наши властодршци то знају. То знају и властодршци наших власти.

Временом је настала фама да сви морају на љетовање, да сви морају на море, иако није тако. Увријежено осјећање код нашег континенталца јесте да није успијешан, да није вриједан, да је мање мужеван и да није отац као други, ако фамилију није одвео на море. Не на језеро или на планину. Него на море.

Јул у Боки? Не, априлска идила (Фото: Н. М.)

Да нисам Приморац и ја бих постао жртвом неписане обавезе да фамилији обезбиједим одмор на мору. Дивим се временима у којима је свако из СФРЈ могао да умочи gluteus maximus, српски каже ли се дупе, у митски слани флуид који је, спекулишем, жив, интелигентан организам. Љети се сав европски бол и све болести преселе на Медитеран. Док је само Сунце било катализатор хедонизма потеклог од вина, ракова и шкољки, или пива и ћевапа за нижу класу – било је двадесетог вијека још у траговима. Ово што сада гледамо је нешто опако и наказно, но из оптике наших потомака примамљиво, егзотично, еротично, у духу генерисаног слогана из хита Лејди Гаге, I like your desease, свиђа ми се твоја болест, из хита којему је сиједа прешла појас брада, Bad Romance.

Снијег пада усред љета, но то намучени плебс не види.

Наш још и види, Европљани и Американци јок. Рат у Европи траје, људи љетују, чине гужве, вруће је за попиздит, из изловљеног се мора тражи риба више, цијене скачу, млади дријеше кецеље или кравате и напуштају радна мјеста да би из државе без перспективе конвертовали свој статус у држави с перспективом, као да таква уопште постоји у геполитичкој замци.

Никад не бих отишао из Србије и Црне Горе. Тамо гдје је боље, двапут горе бива. Србија и Црна Гора тону на наше очи. Јесмо ли, дану, пацови, па да напуштамо брод? Одабрао сам да будем од капетанске сорте. Државни брод може да буде спасен само ако на њему има чланова посаде који памте да су некад имали своје капетане. Пругастоплавог сјемена је преостало. Ми Бокењи чекамо цара, па ако дође, а Христа свакако, јер ће доћи.

(Извор: Печат)

Страшне слике

Током љета 2023. стављају се на све стране руке у ватру да ли је наше земље, кад и суједне, похарала суперолуја.

Бокељско је приморје, не баш као шипак пун кошпица напучено туристима у односу на прошло љето – за сада прошло нетакнуто, али је сјевер Далмације и Кварнер фасовао тако да су чак и људи од сорте морских вукова почели да шире наук како су до сада имали искуства с каквим-таквим природним непогодама, али да је ово што су преживјели била метеорологија зла, сила надошла да управо у-би-је! Па су им се свима подигле обрве, морске пијавице, јер што се догодило једном, догодиће се опет.

Искрено саосјећам са свима оним српским ратарима и воћарима којима је, да ли генерисана, олуја побила сав усјев, и све сорте, завила домаћине у црно, бацила породице у дуг, плач, па и очај.

Ако има државе, пружиће финансијску руку дављеницима. Јер ако држава Србија не пружи финансијску руку пољопривредним утопљеницима, то може значити само једно, смрт државе Србије. Уколико паднемо у нутритивно ропство, на то да нас храни Запад, готови смо. Ко има храну, има и слободу. Ко нема своју храну, томе је и вјера на повоцу.

Бог поново набацује опозицији лопту на волеј. Али је опозиција на одмору, без ногу у Београду.

Подјелите текст путем:



Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:

     

1 thoughts on “Фурешти у купе, Приморци у шпаде

  1. Dotični Vijeko Radimiri uvijek se žali na sve sto je pravoslavno, tako da me njegovi postupci ne iznenadjuju. Ipak je to poznata albanska familija, koja misli da su plemići.

    8
    3

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Privacy Policy