Галијашевић: Од 1991. до ове 2021. – БиХ је најважнији центар свјетског тероризма

Пише: Џевад Галијашевић

Ништа знаковитије није говорило о суштини српске кривице, којој је традиционално у Босни посвећен мјесец јул, од чињенице да на гробљу у Поточарима тема страдалих Сребреничана заправо није ни била у првом плану.

Ријеч је ишла о једној седмици у мјесецу јулу 1995. године, као да су се тих седам дана само сручили са неба, као да и они, обиљежени злочином и несрећом, нису тек један исјечак из четворогодишњег ужаса рата у којем су страдали и Срби, такође Сребреничани.

Отргнута од контекста рата у БиХ, митска Сребреница је одбацила као реметилачки врисак мртве Сарајлије, Мостарце, Маглајлије, Добојлије и Жепчаке, Крајишнике и Херцеговце, све оне непобројане Србе, Хрвате или Бошњаке чија је једина кривица била што су се затекли на простору друге доминатне етничке групе, њених националних странака и њихових паравојних јединица.

Рат у Босни и Херцеговини, након покренутих ратова у Словенији и Хрватској, још у вријеме док су Предсједништвом заједничке државе СФРЈ управљали Хрват Стипе Месић и Словенац Јанез Дрновшек а на челу Владе (Савезног извршног вијећа СФРЈ) био Хрват Анте Марковић – био је неминовност.

Распад Варшавског пакта а затим и Јељциново разбијање Совјетског Савеза пустили су духа из боце. Услиједило је уједињење два Берлина и двије Њемачке при чему је једна Њемачка прогутала ону другу, да би се затим силовито и закрвављених очију вратила на Балкан, тамо одакле ју је хисторија изгурала неколико деценија раније.

И овај пут се вратила са оружјем и бијесом, како би уз помоћ Француске разбила Југославију.

Кога занима шира слика?

Као и злочиначки продор Америке на Блиски Исток, који је почео нападом на Ирак, те продором у незаштићену Африку – Обалу Слоноваче, Судан, Мали, Чад, Нигерију, Руанду и Бурунди.

Док је у БиХ трајао рат, а прије јулских догађаја у Сребреници, Американци су у прољеће 1994. са Британцима, Французима, Белгијанцима и Холанђанима организовали убиство предсједника двију држава – Руанде и Бурундија – који су заједно авионом требали слетити у Кигали.

То убиство два Хуту предсједника, покренуло је ланац освете према Тутсима. За четрнаест дана, убијено је више од 800.000 невиних људи, жена и дјеце, сравњено са земљом 17 градова, уништено стотине насељених мјеста.

Тај злочин је требало замаскирати, учинити мање видљивим, сакрити га иза планираног и организованог страдања Бошњака Сребренице у јулу 1995. године.

Ако премијерка Шкотске, министар иностраних послова Велике Британије, Серж Брамерц, Метју Палмер и Валентин Инцко, кажу и на томе инсистирају посебно у данима мјесеца јула, да је злочин у Сребреници највећи злочин послије Другог свјетског рата у свијету – негирају ли тиме геноцид над Тутсима у Руанди, којих је побијено сто пута више?

И јесу ли босански муслимани пристали на то да буду инструмент и алиби НАТО земљама, Америци, Британији, Њемачкој и Француској, за дивљачко убијање муслимана у Авганистану (милион), у Ираку (милион), у Сирији (500.000 убијених и 8 милиона протјераних), у Либији (400.000 масакрираних и пола становништва расељено)…

Алија је био упознат са свим овим чињеницама. И амбициозан у намјери да у специфичном политичком процесу, кроз два комплементарна програма (Исламску декларацију коју је написао и Програм СДА, странке коју је он утемељио) обликује и радикализује свијест нације а босанске муслимане од европске етничке групе „претопи“ у вјерску заједницу неисторијског типа, исламску по одређењу и снажно конфронтирану са властитом културом и цивилизацијом.

Пројекат чији успех је зависио од рата.

Насљедник идеје, Бакир, данас је највећи проблем Босне и Херцеговине, изградње њених институција, поштовања уставних права, обавеза и „Европског пута“.

Политичка биографија сина Алије Изетбеговића, пуна корупције, организованог криминала, политичких убистава и ратних злочина, свједочи о држави, о Бошњацима и времену у коме живе, те о потпуном, моралном паду и политичком бесмислу исламистичке политике на путу ка ЕУ.

Од 1991. до ове 2021. пуних тридесет година, БиХ су најважнији центар свјетског тероризма.

У другом мјесецу 1996, најважнија Ал Каидина војна формација на планети – одред ‘Ел Муџахедин“ бројао је 1774 војника, и не само војника него и проповједника.

Послије рата у БиХ, плански и уз подршку западних обавјештајних служби, некажњени након злочина, раширили су се по Балкану и Европи, али и по цијелом свијету, изводећи терористичке акције у Дахрану, Најробију, Дар ес Саламу, Њујорку, Мадриду, Лондону, Паризу, Бриселу, Ници…

Истовремено захваљујући деструктивној бошњачкој квази-интелигенцији у Сарајеву, лажне оптужбе и фалсификати националног страдалништва у протеклом рату постали су дио политичке агенде.

Дебата о томе никада није вођена у самом народу, јер су о дилемама поимања властитог идентитета и плановима реализације колективних циљева одлучивали недоучени комесари Странке демократске акције и вјерска улема.

На крају крајева: онаква каква је ушла у рат, Бошњачка нација је из рата и изашла.

Заједница која себе тражи у крилу радикалне интерпретације ислама али и у тероризму, као коначној дефиницији исламског активизма и борбе муслимана за измишљена права.     

Печат         

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: