Гагаринове темељне припреме

Пише: Војислав Гледић

У бившем  СССР су вршене интензивне припреме за слање првог човјека у космос крајем педесетих година прошлог вијека, још  док су  били у току велики научни технички  подухвати приликом  одашиљана  све бољих  и моћнијих   ракета.  Оне су биле снадбjевене сложеном опремом и  носиле у  космос  разне веома усавршене уређаје и инструменте. Нова космичка ера  почела je да се одвија још од лансирање првог вјештачког сателита, дакле од 1957. године. тако да  су се готово из мјесеца у мјесец  збивали  све значајнији и спектакуларнији догађаји. Средином 1959. године врховне државне власти и владајућа Комунистичка партија у СССР предузимају мјере да се пошаље први човјек у васиону. То је постало извјесно већ након лансирања другог вјештачког сателита када је послата Лајка,  као прво биће које је требало да покаже како се сисари понашају у екстремно суровим космичким условима. Да би се на том пољу сазнања употпунила  и продубила, већ  1960. године  послата  су два пса,   Стрелка и Белка,  који су се  након успјешног лета у васиону безбједно спустили на  Земљу.

У Москви је Министарство здравља СССР добило задатак да изврши одабир од многобројних будућих кандидата који се буду јавили на обуку у оквиру тек отвореног регрутног и испитног космонаутичког центра у новоподигнутом насељу Звјездани Град. На реализацији  тог веома захтјевног и значајног плана се ангажовао велики број стручњака    из разних области. Љекари су били само дио широког  круга стручњака и научника који су имали задатак да испитају младе кандидате у оквиру њиховог  здравествено-физичког стања како би били способни да издрже предстојеће тешкоће.   Од стручњака који су били диретно укључени и тиме одговорни за остваривање  плана слања првог човјека овдје можемо указати само на великана  Сергеја  Корољова који је био главни конструктор и инжењер, али и стручњак за дизајнирање  одговарајућег космичког брода довољно безбједног да омогући лет човјека у васиону.

Када је почео одабир у совјетским војним ваздухопловним снагама, јавио се велики број веома искусних и опробаних   пилота. Прво су морали да прођу прелиминарну љекарску контролу, а потом и све друга испитивања како би били способни за предстојеће веома велике напоре у неизвјесном подухвату. До марта 1960. године била је издвојено 12 кандидата који су испуњавали све предвиђене предуслове као и да посједују одговарајуће карактеристике. Тај број је, иначе, извршен  између 2.200 војних пилота што показује какве су све контроле морале бити обављење и какве  су све карактеристике кандидати морали да посједује на психолошком и физичком плану (поред других особености). Потом је још, током наредна два мјесеца (априла и маја), одабрано  осам кандидата тако да је прва група космонаута бројала 20 младих и способних људи који су касније прославили совјетску космонаутику и увеле је у историјске анале као пионирски  период  развоја ове савремене области науке и технике.

Генерал совјетске армије, тачније авијације  Николај Камањин (1908-1974) наименован је за команданта (руководиоца) Центра за обуку прве групе космонаута. Он је практично почео да реализује непосредни  дио плана слања људи у васиону у оквиру кога је Јуриј Гагарин био пионир и родоначелник. Камањин је извршавао  директну примјену   космичког програма и био најважнији Корољовов сарадник користећи војне методе тренирања и обучавања. У оквиру  стручног тима веома значајно име је и Василије Мишин (1917-2001) који је био десна рука главног реализатора  Камањина и након његове смрти наставио његово дјело на развијању совјетског и руског космичког програма. Он је касније своју пажњу освајања неба усмјерио на одлазак на  Мјесец, при чему је у почетку  чак било планирано да се пошаљу модули са људском посадом (од чега се одустало јер  је  предност  дата аутоматским уређајима који су послати на Мјесец и са њега  донијели велике количине драгоцјеног материјала). Том одабраном и изузетно квалитетном  тиму треба придодати и научника и конструктора Керима Керимова.

Широм Совјетског Савеза, по свим војним гарнизонима и ваздухопловним јединицама, одаслато је циркуларно писмо у коме се траже најистакнутији, окретни и способни пилоти  који треба да постану окосница будућег астронатичког тима. Текст конскурса је постао доступан многобројним пилотима који су били заинтересовани за ту нову област летења. Гагарин се одмах, чим је био обавијештен о томе, пријавио да би потом, са осталим заинтересованим кандидаттима (а њих је било преко 2.200), прошао веома строгу здравствену провјеру. Одмах је био примљен јер је посједовао све потребне физичке и психичке предиспозиције потребне за обављање сложених послова у оквиру предстојећег космичког лета. Упућен је у Звјездани Град гдје је још једном, заједно са осталим ужим кругом одабраних кандидата, поново  прошао сложену контролу како би коначно био уврштен у одабрани тим пионира совјетске и свјетске космонаутике. Ту се упознао са осталим кандидатима, односно колегама.

О тој фази Гагариновог живота, када је постао члан првог круга кандидата за будући лет у васиону, сјећања су касније изнијели  поједини славни космонаути те прве генерације. Овдје преносимо успомене космонаута Виктора Горбаткова који је летио три пута у космос и стекао високе војне чинове, као и многа висока  признања и одликовања:

„С а  Гагарином сам се упознао још 1959. године кад је вршен одабир за први космички одред – истиче Горбатко. – Данас су из њега остала само четворица: Валерије Биковски, Борис Волинов, Алексеј Леонов и ја.

Кад сам био на комисији у собу је ушао Јуриј. Упознали смо се, он је рекао да се презива Гагарин а ја – Горбатко. Он је био старији поручник, ја сам био старији поручник. И осмијехнуо  се. Свидио ми се тај осмијех. Он је касније освојио не само нас, грађане Русије – совјетске људе, већ и цио свијет, нарочито мјеста која је он посјетио. У комуникацији је био врло једноставан, врло весео, посједовао је знање из различитих области, све је схватао у лету. Ако би се он укратко окарактерисао – био је најбољи међу једнакима. Данас нас је остало четворица, сви смо рођени исте 1934. године. У марту кад смо ушли у први одред било је укупно 12 људи, још осам је одабрано у току априла, маја и јуна. Од 20 одабраних остало је само 12. Неки су искључени због здравља, јер смо тестирани и на центрифугу, и у барокоморама с 12-струким оптерећењем. Међутим, било је и оних који су искључани звог дисциплине. Међу њема је и Гриша Нељубов. Он је био други парњак  Гагарина, први је био Герман Титов, а други Нељубов. Био је помало уображен, али паметан, бистар момак.

‘Наравно, сваки од нас је желио да буде први – наставља Виктор Горбатко. – Још прије сусрета са Сергејем Павловичем Корољовом  Јура је био један од оних који су препоручени за први лет. Кад смо се сусрели са Корољовом, он је прво подигао Јурија и с њим је најдуже разговарао, а затим је кренуо  по  списку.

Давао се концерт код нас у Звјезданом Граду. Ваља, његова жена, била је у болници. Јура је ишао да је обиђе, вратио се и дошао на концерт. Послије концерта жена и ја излазимо, а он каже: ‘Сједите, ја ћу да вас пребацим.’  До зграде у којој смо живјели било је свега 300-400 метара, он је живио испод нас. Моја жена му је рекла: ‘О, више не можеш пјешке ни неких 500 метара, идеш колима.’ А он је врло искрено рекао: ‘Схвати, био сам у болници и дошао сам право оданде.’ Без обзира на славу, која се обрушила на њега, он је остао добар друг и увијек је говорио: ‘Мој задатак је да из првог одреда сви полете у космос, а онда ћу и ја.’

У наставку двоструки херој Совјетског Савеза Горбатко  посебно наглашава: ‘Био сам са њим на припремама, кад се спремао заједно са Владимиром Комаровом.  Без обзира на то што су му давали врло тешке послове, он се брижљиво спремао за лет и обављао своје обавезе као замјеник шефа центра за припрему летова за космос. Није имао звјездану болест…’ „

У цитираном интервјуу космонаута Виктора Горбаткова се помиње  Гриша Нељубов као друга замјена за Гагаринов лет у космос. Ријеч је о једној занимљивој личности, врхунском пилоту и веома интелигентном и способном  младом човјеку. Међутим, он је имао и неке карактеристике које га, нажалост, нису добро презентовале као будућег астронаута. Глигориј-Глиша Нељубов је ушао у одабир међу првих 20 совјетских космонаута и имао, бар током уводних ригорозних контрола и припрема, све потребне одлике за будући  веома тежак и захтјеван подухват. Све његове физичке и менталне способности су га препоручивале као човјека који заслужује чак да буде и први међу једнакима. Међутим, он је посједова и неке карактеристике које нису биле  у складу са потребама позива и посла којим се почео бавити. Овај кандидат је, нажалост, смртно  страдао у једној саобраћајном незгоди. У извјештају који је касније прослијеђен тадашњим  космонаутима је, поред осталог, стајало и сљедеће саопштење:  „Шестог фебруара 1966. године ударио га је воз док је био под утицајем алкохола.“

Припреме прве групе од  20 космонаута  су биле веоме темељне и систематске. Требало је обавити   многе физичке и менталне задатке како би се кандидати добро припремили за будући подухват. Тада се још увек нису знала сва искушења која им предстоје,  све појединости везане за лет у космички простор, посебно како ће људски организам и психа поднијети  бестежинско стање. Истина, кандидати су се постепено привикавали и на бестежинско стање јер су проводили доста времена на  вјежбама на центрифугама на којима  се симулирало такво стање. Али  су, наравно,  једно биле вјежбе, односно стварање симулативних услова, а друго стварно стање у коме ће се наћи космонаути  у космичким условима  Осим тога, и оптерећење које ће космонаути морати да поднесу било  је енормно и још увијек велика непознаница. Наравно,  у специјалним условима се све то симулирало, али је то ипак представљала само припремни дио задатака без неких  опипљивијих непосредних искуствених података и чињеница. Осим тога,  читав ток припреме имао је и једну димензију тајновитости и загонетности. У тадањем раду са космонаутима важну улогу је имао   и  Константин Берчинин који је био главни инструктор практичне наставе у Звјезданом Граду.

На самом  почетку рада на припремама, сви кандидати су се упознали са планом обуке која је била веома детаљно разрађена. Требало је вршити упоредне припреме како на теоријском тако и на практичном плану. Посебна пажња је поклањана кондиционим тренинзима који су били свакодневни и веома напорни. Наравно, у оквиру порипрема  се подразумијевало и постепено јачање  и прилагођавање организма на будеће екстремне услове убрзања приликом узлијетања. Потом је слиједовао нагли прелазак у бестежинско стања када се космичка капсула нађе на орбити око Земље.  Требало се на такво брзе,  необичне  и веома екстремне услове добро припремити јер се организам на Земљи никада са њима није  сретао нити је било неког  конкретног искуства. Стога је ризик по здравље и менталну стабилност био утолико већи и неизвјеснији. На тим вежбама је Гагарин, заједно са два-три друга кандидата, увијек предњачио  и истовремено  исказивао расположење и стабилност психе које су га  наглашено издвајале. И у огледима са наглим промјенама  одређених физичких оптерећења Гагарин је показивао изванредну прилагодљивост.

Треба имати у виду још једну околност која је такође била од битне  важности у одабирању конадидата, као и њиховом  редосљеду  слање у космос. Била је, наиме, веома важна и тзв. морално-политичка подобност која је представљала саставни дио приватног,  друштвеног и професионалног живота грађана у свим социјалистичким земљама, а посебно у тадашњем Совјетском Савезу.  Гагарин је већ раније примљен у Комунистичку партију СССР што га је препоручивало као веома поузданог и дисциплинованог човјека. За сваког младог човјека у тзв. социјалистичкој друштвеној заједници је  био „најважнији тренутак у животу“, како се тада у заносу и еуфемистички говорило, када би кандидат постао члан комунистичке партије.  Наравно, то је важило и за Гагарина који је, иначе, био по природи радан, дружаљубив и добронамјеран млади човјек. Као једноставан, спонтан, присан и насмијан освајао је наклоност и симпатије свих са којима би се сусрео. Лако и брзо је склапао познанства и пријатељства што је такође представљало његову веома значајну позитивну карактеристику која га је препоручивала за предстојећи историјски подухват.

Када је направљен космички модул, односно кабина намијењена за будућег космонаута, требало је обавитио и коначне, завршне припреме. Каспула је била релативно скучена  кабина, имала је пречник од свега два метра, због чега   је и висина космонаута представљала важан фактор за одабир првог путника у васиону.  Гагарин је био ниског раста, складно грађен и веома виталан, окретан и „жилав“. То су биле све изразито  позитивне и пожељне особине тако да је од самог почетка био увршатаван  у најужи круг оних које је чекао историјски подухват.   Најприје је, од свих 20 кандидата, одабрано њих шест међу којима је, разумије се, био и Гагарин. Прије  него што је одлетио у свемир обављао је припреме и у кабини како би се прилагодио и будућим стварним условима боравка у космичком простору.  Сваког дана су редовно обављани љекарски прегледи и контроле како би се систематски пратило здравствено стање одабраних канидата у оквиру свих фаза припрема и изложености разним оптерећењима организма.

Припреме за први предстојећи  лет су се одвијале  уобичајеним током и имале тачно утврђену динамику и  редосљед. Међутим, у том веома сложеном и захтјевном послу су се дешавале и разне непредвиђене ситуације па и незгоде. Овдје можемо навести једну несрећу која показује да се читав тај подухват обављао у веома тешким условима и на Земљи, а не само у космосу. У марту 1961. године, дакле непуни мјесец дана прије Гагариновог лета, у припремном центру се десио несрећан случај који је унеколико бацио сјенку на читав подухват, али га, на срећу, није зауставио нити одложио. Један од кандидата, Валентин Бондаренко, вјежбао  је и тог дана уобичајеним темпом и редосљедом. Налазио се у специјалној просторији која је била потпуно изолована у сваком погледу, укључујушћи и звучну изолацију. Приликом обављање једне вјежбе непажњом му се запалило космичко одијело (које, треба посебно нагласити, има специјалне гријаче јер је оно требало космнонауте да загријева усљед енормно ниске температуре у космичком простору).

Када је изненада сукнукла ватра на Бондаренковом одијелу   то, међутим, напољу нико није запазио. Ова соба је, иначе, имала сталан и сигуран довод кисеоника (јер је била потпуно одвојена од спољашње средине)   што је узроковало да се пожар нагло проширио и захватио читаву просторију. Због повишене температуре, настале усљед пожара, дошло је до повећана притиска у тој соби тако да несрећни младић није могао да отвори врата, а споља нико није знао каква се драма одвијала у тој огледној  комори. Бондаренко није могао да отвори врата тако да је страдао од смртноносних опеклина које су прекриле читаво његово тијело.  Тај младишћ је имао свега 24 године и показује у каквим тешким и опасним условима су обављане припреме, а да не говоримо о великим  опасностима и тешкоћама које су се касније јављале у стварним  летовим у космичком простору. Одмах послије страдања тог младића, сви остали кандидати су упућени на космодром у Бајконуру како би се на лицу мјеста обавили завршни дјелови припрема и обуке за предстојећи лет.

Гагарин је својој супрузи Валентини Ваљи понешто и говорио о предстојећем подухвату. Наравно, она је тога  била свјесна још од тренутка када је њен супруг био примљен за предстојећи специјални подухват. Породица Гагарин, он са женом и дјететом, отпутовала је у Звјездани Град гдје су добили стан, а тиме и погодне услове за живот и рад. Гагарин је редовно ишао на тренинге али о тим детаљнима није говорио својој супрузи. Тада му се родила, 7. марта 1961. године, дакле непосредно прије његовог путовања у космос,  и друга кћерка Галина. То га, међутим, није ометало у његовој одлучности да настави  строге вјежбе и теоријску обуку  у космичком центру. Постигао је изузетну истренираност и остваривао изванредне резултате на свим подручјима интензивног припремног рада.   Могао је, на примјер, да спава тачно 40 минута и да се пробуди без ичије помоћи, без коришћења   алармног уређаја и будилника. О томе свједочи његова кћерка Јелена која је дала пригодне  интервјуе приликом јубиларне  прославе 50-годишњице првог историјског лета човјека у васиону.

„Мој отац је био толико дисциплинован – наглашава Јелена Гагарин која је  дипломирала на Факлултету за историју московског државног универзитета ‘Ломоносов’ –  да је, у складу с правилима обуке, без сата спавао тачно 40 минута, а потом се будио попут неке машине…Кандидати су били затворени у комору без прозора 21 дан, а температура је варирала између минус 50 до преко 50 степени Целзијусових…  Мој отац је изузетно брзо реаговао у тешким ситуацијама и мсилим да је то на крају био пресудан фактор“ –  каже Гагаринова кћерка.

Када је кренуо ка Бајконуру Гагарин није желио својој супрузи Валентини да каже истину о предстојећем историјском лету. Да не би бринула, он јој је рекао да одлази неким другим послом, иако јој је, раније, говорио о будућем космичком лету. „Она је (моја мајка) знала што он  жели да уради, он јој је рекао што ће урадити, али јој није навео тачан датум – наглашава   Гагаринова кћерка Јелена. – Рекао јој је да ће полетјети неколико дана касније него што је стварно летио, да не би бринула… Написао је писмо мојој мајци у коме јој је поручио да се највјероватније неће вратити, јер је лет изузетно опасан и да не би желио да она остана сама у том случају. Међутим, није јој дао писмо. Она га је случајно пронашла међу његовим стварима када се вратио. Он није желио да она пронађе писмо и рекао јој је да га баци, али  га је она, наравно,  сачувала“ – додаје Јелена.

Славни космонаут  Гагарин, дакле, био је свјестан опасности која је пријетила  на предстојећем првом одласку у васиону. Чак је, како се то види из цитираних ријечи његове кћерке, био увјерен да се неће вратити. Ипак, храбро је ишао у сусрет неизвјесности како би испунио једно велико путовање у космос у првим човјековим покушајима да савлада Земљину тежу и тиме отвори једно ново поглавље историје човјечанства.  Управо и та карактеристика је била једна од битних одлика које показују Гагарина као одлучног, смјелог и непоколебљивог човјека који је неустрашиво  гледао опасности у очи без двоумљења  и устукања. Сигурно да су његови претпостављени, укључујући и надлежно медицинско особље, то добро увидјели и имали у виду да управо такав човјек може и треба да буде први космонаут који ће се добро држати у непознатим и неизвјесним ситуацијама пуних тешкоћа и  опасности. И током путовања према узлетном  полигону  (који се тада  звао Тура-Там) Гагарин је био весео и раздраган  и није показивао никакву нервозу или забринутост.

До одлуке Државне комисије да Јуриј Гагарин буде први космонаут, он је своје шансе да први полети у космос сматрао једнаким шансама свог друга и дублера Германа Титова,  који је такође са колегом дијелио слично мишљење.  „Све вријеме сам моје и Германове  шансе за лет у космос сматрао једнаким и тек након што нам је саопштена одлука, повјеровао сам у срећу која ми је пала у удио да изведем први лет у космос“, испричао  је Јуриј Гагарин Николају Камењину, организатору за припреме првог одреда космонаута у периоду од 1960. до 1971. Чак и на самом космодрому су обојица космонаута, Гагарин и Титов, били заједно јер се увијек могла десити нека непредвиђена ситуација или незгода која је могла промијенити већ утврђени и од државе верификовани редосљед космонаутских летова. Тога су, наравно, били свјесни и сами космонаути.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: