Гага

Пише: Емило Лабудовић

Знам човјека. Знам га одавно, још из времена кад су неке друге чуме и пошасти притискале Црну Гору. Знам га још од онда када је, скоро као и сада, требало и петље и смирености, одлучности и мјере. И знам да је и тада био заразан. Имао је заразан осмијех који је могао да откључа девет брава и разоружа и најжешћег мргуда. Био је толико заразан да је лакоћу својих гледања на најкомпликованије ситуације дијелио и ширио брже од вируса. Знао сам и памтим његову скоро монашку мирноћу и преданост, свој аскетизам у времену опште грабежи и моралног суноврата које је држао недодирљивим и неосвојивим као манастир на Метеорима. Знам га толико да му се често не могу одмах сјетити имена и презмена. А и како бих кад је за све нас једноставно био „наш Гага“.

Рекох, знам човјека, али овдје је више ријеч о нама него о њему. О нама који смо, као гладан чопор, кидисали на њега, његову породицу, њихову приватност и право да, између осталога, буду и болестни. Нема те појединости о њему, супрузи и дјеци која, истинто и накалемљено, неријетко злобно и бескрупулозно лажно, није била на мети „свезнајућих“ фејсбуковца и дежурних докоњака. Нијесу штеђена ни његова дјеца, пријатељи, познаници…. Сви су одједном знали све о њима, чак и оно што ни они сами нијесу знали. Сав страх, анксиозност, незадовољство, сумња у све и свакога, у здравство нарочито, као цунами обрушили су се на њега и породицу му. Те што је ишао у Шпанију, те што се вратио, те што се кад се вратио није изоловао, што се није јавио гдје и коме треба, те ово те оно… Као да је, не дај Боже, масовни убица (а богобојажљивијег човјека нијесам срео у животу) разапињали су га на крст срама. Чак су га, да му кривица буде тежа, „смјестили“ и на литију, на концерт, супругу пред хор, дјецу у школе… тамо гдје би њихов „злочин“ имао масовнији учинак. Било је толико тога да је, на крају, чак и он, онако благ и мелеман, морао да се огласи и каже истину.

Кажем, ово је више ријеч о нама него о њему. Јер, опет нам је и опет им је било важно да постоји „кривац“. И нико се није питао гдје су и шта раде, с ким се друже и сусрећу и кога бомбардују вирусом они други из авиона којим је Гага допутовао. Јер, они су (још увијек) безимени и заштићени. А таквим смо се показивали увијек када је било „другачијих“. Одбојно, несолидарно, оптужујуће…, с упереним прстом право у око, у душу, у понос. А онај који је и без кривице крив или макар „проказан“ аутоматски је постајао стран и неприхватљив. Макар био душа од човјека, као Гага.

Пишући недавно о нечем другом а опет везаном за наше данас, сјетио сам се оне народне (а народ зна) да „не пада снијег да помори свијет већ да свака звјерка покаже свој траг“! А баш смо се показали. Звјерски.

Извини Гага и на овом узнемиравању тебе и твоје породице и вашег права да будете и жртве околности. Јер, овдје није ријеч о теби него о нама оваквим а често никаквим. И желим вам брзо оздрављење и знам да ћете и из овога испливати и да ћеш сачувати онај свој чаробни осмијех, тако заразан.

Hasta la vista, Gaga!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: