Футуристички грађани

Пише: Сибин

Према Дритановом дискурсу, нисам више ни друго до ретроградни бранитељ Христове Цркве, који је уз то, и овог пута насјео на режимску клопку, или машину која враћа у прошлост (90-те?) државу и друштво. И, да, – грађане, који би најрадије били пропутили у обећану будућност, но им не може бити, на том путу се испречује криминогена власт и наше ортодоксно националисање, или, како веле, сељаштво!

Криптокапић дијели идентично мишљење, дефинишући народни отпор отимачини православних светиња као – потоњи трзај национализма. Чак, онако сав нескладан и фризуром несиметричан, иде корак даље, цијелу ствар дешифрујући као лошу копију шешељизма.

Чаршијом патролира прича да је Ранкова савјетница нико други до Драгиња! Која, не тако давно, подвуче да не мијеша професију и приватно (јер је правница). Ипак, елементарна логика каже да је у очигледном сукобу интереса, откако је уз Вуксановић дозидала Станковић.

Анархист из лијевих „Вијести“ крикнуо против протеста широм ЦГ, и рефлекс бунта и креативну непослушност назвао „дивљаштвом.“ Питамо: како, уопште, анархист може бити неко ко се буни против изазивања ванредности и пружања отпора било којој форми моћи?

Шта, зар је анархист за мирни дијалог и толеранцију која са дистанце прихвата Другог? (А шта би са герилизмом, мој анархист? Како стојиш са – проширењем простора побуне, ако си већ толико унутрашње скучен, и увијек већ докраја идеологизован…)

мр. Бечић на коктелу у Пљевљима позвао на мир. Стрпљење. Разумијевање. Изгледа, декартовски се ослањајући на сталоженост и управљање разумом, будући да по његовом нема мјеста узбуђивању, нарочито не онај народ коме је све отето, па више и нема шта изгубити.

Крај је године, ваља нам послати поруку, а она би отприлике гласила: будућност може бити само у знаку слободе, или није будућност. За слободу се морамо изборити, то није поклон демократије нити оног црвеног дебељка што, хо-хо-хо, путује са ирвасима!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: