Гагаринов одлазак у легенду

Пише: Војислав Гледић

Јуриј Гагарин је, након свог успјешно обављеног  историјског подухвата, постао славна и општепозната личност. Уважаван је од свих тадашњих најистакнутијих  државних и партијских људи и институција у СССР. У читавом   свијету је, такође, постао личност од највишег ранга, како међу званичним државницима, тако и међу најширим народним слојевима. Радо је приман у званичне посјете, а имао их је неколико десетина у свим дјеловима свијета. Био је радо виђен у разним срединама, сматрало се за велику част поразговарати са тим човјеком или га, пак, само видјети у близини. Он је увијек око себе ширио топлину и, како се то сада популарно каже, „позитивну енергију“.

Сама чињенице да је  био личност која је прва „закорачила“ у космички простор представљала  је довољну препоруку да буде прихватан и приман са највећим респектом и топлином.  Гагарин  се и даље понашао као што је то радио као „обични“ пилот  и представник ваздухопловних војних снага. До краја живота је   остао   једноставан и непосредан „човјек из народа“, човјек  који је потицао из сеоске средине и чија је читава породица била повезана са колхозним газдинством. 

Могао је Гагарин, као славна личност, херој СССР и носилац највиших одликовања своје земље а и других држава, као пуковник армије и  легендарна личност, лако и безбрижно да „бере“ плодове своје славе и да ужива у разним друштвеним и државним бенефицијама и синекурама. Међутим,  он то никако није жалио нити радио. Напротив, постао је још амбициознији и пожртвованији  човјек. Студирао је и био узоран у сваком погледу. О томе, уосталом, говоре и његове двије кћерке које су управо упамтиле свога оца, поред осталог, и као веома заузетог и посвећеног многим обавезама. Оно што је славног космонаутика стално подстицало и у њему изазивало нове изазове јесте велика љубав коју је гајио према висинама и летењу. Никако се није могао одвојити од летења, авиона и ракетних постројења.

И када је био елитни дио совјетског руковоства задуженог за космичке летове и истраживања, Гагарин се поново укључио у активне летачке послове. Истина, надлежни су нерадо прихватали хероја СССР и славног космонаута у непосредни и активни  резервни састав. Ипак, удовољили су му и формално га уврстили у круг могућих астронаута. Како је у том својству вријеме пролазилио, а он стално био уврштаван као замјена за предвиђене летове, то га је такво стање све више онеспокојавало. Посебно, након погибије његовог великог пријатеља  Владимира  Комарова (1927 – 1967) , чији је био дублер приликом тог кобног лета његовог колеге, Гагарин је губио раније интересовање за поновни лет у васиону. Умјесто  тога се преоријентисао на летење у авионима гдје је лакше, брже и једноставније могао да задовољи своју љубав према небеским висинама.  Био је квалификовани и опробани пилот па је стога лакше могао  издејствовати дозволу да обави  понеки тренажни лет.

Међутим, како је дуго времена био   одвојен од пилотске кабине и непосредних летова, то је и у том погледу требало да се поново прилагоди новим стандардима.  У том смислу је он жалио да буде и даље активни пилот и штавише да се оспособи за летење на новим типовима суперсоничних авиона. Његови претпостављени, а посебно врх државе и партије, није благонаклоно гледао на могућност да њихов славни и легендарни космонаут буде поново активни пилот на борбеним авионима. Осим тога, био је носилац највећих државних оликовања и  члан Врховног совјета што га је још више  издвајало од осталих „обичних“ пилота војних авиона. Гагарина, међутим, све то није могло удаљити нити одвојити од његове велике младићке љубави према летилицама  и пилотским активностима. Једноставно, његова зачараност летењем га није никако остављала на миру нити му омогућавала да буде одвојен од непосредних  летачких  дјелатности.

Када је постао замјеник команданта Центра за обуку космонаута генерала Николаја Кузњецова, Гагарин се и на тој дужности показао изванедно агилним и кретаивним руководиоцем. Претходно је радио на дизајнирању посебне космичке летилице која је требала са има улогу слично оној коју су касније годинама користили  Американци у облику серије познате под именом спејс шатл. Гагарин је, уосталом, и дипломирао из те области код  професора Сергеја Белоцеровског само неколико мјесеци прије трагичне астронаутове погибије. У оквиру подучавања и припрема нових, млађих  група косммонаута, које су се стално припрамале за све захтјевније и напорније летове у космос, требало је пружати разне савјете идавати многобројна корисна упутства. Још увијек је, међутим, међу космонаутима било и оних из прве „поставе“ којој је и сам Гагарин припадао; према њима је био посебно емотивно везан и настојао да сви они што прије буду  уврштени у непопсредне посаде за  летења.  

И поред великих обавеза у оквиру Центра за обуку астронаута, и поред његовог статуса специјалног савјетника, Гагарин се коначно поново вратио непосредном пилотирању на војним авионима. Било је отпора тој његовој намјери, али је он ипак, својом упорношћу и досљедношћу, обезбиједио мјесто  међу тренажним пилотима  у својој „старој“ ваздухопловној бази. Наиме, вратио се међу своје раније колеге и пријатеље који су марљиво и приљежно обављали своје обавезе на специјалном војном аеродрому Чкаловскаја.   Иначе, потребно је овдје забиљежити неке конкретне статистичке податке везане за активну Гагаринову пилотску службу.  Он је, на пример,  од почетка свог професионалног рада у војсци као пилот борбеног авиона  па док је постао космонаут, дакле до почетка 1960.  године, имао укупно 225 сати и 11 минута лета, односно толико је времена провео у ваздуху као пилот. Осим тога, своје летачке квалитете и способности је испољио у шест различитих типова борбених авиона. Након тога, када је постао позната и славна личност, његови летови су били   поптуно обустављени. Када  је, напокон, успио  поново да се активира  као пилот,  у тој другој  фази је провео у кабини још накнадних 75 сати и 4 минута   (како је то прецизно евидентирано у  дневнику   Гагариновог пилотског стажа).

 Управо је велика жеља и настојање да се поново активира као пилот, да постане врхунски ваздухопловац на  супермодерним  и суперсоничним авионима,. Гагарина коштала живота. Требало је надокнадити доста дуго време одбојености од активног летења и  поново прећи, додуше у много краћеном периоду,   један припремни период прилагођавања и оспособљавања. Њему то нимало није тешко падало. Напротив, са великим еланом је почео поново да лети и да се припрема како би самостално управљао са новим типовима авиона који су код њега изнова побуђивали одважни и хејоски дух и одушевљење. Циљ му је био да седне и управља авионом  типа  МИГ-17.  Гагарин је,  међутим, претходно морао да  поново лети у тренажном школском двосједу МИГ-15. Управо један такав лет  био је кобан по овог првог космонаута. Наиме, приликом лета са својим претпостављеним  пуковником Владимиром Серјогином, који је био старији од Гагарина 12 година и био прекаљени пилот и учесник Другог свјетског рата, Гагарин је смртно страдао. Око тог кобног, инача рутинског тренажног лета,  остало је још увијек много нејасноћа и никада није  поуздано утврђен прави разлог пада авиона који је са собом однио двојицу пилота, Владимира Серјогина и Јурија Гагарина. Читав ток лета је, инача, детаљно испитан и анализиран по ко зна колико пута, али ни то није дало коначан одговор на то што је изазвало пад  школског авиона МИГ-15 у коме су била двојица пилота.

Велика трагедија погибије славног астронаута Јурија Гагарина се десила 27. марта 1968. године. Тог јутра Гагарин је отишао из свог дома у Москви без својих кола, како је то иначе радио, и путовао према аеродрому Чкаловскаја са осталим путницима, пилотима у аутобусу. Када је аутобус кренуо, Гагарин је установио да је заборавио пропусницу за улазак на аеродром, па је замолио шофера да се врати до стана како би узео потребан  докуменат. Остали путници, па и шофер, скренули су пажњу Гагарину да је он позната личност у читавом  свијету, да га одлично свугде познају, па наравно и на  аеродрому, те да   за њега није  потребна  никаква пропусница. Ипак, Јуриј је био упоран тако да су се ипак путници вратили како би славни космонаут имао при себи пропусницу. На аеродрому је стигао прије свога инструктора Владимира тако да га је мало причекао. Изгледа да је командант аеродрома пуковник Серјогинм био нешто нерасположан, а можда и љут, јер је, наводно, претходно обавио неки телефонски разговор о коме се, међутим,  никада нису сазнале појединости.

Тренажни авион МИГ-15УТИ узлетео је са писте аеродрома  тачно у 10:19 часова. У првој кабини је био Гагарин а у задњој његов инструктор Серјогин. Планирано  је да обаве  једноставан, рутински тренбажни лет који је трабао да се изведе на  висини од око 4.000 метара у времену од око 30 минута. Авион је, иначе, носио званичну ознаку број 625 и био је потпуно технички исправан  како су то рапортирали дежурни техничари. Вријеме за лет није било баш најидеалније, јер су се изнад тог подручја налазила два слоја облака, и то нижи на висини од 700 до 1.200 метара, а други на 4.800 метара, што значи да практично у овај други, виши слој не би требали ни да досегну. Наколико минута касније авион је летио уобичајеном брзином и планираном маршрутом све до 10:25 чааова. Читаво  то вријеме пилоти су одржавали везу са аеродромском контролом  летења. Доста брзо након узлетања,  Гагарин је јавио да је задатак обављен и да стога тражи дозволу да може да окрене  авион  „по курсу  од 320 степени“ и врати се на аеродром. По плану лета, међутим, тај маневар, а тиме и лет, требао је да траје пуних пола сата, а не само неколико минута. Ипак, с обзиром да је у друштву са Гагарином био и командант пука В. Серјогин, уважена је молба и одобрена  промјена плана и времена тренажног лета.

Међутим, само пет минута касније, односно у 10:30 часова је прекунута радио веза са Гагарином, али је његов  авион и даље био у пољу радарске контроле све до 10:43 часова када је нестао са екрана  радара. У то вријеме је авион био удаљен  око 30 километара од аеродрома, који  се, иначе,  налазио у близини града Киржача. Одмах  потом је узлетио транспортни авион ИЛ-14 и неколико хеликоптера да би у области гдје се налазио Гагаринов авион провјерили шта се са њиме десило. Ипак, потрага је потрајала пуна четири сата прије  него што је, у 14:50 сати, посада хеликоптера НИ-4 запазила остатке  Гагариновиг авиона на удаљености од око 64 километра од аеродрома Чкаловскаја. У  шумском подручју, под дебелим снијежним покривачем, на око три километра од  насеља Новосело, били су остаци размрсканог авиона и потпуно разбацани дјелови тијела, одјеће и опреме трагично настрадалих пилота. Спасилачке екипе су само могле да утврде стравичне посљедице пада једног школског авиона у коме су нашли смрт Гагарин и Серјогин тог хладног мартовско јутра 1968. године.

Гагарин је настрадао кратко вријеме након што је напунио 34 године (рођен је 9. марта 1934), а његово тијело је разнијету у парампарчад.   Земни остаци двојице трагично настрадалих пилота, пуковника, пилота у тренажном школском авиону, морали су да се дуго сакупљају на мјесту удеса летилице. Дан након трагедије, односно 28. марта, у вечерњим сатима посмртни остаци су  пренесени у Москву гдје су кремирани   у присуству чланова породице, свих космонаута и високих официра ваздухопловства.  Следећег јутра 29. марта су урне са пепелом изложене у Красниоземљанској сали Кремља кроз коју је прошло на дестине хиљада људи који су одали последњу почаст славном космонауту и његовом колеги  пуковнику  В. Серјогину. Урне са посматрним остацима погинулих пилота су потом  30. марта,   уз присуство стотина хиљада грађана Москве и из других крајева СССР и свијета,  сахрањене у зидинама Кремља на Црвеном тргу. Мјесто трајног почивалишта двојице пилота је обиљежено   једноставним црним таблицама на којима су написана имена пилота и датуми рођења и смрти.

Одмах након погибије двојице  пилота формирана је компетентна вишечлана комсија која је трабало да испита све околности њихове трагичне смрти. Комисија је дуго радила, а околности погибије Гагарина (заједно са В. Серјогином) још увијек је остала под извјесним велом тајности. Навешћемо могућне узроке који су преходили наведеној великој трагедији:

1. На основу испитаних 92 процената пронађених дјелова авиона, он је био исправан. Мотор тог авиона је био заривен у земљу и није било никакве сумње да је био у исправном стању када је летелица пала на земљу. Мотор је могао  да развија довољан број обртаја да се авион одржи у хоризонталном лету.
2. Пилоти нису покушали да се катапултирају, односно да аутоматски искоче из авиона.
3. У крви оба пилота није било адреналина нити алкохола. Комисија је закључила да код пилота није било никаквих облика страха који би указивао да су били свјесни пада и катастрофе.
4. И поред свих испитивања, није могло бити установљено тачно вријеме (у секунди) када је дошло до смрти пилота, односно пада авиона. Часовници пилота су били у таквом стању да се са њих није могло очитати вријеме престанка њиховог рада.
5. Авион је почео нагло да губи висину када се налазио на висини од око 3.500 метара.
6. У вријеме пада Гагариновог авиона, у том подручју је било неколико млазних борбених авиона, али и неколико група падобранаца. Могуће је да се тада налазио и неки метеорошки балон.

Комисија је обрадила огроман број података и сакупила материјал који је сачуван  у документу на  око 30.000 страница    текста који је завршен јула 1968. године. Све је то повезано у пуних 29 дебелих томова. Материјал је, међутим,  био строго чуван све до пада комунистичког сустема у СССР и распада те многонационалне  земље. Но, и поред свих тих, а и неких других доступних материјала, још увијек загонетна Гагаринова смрт није објашњана ни ријешена, него стално изнова изазива интересовања и контроверзне интрепретације њеног узрока. Овдје је корисно да се осврнемо само на неке најновије верзије које су објелодањене управо у вријеме када се у читавом свијету обележавала педесетогидишњица Гагариновог пинирског лета у васиону (2011). На основу постојећег објелодањеног  материјала, несумњиво је да су пилоти прије кобног пада у МИГ-15 остали без кисеоника (ваздуха) у својим кабинама. До тога је могло доћи било механичким сударом са неким спољним предметом или, пак, недовољно затвореном вентилацијом са спољниом средином.

Гагаринов авион је, иначе, достигао највећу висину од 4.200 метара па су стога кабине морале да буду херметички затворене. Изгледа  да то није био случај. Усљед недостатка кисеоника, што су пилоти брзо установили, дошло је до наглог схватања опасности у којој су се нашли.    Стога су брзо реаговали,  почели нагло да се спуштају са авионом. Међутимм, тај маневар је, изгледа, био превише опасан, пребрз  и рискантан, што је изазвало губитак свијести код обојице пилота. Вријеме за које се авион суновраћао било је исувише кратко  да би сами пилоти, након губитка свијести, поново дошли у стање да могу рационално да управљају авионом. Међутим,  прије него што су они били способни да преузму команду, да авион исправе, односно усмјере по хоризонмталном правцу, летилица је наставила да се стрмоглаво спушта неконтролиусано тако да се коначнио зарила у земљу претходно поломовши гране дрвећа које се налазило на њеној  путањи (у распону трупа и крила). Тако је кобни крај настао прије него што су пилоти могли било шта да предузму  како би избјегли неминовни удар у земљиште.

Проблем који је остао трајно неразјашњен јесте узрок усљед чега је дошло до брзог и неочекиваног пада притиска, односно губитка ваздуха у кабинама пилота.   Током лета авиона у нижим слојевима, такав недостак се не може запазити јер има довољно ваздуха у околној атмосфери гдје је пристисак довољан да обезбиједи  несметано  дисање  пилота. Међутим, на већим висинама настаје разлика између спољашњег стања атмосфере   и онога који влада у кабинама. Када су кабине авиона добро изоловане, односно заптивене, та разлика се једноставно и ефикасно елиминише и тако омогућује несметани  лет авиона. Тога овдје, нажалост, није било што су пилоти неочекивано  запазили, али нису имали довољно времена да ту кобну грешку исправе. Постоје разне претпоставке о томе због  чега је дошло до декомпресије, али овдје ћемо указати на претпоставку коју је касније изнио генерал Николај Кузњецом. Он сматра да су Гагарин и Серјогин, приликом наглог и неочекиваног спуштања авиона, на висини од 3.500 метара изгубилис свијест што је трајало све до њиховог трагичног краја, односно пада њиховог авиона  МИГ-15.

Узрок декомпресије могао је да буде механички судар са неким спољним предметом, при чему је највјерватнија верзија да се изненада нашла на њиховој путањи нека метеоролошка сонда. Међутим, није невјероватна и могућност да заправо кабине (односно једна од међусобно повезаних кабина) нису биле добро заптивене, при чему је остао недовољно затворен    вентилациони систем. У том случају, наравно, није могло бити ни ријечи о херметичкој изолованости пилотâ од спољашње средине. Зато је брзо дошло до смањивања пристиска у кабинама када је авион био на великој висини. То су пилоти, међутим, касно констатовани што   их је коштало живота.  Иако су покушали оно што су једино могли: да „стрмоглаве“ авион како би се нашли у нижим слојевима ваздуха гдје је пристисак погодан за нормалан рад физиолошких пиотреба, то им није пошло за руком. Нису постигли жељени резултат јер су изгубили свијест, а повратак у нормално свјесно  стање,    како то медицински налази  показују,   траје  дуже од времена које су пилоти имали на располагању. Авион је тако, без контроле, наставио да се „суновраћује“ све док није ударио о тло.

Трагична смрт првог  славног космонаута Гагарина, када је имао свега 34 године у вријеме када је  управо требало да добије чин генерала,   била је велики губитак који је ожаљен у читавом свијету. Гагарин је, стицајем судбоносних околности, трагично настрадао не приликом  свог рискантног одласка у васиону, него током једног рутинског тренажног авионског лета. Треба нагласити да су се, ипак, многе несреће догодиле за вријеме реализације појединих етапа у освајању свемира.   Тако је и у овој области,  која има за циљ освајање и истраживање свемира и других небеских тела, било много незгода,   чиме је трагично  плаћен напредак на путу научног, техничког и технолошког напуштања наше планете.

Прочитајте ЈОШ:

Крај начелства патријарха Иринеја у светлу историјског циклизма           

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: