Галијашевић: Бошњаци између прошлости и будућности (5. Дио)

Пише: Џевад Галијашевић

Национални рефлекс самоће

„Постоји један велики апсурд или велики неспоразум а појавио се у Босни. Наиме, мисли се да се национално осјећање и то управо код муслимана – бошњаштво, мора и треба научно потврдити. Национални осјећај је субјективно право сваког човјека, који се мора респектирати и који није предмет приговора нити анализа.“

Овим је ријечима, Адил Зулфикарпашић, публициста и бизнисмен, помало хохштаплер и донатор, у Сарајеву, септембра 1990. године, отворио симпозијум на тему: „Бошњаштво – шанса или баук“. Истовремено, он је указао на један неоспоран, премда, наглашено политички став: НАЦИОНАЛНО ОСЈЕЋАЊЕ СЕ НЕ МОРА НИКОМЕ ДОКАЗИВАТИ ! Било оно на „бошњачкој“ или на „исламској“ подлози – било на неком трећем нивоу историјске и социјалне свијести, судити о том осјећању значи омаловажити духовну позицију појединца у заједници и цјелокупне заједнице.

Иако Смаил Балић, историчар и публициста, сматра да „…историјски гледано није оправдано само у Муслиманима у националном смислу налазити Бошњаке. То су и други словенски становници Босне, ако се тако осјећају“. Балић, међутим, процјењује, да је захваљујући политичким и културним приликама у деветнаестом и двадесетом вијеку, бошњаштво „спласнуло на муслимански дио повијесне Босне“.

Једна је препознатљива нит оваквог приступа: субјективно-психолошка основа дефиниције припадности, која заиста, не може бити предмет приговора нити анализа. Али, је ли то довољно, за објективну верификацију такве заједнице као нације: Наравно да није.

Ако су таква осјећања, историјски гледано уски статички континуум – нестабилни и промјењиви, мада фанатични, онда једна таква заједница, ни у социолошком ни у било ком објективном смислу, није нација. Иако спадају у домен елементарних људских права, што стварају увјерење о властитој сигурности, таква осјећања, ако су лишена позитивне историјске свијести, врло често, су пуна емотивног набоја, па се јављају и као ирационални покретачи на заједничке акције . На жалост, осјећања припадности код Бошњака ( некад Муслимана), су у овој не-националној равни. Та осјећања су само дио једног дуготрајног и динамичног формирања СВИЈЕСТИ О ПРИПАДНОСТИ једној вјерској заједници и Исламу у цјелини.Тај феномен интензивних осјећања припадности једној заједници (о чему говоре Балић и Зулфикарпашић) који је произвео специфичну хомогеност колективитета, сигурно није, само једна од многих фаза у конституисању и развоју зреле и свјесне нације, него пуно више искомплексиране, истраумиране исламске заједнице у срцу Европе и хришћанском окружењу. Јер, оно што је садржано у „појму нације“, у њеној дефиницији и суштини, потпуно је погрешно тражити, по сваку цјену у резултату историјског процеса. Нација није пуки резултат, она је непрекинути ток успона свијести од индивидуалног до колективног духа, који јасно лучи разлику у односу на друге заједнице али и непобитну сродност са већим народним заједницама и са човјечанством у цјелини.

Велики недостатак у проучавању поријекла и развоја нације, која настаје као заједница новог интеграцијског типа, у добу неолиберализма и грађанског/цивилног друштва, видљив је у томе што општа јавност и научници, у Босни и Херцеговини, искључиво, полазе од субјективног доживљаја нације: од проучавања феномена „национализма“ и тек затим, преко поближе неодређених националних осјећања, истражују развој нације. У том случају они остају на подручју сентимената у одређењу етничког и/или националног идентитета, тј. остају на ирационалном подручју који садржи субјективни доживљај националног идентитета и нације ; националне заједнице и национализма. Тај приступ углавном, полази од гледишта да се феномен национализма (његова појава и развој) значајно темељи на националним осјећањима, дакле на психолошким факторима (на сентиментима везаним уз нацију) и тиме на субјективном доживљају нације. Будући да национализам утиче на појаву и развој нације, онда се и нација темељи на развоју „наводне, националне свијести и националних осјећања. Према том гледишту, национална осјећања постају основ на којој израста нација и национализам. У БиХ се национална осјећања, у многим теоријама о феномену нације, узимају као реална вриједност на темељу које се проучава настанак и развој, нације и национализма, али и као основа, на којој се развијају сви психолошки фактори и/или стања (сви сентименти) везани уз нацију, а то су: национална воља, национални дух, национални карактер, као и сви облици национализма, од патриотизма до агресивног национализма, националности, националитета, етницитета, етничности итд.

Другим ријечима, за Зулфикарпашића и Балића, национална осјећања су основа на којој израстају све, појаве везане уз нацију: патриотизам, национализам, национални покрети, националне вриједности, национална воља, национални дух и карактер итд. Нема дилеме да наведене вриједности – које се код појединаца и свих друштвених група исказују као сентименти (као психолошка и/или емоционална стања) везана уз властиту нацију, уз њезину појаву и развој – могу у извјесној мјери утицати на мобилизацију људи у свакој народној и/или националној заједници, да су у историји утицале на организацију националних покрета, на обликовање јавнога мнијења итд. Тешко је међутим спознати све те сентименте и вриједности саме за себе. Појмови, сами за себе, још увијек не стварају реални свијет. Везано за интеграцију националне заједнице – видљиво је да те сентименте (националну свијест, национализам, национални дух, национални карактер итд.) није лако научно истраживати, јер је њихов садржај, када је ријеч о прошлости, изван домета наших научних спознаја. У првом реду зато јер је то подручје ирационалног понашања људи: та се њихова психолошка стања, сви сентименти везани уз доживљај властите нације, у времену и простору непрекидно мијењају, ишчезну и поново се у другом садржају и облику појаве. Није их могуће контролисати, јер немају развијене ни моделе нити институције самоконтроле, па их није лако ни истраживати. Они нису постојани, јер се њихов садржај и интензитет (набој) и распрострањеност непрекидно мијењају: и код појединих људи (током њихова живота често више пута) и код свих друштвених група (скупина, елите, политичких странака и народа у цјелини). Осим тога, овдје постоји теоријски и методолошки проблем, који није лако ријешити; у историји – нарочито када је ријеч о XIX. вијеку, када се формирају нације, националне свијести и национализми – није остало, пажње вриједно, свједочанство о вредновању и/или о научном истраживању садржаја и интензитета (набоја) етничких и/или националних осјећања, вредновања етничког и националног идентитета, чији су носиоци били појединци, елита и шире друштвене групе. Како је онда могуће, аргументовано говорити о садржају, интензитету и распрострањености националнх осјећања код цјелог народа?

Уосталом, историја сваке нације обилује, више или мање драматичним сукобима НАЦИОНАЛНЕ ИДЕОЛОГИЈЕ И НАЦИОНАЛНОГ РАЗУМА – емотивне националне апологије и стварне социјалне свијести, и сигурно је да ни Бошњаци нису лишени таквих сукоба који се на политичкој позорници константно одвијају између „правовјерних“ и „отпадника“! Проблем Босанских Муслимана – Бошњака, је по много чему специфичан историјски и социјални проблем. Основно питање је: Шта су, у ствари, Бошњаци, данас?!

Јесу ли уопште нација у европском смислу и контексту или су само вјерска група оптерећена властитим конвертитством до те мјере да сву кривицу приписује другима.

У цјелој историји лутања недјелотворним и погрешним, се показало, упирање прстом у туђе национално смеће; у друге националне егзалтације и хистерије како би се оправдала несретна историјска позиција несретног Бошњачког народа – далеко је важније сагледати Бошњачку етничку групу као сегмент и субјект вишенационалне заједнице – уочити сву трагику те димензије и пронаћи пут за превладавање амбијента трагедије и безизлаза.

Колективно страдалништво, која своје оправдање тражи у нереалним политичким циљевима, које ће неко моћнији реализовати, на штету комшија и стварне историјске и културне браће (Срба и Хрвата) , или, хомогенизација у оквиру једног примитивног поимања вјере и идеолошког погледа који опонира цјелокупној западној цивилизацији (којој као нација припадају) – и то по сваку цијену, па и по цјену уплитања у вртлог дугорочног конфликта цивилизација; занемаривши стотине хиљада мртвих, рањених, протјераних или избјеглих; тешко окончана, крвава епопеја раздвајања народа и система, уништавања специфичног духовног обрасца, што је крајем двадесетог вијека био у успону; уништење тла, комадање ослонца једном начину мишљења, позитивној свијести заједништва – тај чин који раван је геноциду – све скупа, или све то само за себе, представља довољан унутрашњи разлог сваке нације да преиспита изабрани пут „освјешћења“.

И уколико тај глас преиспитивања буде снажнији и надвлада хистерију анти-босанске кампање СДА ( заступника криминалаца и варалица – брадатих сподоба и терориста – тајкуна и бандита, што обећаше јачање државе) и њеног утемељитеља ханџар дивизионара, исламисте и криминалца Алије Изетбеговића – утолико ће прије духовност и памет нације, однијети побједу над логиком оправданог робовања појединца колективној катарзи и инстинктима, у име недостижних циљева. Истина, лијепо је и, каткада, часно тежити звијездама. Из таквих тежњи извирао је , често, прогрес цивилизације, али, понекад треба знати која је цијена таквих стремљења. Јер ако је цијена ГЛАВА – та двомилионска глава босанских муслимана – ако је цијена рушење егзистенције и будућности нације, онда они, који би плаћали такву цијену не теже звијездама него народној несрећи, водећи га у страдање и неизвјесност. И у стару предрасуду нецивилизованих народа који када дођу у додир са развијенијим народима забораве просту чињеницу: НА КРАЈУ – ОСНОВ СВАКЕ ДРУШТВЕНЕ ЗАЈЕДНИЦЕ чине РАЗВИЈЕНО МИШЉЕЊЕ И ОСЈЕЋАЊЕ.

Код Бошњака су значајно и евидентно присутна, развијена осјећања (национални инстинкт и национални рефлекс) али и одсутни било какви рационални системи у промишљању властитог колективног интереса. Ја не мислим да је тај рефлекс или то осјећање Бошњачко – мислим да оно потиче, прије свега, из извора тзв. негативне идентификације спрам Срба и Хрвата. Чак не вјерујем да је босанском муслиману посебно битно, да ли ће се именовати као „Бошњак“ или као „Муслиман“ – он је само увјерен у оправданост властитог става да у националном погледу није ни Србин, ни Хрват. Али, Бошњаци нису свјесни основне чињенице – да та колективна осјећања, проистекла из вјерске разлике, нису утемељена ни у историји, култури или језику – него на односу према Исламу. Тачније, та осјећања су вјерска а не национална и отварају нужно питање, јесу ли Бошњаци способни бити нација и да ли то уопште желе. Очито да то и не жели бити а продубљивање и уопштавање своје специфичне драме и колективне позиције, он са пуним повјерењем оставља „својој странци“, својим политичарима, вођама и хоџама – онима који се без резерве идентификују са њим и његовим осјећањем. Из тог негативног одређења Бошњаци, споро и несигурно, ступају на поље позитивне свјести о себи као колективитету, неспособни да формулишу властити идентитет као што су друге националне заједнице.

Проводећи једну анкету ( у Тузли и Сарајеву), од јуна до децембра 2019. године, на по хиљаду испитаника, дошао сам до поражавајућих сазнања о нивоу историјске свијести нације – поразнијем, тим прије, јер су Изетбеговићи учинили све да радикализирају друштво.

Бошњаци врло мало познају историју босанске државности, од оне средњевјековне до АВНОЈске и ове, данашње.

Не познају имена босанских банова ( Сарајево: бан Борић 1,4 % ; бан Кулин 78 % ; бан Матија Нинослав 0,8 % : – Тузла: бан Борић 0,6 % ; бан Кулин 83,3 % ; бан Матија Нинослав 1,2 %), имена босанских краљева Твртка Котроманића и Стјепана Томашевића ( у оба града) 8 % испитаника, само је чуло, али за краља Остоју, гдје је био и одакле је дошао – или, ко је Дабиша, то нико нити је чуо, нити зна.

Испитаници су чули за Богумиле ( Сарајево: 88 % ; Тузла: 93 %), али шта су били, шта радили и откуда у Босни, релативно разуман одговор добили смо само од једног професора историје, у средњој школи, у Тузли. За све друге, то је, прије свега „неинтересантно питање“ па и знање о њему и сам одговор , немају неке посебне вриједности.

Уједно, ниједан испитаник, у оба града, себе нити може – нити жели идентификовати као сљедбеника духовности Босанске цркве („каква црква, тобе јараби, ја сам муслиманка“, рече једна испитаница у Тузли). Нико није ни чуо за Фрањевачку редо-државу „Босну Сребрену“ и за њену улогу посљедњег чувара средњевјековне традиције босанске државе – готово сви су чули за Хусејн капетана Градашчевића и за „Змаја од Босне“, али, мало ко је знао да је ту ријеч о истом јунаку, те како се то јунаштво испољило – гдје је све ратовао – да се тукао против Турака на Косову („ваљда против Срба, гдје ће се Хусејн борити против Турака“, рећи ће један наставник математике у Сарајеву).

За Сафвет-бега Башагића, једва да је 5 % испитаника у Сарајеву чуло а у Тузли тек 3,5 % – да су га звали „Мирза“, тј. да је и сам себе тако називао, први пут чују – не знају ко је Фирдус Али-бег а за Адемагу Мешића, углавном су чули и одговарали у стилу: „ а, то је онај усташа“ или „онај доглавник Павелићев“. Зато и мислим да само име (Бошњак) које се овој нацији претпоставља као најважније достигнуће „сдаовске“ власти и јасан отклон од „комунистичких рјешења (типа „Муслиман“), је у суштини маргинално питање – далеко је важније да ова ЕВРОПСКА НАЦИЈА , недвосмислено и јасно формулише властито историјско и културно искуство и преточи га у колективну свјест . Сама традиција је углавном у оваквом процесу, несигуран савезник, јер није била конзистентан дио националног бића. Она се мјењала и прилагођавала политичким и другим околностима; како рече М. Селимовић:

„Наша генерација је свиједок да су се из традиције извлачили час убојни звуци који су подстицали храброст, час позиви на освету који су подстицали суровост; час сељачко лукавство које је позивало на опрезност, час трпељивост – час нетрпељивост, већ према облачном или сунчаном дану историје или према афективним расположењима.“

И да потврдим основно полазиште: „Национално осјећање“ Бошњака није национално и потекло је из негативног одређење у односу на могућу припадност српском или хрватском националном корпусу а сам извор тог негативног одређења није у историјском односу нације према Босанској држави, Богумилима или Босанској цркви – него, прије свега, у вјерској свијести и припадности Исламу као непорецивој и непромијењивој чињеници, која је овој заједници (поријеклом и културом европској) у Европи одредила стазу на којој је чекају вијекови мржње, неспоразума и самоће. Тај вјерски рефлекс разлике био је вјековима чувар сазнања о властитој посебности и то му треба записати у непобитну и трајну вриједност, која се, нажалост, још увијек, није испољила у својој цјелокупности.

Зато је овој нацији у колективној подсвијести, то вријеме моћи, кога се присјећа са сјетом, идентификујући то вијеме и себе у њему са судбином Османског царства, и зато се нада, да се то доба може и повратити, А НЕ МОЖЕ !Вјероватно из тог разлога, угледни београдски, универзитетски професор, данас академик Коста Чавошки, непосредно пред рат који ће разорити и подијелити све што је било заједничко, рећи ће ми: „Тако мора бити, јер ви, још увијек, толико волите Турску, а ми, још увијек, толико тога јој оправдано замјеримо.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: