Гајић: Главни партнери НАТО губе позиције на Балкану

Православни вjерници у Црној Гори изашли су крајем 2019. масовно на улице, изражавајући противљење новом Закону о слободи вјероисповјести који поништава права Српске православне цркве. Управо тих дана у Хрватској је изабран предсједник — кандидат Социјалдемократске партије Зоран Милановић, замијенивши на тој позицији представницу Хрватске демократске заједнице Колинду Грабар-Китаровић. У Македонији је премијер Зоран Заев дао оставку пошто ту земљу очекују нови избори. Истовремено су се представници три државотворна народа Босне и Херцеговине договорила о формирању новог Савјета министара, због чега је опозиција у Републици Српској осумњичила лидера тамошњих Срба Милорада Додика да је напустио бескомпромисну позицију недопустивости ступања БиХ у НАТО. Властима Србије, пак, није пошло за руком да обнове преговоре о „нормализацији односа“ с косовским сепаратистима. О збивањима која су обиљежила балканске земље 2019. и о својим очекивањима од наступајуће 2020. године, за ЕАДаилy говорио је српски политиколог, сарадник Института за европске студије (Београд) и професор по позиву Московског државног универзитета за међународне односе (МГИМО) при Министарству спољних послова Руске Федерације Стеван Гајић.

— Крајем 2019. године у Црној Гори је усвојен Закон о слободи вјероисповјести, због чега је на улице црногорскх градова изашао неочекивано велики број демонстраната. Црногорци су устали у заштиту Митрополије црногорско-­приморске Српске православне цркве, чија права поништава нови закон. Ко ће, према Вашем мишљењу, изаћи као побједник у овој конфронтацији?

— Збивања поводом доношења Закона о слободи вјероисповјести у Црној Гори оголила су просту чињеницу да предсједник земље Мило Ђукановић нема ништа чиме би убиједио своје западне партнере у сопствену политичку употребљивост. Због тога је ширио причу о „погубности православног утицаја Србије и Русије“, покушавајући да оживи пропалу тезу из 2016. године, од које су већ сви уморни, посебно после гротескног судског процеса против учесника такозваног државног удара.

Без обзира на то, спорни закон само јаче надахњује хиљаде грађана Црне Горе да свакодневно излазе на улице и протестују против тог документа. За малу земљу од 600.000 становника бројке су заиста величанствене. Ако узмемо све градове заједно у којима се дешавају протести, можемо рећи да на црквеним литијама сваки пут учествује најмање 100.000 људи.

У таквој ситуацији Ђукановић највероватније неће имати други избор до да заоштри конфронтацију. Он разумије једну ствар, уколико би Подгорица одустала од закона, што од њега захтијева Митрополија црногорско-приморска СПЦ, то ће бити крај његове власти. При томе он се неће гадити ни да употријеби помоћ спољашњих сила. Пробни балон већ је пуштен када се у црногорским медијима појавила информација да су црногорски органи безбједности позвали у помоћ терористе сепаратистичког Косова из такозваног специјалног одреда полиције РОСУ. Вијест је потом демантовала.

Народни протести у заштиту Српске православне цркве као да су расточили црногорску власт. Народ је одбацио све што симболише антисрпство у Црној Гори. На протестима се појављује застава Кнежевине Црне Горе — српска тробојка с бијелим орлом. Људи пјевају песме о српском Косову и стално истичу заједнички културни код који пропаганда црногорског режима покушава да избрише из свијести својих грађана. Прорадио је, међутим, ефекат бумеранга. Регионалне медије преплавила је вијест да је један полицајац дао отказ по сопственој жељи, рекавши да су се у њему сукобили сарадник органа безбједности и православни вјерник и да је вјерник побиједио. Црква је већ побиједила у борби за људска срца.

— Народ у Србији и Републици Српској такође излази на улице да би подржао сународнике у Црној Гори. Може ли Митрополија црногорско-­приморска рачунати на такву подршку руководства Србије?

— Изјаве које дају српски министри на ову тему представљају скуп тешких ријечи крунисаних констатацијом да се Србија неће мијешати у унутрашње ствари Подгорице. Такође, Београд није предузео уобичајене дипломатске потезе примјерене таквој ситуацији како би изразио неслагање са законом.

Догађаје у Црној Гори већ трећу седмицу игноришу европски медији, без обзира што је ријеч о људским правима, о имовинским правима цркве и о праву на вјероисповест. Апсурд је у томе што та основна права, за која се наводно залаже Европска унија, у Црној Гори не штити држава већ црква. Од европских медија само су аустријски и њемачки извјештавали о догађајима у Црној Гори.

— Крајем 2019. премијер Македоније Зоран Заев поднио је оставку. Треба ли овај потез видети као испуњење његовог обећања грађанима да ће поднијети оставку у случају да Македонија до краја године не почне преговоре о уласку у Европску унију? Да ли ће поново ступити на ту дужност?

— Зоран Заев дошао је на власт уз Македонији на таласу народног незадовољства влашћу Николе Груевског. У томе је Заева у потпуности подржао Запад. Он је, међутим, убрзо постао непопуларан у становништву из низа разлога. Један од њих је преименовање државе у Сјеверна Македонија због уласка у ЕУ и НАТО. Други је фактичка федерализација земље у претварања Македоније у албанско-македонску државу. Задатак Заева је да уведе државу у НАТО. После тога он може коначно да оде са дужности. Заев је такође обећао народу да ће земљу увести и у Европску унију. Он је организовао референдум о преименовању земље који је пропао, али је Брисел ипак подржао Заева и понашао се као да је референдум успио. Сада је Македонинја на прагу сјевероатлантског савеза. Чини ми се да ће чим пређе тај праг то бити крај политичке каријере Зорана Заева.

— У другом кругу предсједничких избора у Хрватској почетком године побиједио је Зоран Милановић. Да ли ће се под новим предсједником промијенити живот у земљи и може ли се очекивати побољшање српско-хрватских односа?

— Тешко да ће се односи Загреба и Београда поправити доласком на власти Зорана Милановића. Заправо је претходни предсједник Хрватске Колинда Грабар-Китаровић била идеалан партнер Александра Вучића. У односи Србије и Хрватске стално се одржава одређени ниво затегнутости, што је заправо била добро координисана партија стоног тениса. Прво би Колинда иступила и дала жестоку изјаву на рачун Београда, затим би исто тако жестоко одговорио неко од српских министара, али све то било је лажно. Може се рећи да су сви регионални лидери играли исту игру подгријевања националних осјећања и сви ти процеси симулације конфликта контролисани су ради коначног циља увлачења свих балканских земаља у НАТО под изговором чувања мира у региону. Што се тиче саме Хрватске, тако се ситуација неће промијенити. Становништво убрзано напушта земљу и према неким процјенама на територији Хрватске тренутно живи само три милиона људи. Млади људи у потрази за послом одлазе на Запад — Хрватска је чланица Европске уније и они у рукама имају европски пасош и дозволу за рад на територији читаве Уније. Плате у Хрватској су више него у Србији, али су ипак много ниже него у развијеним државама ЕУ.

— У Босни и Херцеговини крајем прошле године три водеће партије коначно су после дугих покушаја постигле сагласност о формирању Савјета министара. Каква будућност очекује Босну и Херцеговину с обзиром на то да стране још различито гледају на перспективу уласка у НАТО?

— Будућност Босне и Херцеговине везана је за будућност Србије: ако Србија уђе у НАТО ући ће и БиХ. Разлог за то је нераскидива веза Републике Српске и Србије. Није узалуд пред постизање договора између водећих политичких субјеката у БиХ лидер владајуће партије у Републици Српској Милорад Додик долазио на консултације у Београд. Опозиоционе партије у Републици Српској бурно су реаговале, оптужујући Додика да је пристао да потпише документ којим се отвара могућност интеграције БиХ у НАТО. Такве сумње изазвало је то што Додик није упознао јавност Републике Српске са пуним текстом документа. Колико је оправдана бојазан опозиције показаће вријеме, али се већ сада може рећи да ће по питању уласка БиХ у НАТО Република Српска слиједити курс Србије.

— Цијела 2019. година у Србији протекла је у покушајима обнављања преговора о „нормализацији односа“ с Приштином. У земљи не престају акције опозиције која намјерава да бојкотује парламентарне изборе овог прољећа. Какви изазови очекују Србију ове године?

— Српско руководство ушло је у нову годину оптерећено двема великим аферама које и даље бацају сјенку на његово дјеловање. Једна од њих је афера „Јовањица“, названа тако по плантажи највећих засада марихуане у Европи. Плантажа је добијала субвенције државе и та чињеница изазвала је много питања. Друга се тиче продаје оружја српске фабрике „Крушик“ трећим лицима која су га потом препродавала терористима на Блиском истоку. Оно се такође појавило у рукама украјинских војника у Донбасу.

Наступајућа 2020. година биће година опозиционог бојкота избора. Примјетно је да Европска унија, која покушава да постане посредник у дијалогу српских власти са опозицијом, није задовољна тиме што Александар Вучић мијења закон о изборима непосредно пред њихово одржавање.

Што се тиче преговора с Приштином, сматрам да су они пропали. Проблем је у томе што је сав процес преговора у Бриселу Београда и Приштине координисао НАТО. Тренутно су главни партнери НАТО на Балкану изгубили своје позиције или се боре да их сачувају. У Македонији је то доскорашњи премијер Зоран Заев, у Хрватској бивши предсједник Колинда Грабар-Китаровић. Лидер сепаратистичког Косова Хашим Тачи ће по свему судећи морати да се појави као оптужени пред новим судом за злочине „Ослободилачке војске Косова“ у рату 1998—1999. године.

С друге стране, на политичку сцену ушао је Аљбин Курти који није учествовао у игри стварања сталне вјештачке напетости између Београда и Приштине. Довољно је само овлашно бацити поглед на српску жуту штампу да се стекне утисак како се земља у протеклих годину дана већ стотину пута нашла на ивици рата. Курти је ултранационалиста, али он, како год то парадоксално звучало, штити Устав Србије тиме што зауставља обнављање преговора с Београдом. А пошто бриселски преговори воде де факто Београд чину признавања независности Косова и стварању „Велике Албаније“, његова непопустљивост је у ствари добра за Србију.

(EADaily.com, 26. 1. 2020)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: