Галијашевић за ФАН: Како је Запад претворио Балкан у легло тероризма

О томе како су Босанска странка демократске акције (СДА) и Муслиманско братство, уз подршку Американаца и Британаца, претворили Босну у центар за регрутовање и обуку екстремиста у самом срцу Европе, у ексклузивном интервјуу са специјалним дописником међународне редакције ФАН-а рекао је босански стручњак из области сигурности и борбе против тероризма Џевад Галијашевић. Човјек који је разоткрио многие радикалне мреже. Управо је овај аналитичар први указао на чињеницу да је Босна и Херцеговина укључена у већину напада ИД у Европи.

Галијашевић је Босанац, током рата се борио на страни муслимана, био је официр 3. корпуса Армије Републике Босне и Херцеговине. Међутим, након крвавог и бруталног грађанског сукоба, преиспитао је свој однос према догађајима из 1990-их. Током 2000. године, док је био на челу општине Маглај, Галијашевић је издао наредбу да око 1.500 присталица радикалних покрета треба да напусти село Бочиња и српске куће у којима су се населили. Неколико пута је био нападнут, а чак је и његов петнаестогодишњи син претучен јер му „отац ради за Србе“.

О растућој опасности од радикализације БиХ све се више говори чак и на Западу. Каква је реална ситуација у земљи? Колико сада постоји такозваних „параџемата“ и вехабијских центара? Колико људи одлази да се бори за ИДИЛ, а колико се враћа у Босну и Херцеговину? Има ли података о броју радикалних исламиста у БиХ?

Босна и Херцеговина је од средине двадесетог вијека- посебно од деведесетих година обиљежених распадом Југословенске држава и заједничког политичког простора, представљала одскочну даску радикалном Исламу у његовом походу на Европу. Док су у свим процесима западне земље (прије свега Њемачка, Велика Британија, САД и Француска) учествовале са деструктивних позиција усмјеравања и подстицања ка што крвавијем заплету Југословенске драме, поједине исламистичке организације а прије свих Ал каида, која тада није представљала глобалну терористичку организацију, су у том рату и у сарадњи са Западним земљама видјеле шансу за јачање свога утицаја и ширење мржње: чланова, мисионара, ратника и терориста. Наравно да су се у овај процес укључиле и водеће Исламске земље: прво Иран, па Саудијска Арабија а на крају Пакистан и Турска.

У суштини Ал каида је развила своје потенцијале управо у Босни и Херцеговини, ојачала политичку, војну и економску моћ и постала организација способна да на било ком дијелу планете изазове сукобе и организује терористичке акције. Основну везу између Ал каиде и босанских муслимана, као својеврсни фундамент њихове комуникације и заједничког наступа у рату деведесетих и у миру, касније, пружила је подружница Муслиманске браће из Лондона у сарадњи са Муслиманском браћум у БиХ, које су представљали „Млади муслимани“ на челу са Алијом Изетбеговићем. Управо је Алија Изетбеговић ставио на располагање Муслиманској браћи, ресурсе и моћ своје Странке демократске акције (СДА) а тиме и капацитет државних институција које је СДА контролисала.

Западне земље нису биле само присутне у овом процесу већ су тај процес контролисали и чак усмјеравали га.

Тако су створене војне формације на вјерској основи (Одред ел муџахидин, Зубејрова група, Алжирске и Египатске групе те Групе из Лондона и Рубеа), које ће током рата чинити ратне злочине над Србима Озрена и Тешња – Хрватима Средње Босне да би послије рата учествовали у ширењу терористичке мреже и постали основни  функционални израз тероризма.

И данас у разним формама дјелује око 10.000 активних припадника терористичких организација који су у рату носили ознаку и препознатљиви по називу: муџахедини.

ИСИЛ/ИДИЛ (ДАЕШ) у Босни и Херцеговини настао је из јединствене Ал каидине структуре, унутрашњим подјелама на идеолошком и персоналном нивоу.

Западне земље су углавном подржале Ал каиду у Босни и Херцеговини и подстакли жесток обрачун државе са Исламском Државом(ИСИЛ).

У том смислу, Џабхат ан Нусра (Нусра Фронт) имала је и има још увијек своју војну формацију „Саудијска мрежа Ел Меали“, која се налази у Идлибу и потписник је коалиције 8. „мухажирских јединица“ коју је организовао Нусра фронт по имену Хајат Тахрир ас Шам“. Саудијском мрежом командује држављанин  БиХ, вехабијски вођа из Маоче Нусрет Имамовић, чији портал „Пут вјерника“ несметано функционише и шири радикалну пропаганду.

У Босни и Херцеговини данас, они имају своје сљедбенике у преко стотину (100) вехабијских насеља од којих су њих 21. организовани као Паралелни џемати (Параџемати).  Оних који прихватају њихово учење у БиХ, данас има преко 100.000 и представљају око 6% укупне муслиманске популације у земљи.

Како се БиХ претворила у центар за регрутовање терориста?

Онако како су Американци у БиХ, ставили апсолутно под контролу власт у земљи, безбједносне структуре и обавјештајно-безбједносну агенцију а посебно СДА и Муслиманску браћу тако су, потпуно јавно, проводили разне врсте мобилизације терориста, њиховог наоружавања, војне обуке и слања на одређена ратишта.

Босански муслимани су у Сирији ратовали против легалне владе и народа Сирије а на страни Америке и Турске, унутар двије терористичке организације Ал каиде и ИСИЛ

И у Ираку, Авганистану а посебно Либији муслимани из БиХ су ратовали за америчке интересе као што данас у Украјини ратују против Руског народа, на страни Запада.

Само муслимани из БиХ, Албаније и са Косова*, у рату који на тлу Украјине води НАТО пакт против Русије и Руског народа, наступају одвојени од цјелог Исламског свијета (Умета), који подржава Русију. Зато избор  ратишта и избор стране за којој терористи из БиХ ратују, говори да је захваљујући СДА, значајан број непросвијећене бошњачке сиротиње у дјеловању у овим организацијама видио шансу за поправак свог статуса.

Ко су главни актери ових процеса и шта је њихов крајњи циљ?

Увијек су ту СДА и Муслиманска браћа, уз подршку Американаца и Британаца, њихових безбједносних и обавјештајних структура као и њихове дипломатије у БиХ.

Све је пуно сложеније кад је, из тзв. босанског рата, исламски тероризам изашао финанцијски, кадровски, технички, организацијски и у сваком погледу јачи. Може се констатовати да од тада наступа ново поглавље у дјеловању и организовању исламског тероризма, те да је тај вид политичког насиља био прави побједник у рату, а не Американци који су се у њега умијешали јавним и прикривеним обавјештајним акцијама. Након тог рата развијена је својеврсна доктрина тероризма која се заснива на широком спектру неконвенционалних дјеловања. Основни концепт дјеловања састоји се првенствено, у отварању бројних хуманитарних, добротворних, образовних, финанцијских и других организација, медијских кућа и сл. које служе као инструменти за прикупљање финанцијских средстава, вјерску индоктринацију, инфилтрацију у исламску популацију, стицање популарности међу исламском омладином, образовање кадрова, регрутацију терориста, њихову обуку, кријумчарење оружја и „увоз“ терориста.

У оним земљама у којима нема оружаних конфликата ислама и неке друге религије, ове организације, служе за прикупљање финанцијске и сваке друге помоћи, која се, потом, дистрибуира тамо гдје је, према процјенама хијерархијског врха Ал каиде или Исламске државе, угрожен ислам. Медијске куће у тим земљама служе за психолошку пропаганду и образовање потребних кадрова У суштини, већина ових и сличних организација су само покриће за неконвенционално дјеловања и низ координисаних акција политичког, економског, психолошко-пропагандног, оружаног, обавјештајног и субверзивног карактера које се подузимају против противника ради остваривања психолошких, економских, социјалних и политичких циљева. Тако је, са знањем Запада, из Авганистана, покренут систем организовања и јачања терористичких организација у срцу Европе, у њеном оданом протекторату, Босни а наставило се у Русији, на Кавказу а послије тога и на Косову*.

Предузима ли Сарајево икакве кораке да спречи радикализацију земље и неутралише вехабијске центре?

Политичко Сарајево активно учествује у исламској радикализацији друштва. Иако су овај процес уочили и Хрвати у БиХ и указивали на њега ипак је стварни отпор радикализацији пружан из институција Републике Српске. Министарство унутрашњих послова Републике Српске у безбједносном смислу, као најорганизованија и најефикаснија безбједносна структура у БиХ је на плану провођења закона, била најважнији гарант реда и мира – спречавања организованог идеолошког рада терористичких организација, њиховог кадровског јачања,унутрашње комуникације између појединих организационих дјелова и појединаца те досљедно примјењујући Закон и безбједносне процедуре успјела обезбједити мир у врло сложеним условима.

Истовремено, на ове појаве је у заједничким институцијама указивао Члан Предсједништва БиХ из реда српског народа Милорад Додик. Чињеница је да и након многих терористичких акција и напада који су изведени у муслиманско-хрватској Федерацији и један акт тероризма у Републици Српској, западне дипломате и сви западни политички механизми у БиХ су то просто прешутили показујући и на тај начин, да они подржавају то стање.

Готово сваки терористички акт у Европи има везе са БиХ. Зашто ЕУ и САД практично игноришу све већу претњу у срцу Европе? Каква је улога западних земаља у радикализацији Босне и Херцеговине?

Сви терпористички напади у Европи (Напади у Мадриду, Батаклану, Шарли Ебдоу, Барселони, Берлину, Санкт Петербургу…) наравно имали су директну везу са Босном и Херцеговином али и са одређеним геополитичким играма унутар западних земаља.

Многе терористичке акције на западу, иако су имале јавну „исламску агенду“ и принцип наводне промоције Ислама биле су дубоко антиисламске и углавном организоване или подржане у оквиру одређеног западног ривалитета (САД- Француска или Велика Британија-Њемачка) и као такве служиле су за оправдање исламофобији и драстичним мјерама које би западне владе подузимале према муслимана у својој земљи.

Зато је за муслиманску заједницу, сваки разговор на ову тему, отвара право питање, а то је: могу ли се исламисти и терористи легитимно и с правом позивали на своју исламску вјеру и има ли уопште радикално-политички исламски покрет данас у свијету легитимну основицу у исламској религији? Тачније могу ли неке религије по свом духу и структури, бити погодно тло политичком и вјерском радикализам те примјену насиља и терора у вјерске сврхе?

Па и то: да ли је политички ислам нови облик тоталитаризма и екстремизма, који као важан инструмент своје мисионарске улоге, користи насиље.

За мене лично важно и олно питање је: чега се, у ствари, сјећају и што знају муслимани БиХ у историјској перспективи самог ислама и простора на коме живе и на који начин им то знање помаже да организују властити живот? Да разумију друге и другачије, своје сусједе, Србе и Хрвате, да поштују Хришћане у земљи као најближе савезнике у борби за Божију Ријеч и да не дозволе да буду изманипулисани и примитивни војници који уопште не разумију циљеве за које се боре и гину обмањујући себе да су у џихаду и да је то у интересу Ислама. Данашњи, политички положај муслимана Балкана је, међутим, слика властите пропасти и ниподаштавања властите вјере.

Симо Тушевљак, инспектор Одјељења МУП-а за борбу против тероризма у Републици Српској, више пута је изјављивао да је у постојању терористичких група и њихових напада – и Блиског истока и Запада–видљив страни фактор. Да ли имате нека сазнање везана за ове наводе?

Данас, не постоји, ни у БиХ ни у свијету, ниједна исламистичка организација и структура, која манифестује спремност и способност употребе бруталног насиља, а да није замишљена и организована у државним, обавјештајним и безбједносним структурама политичког Запада. Од првих корака у том правцу, који подузима Влада Велике Британије почетком двадесетог вијека и организовања политички радикалне организације Муслиманска браћа (1928.године), гради се јединствена политичка платформа за дјеловање у исламском свјету.

У почетку су Муслиманска браћа била важан инструмент контроле и надзора над привидном деколонизацијом исламског свијета а касније су платформу политичког радикализма наметнули сиромашним и непросвјећеним муслиманским друштвима као идеолошки образац,  усмјерили незадовољство и „пружили помоћ“ у организовању и формирању“ терористичких организација.

Непостојање чврсте структуре, аутономија у одлучивању и дјеловању различитих, формално неповезаних делова, ствара низ проблема приликом идентификације, сузбијања и  супротстављања дјеловању ових организација. „Разбијањем“ једног дијела организације не би, осим тренутне штете локалној структури, био нанесен одлучан и пресудан ударац цијелој мрежи. Чак и у случају да непосредно вођство терористичке мреже буде елеминисано (као што је убиство Осаме Бин Ладена) мрежа би наставила да постоји и делује. Истина, до почетка протеклог рата на Балкану, исламске терористичке организације и неке исламске државе спонзори тероризма, дјеловале су привидно самостално и међу њима није било изражене повезаности нити координисаних активности.

Према вашим подацима, сада у Босни има најмање 12.000 Авганистанаца и неколико хиљада Пакистанаца и Ирачана који су у земљу ушли са лажним туристичким визама. Очигледно је да амбасаде и специјалне службе БиХ на ово или затварају очи или су директно умешане?

Наравно да је у питању заједнички рад на овом плану, и то не само са државним структурама ових земаља и Босне и Херцеговине, него врло често и појединих запдних структура у оквиру који, је готово јавно, наступао Фонд „Отворено друштво“, Георга Сороша. Западни медији ова лица називају „мигрантима“ а само понекад „илегалним мигрантима“, међутим истина је да се овдје ради о маневарским акцијама и премјештању снага Исламске државе и Ал каиде које су остале лојални партнери и војници западних олигархија.

Млади људи, без породица који се крећу у групама и који изгледају и дјелују као војници, новац за боравак су углавном добијали преко Wестерн Униона, у висини од око 600 долара мјесечно. Тај новац дјелује безначајно али обзиром да у Босни и Херцеговини још увијек се не воде војне операције, може се закључити да на активним ратиштима (попут Украјинског), постоји другачији ниво исплате због учешћа у ови формацијама.

Како се регрутују плаћеници на Косову*, у Албанији и у целом региону да би се послали у Украјину и о којим цифрама је реч, према вашим информацијама?

Мало ко може понудити неке нове информације у односу на прецизне податке Министарства одбране Руске Федерације. Кад је ријеч о Балкану, очито је неонацистичка солидарност у Хрватској представљала доминантни идеолошки основ мобилизације на Украјинско ратиште. Наравно и ту се говори о најмање 200. бораца који су евидентирани у оквиру својеврсних хрватских војних формација. Из Босне и Херцеговине, са Косова* и Албаније отишло је нешто мање (у извјештајима се помињу бројке од 168. из БиХ и 162 са Косова*… итд) Оно што треба нагласити да то није потпуни мобилизацијски потенцијал ни Хрватске а поготово не БиХ, Косова* и Албаније“.  Обзиром да су многи хрватски бојовници, упослени на Западу, приступили плаћеничким снагама, војним јединицама чије је језгро из западних земаља: прије свега Њемачке, Француске и Велике Британије, те у мањој мјери из Аустрије, Чешке и Пољске…

Држављани БиХ и Албаније те становници окупираног Косова* су из три правца долазили у Украјини и на тај начин, су распоређени по војним јединицама. Значајан број плаћеника упућених из матичних земаља углавном је евидентиран али учешће држављана ових балканских земаља који долазе директнно са одређених ратишта на Блиском Истоку (из Сирије, Египта и Авганистана) и који се у Украјини боре као посебне војне формације које нису директно повезане са Балканом него са радикалним Исламом и тероризмом, није у потпуности евидентиран. Тако поједине јединице Ал каиде из Сирије и поједини ратни заробљеници америчких снага у Сирији су упућени на Украјинско ратиште и међу њима, се налази око 100 држављана БиХ, 90 албанаца са Косова* и 40. држављана Албаније, који нису дио утврђених чињеница и евиденција.

Исто тако, има назнака, да се из западних земаља, више десетина држављана БиХ и Албаније те становника Косова* бори у оквиру појединих европских плаћеничких јединица. Свакако би важно било усагласити евиденције из сва три ова мобилизацијска правца али је то врло тешко јер не постоји ни минимална размјена обавјештајних и безбједносних података у којој би активно учествовале западне земље. Оне на питање размјене података о проблемима безбједности гледају искључиво као на процес у једном смјеру: а то значи сви шаљу податке њима а они не шаљу никоме. Такво понашање Западних служби, не само да угрожава цјелокупни систем колективне безбједности него доприноси јачању терористичких структура и међународних криминалних организација.

ДОПУНСКО ПОЈАШЊЕЊЕ:

Рубе је град код Лила у Француској. Били су то Француски легионари…

Вође су им били Лионел Думонт и Кристопхер Касе.

Лионел Думонт је први у БиХ од исламиста добио звање Абу Хамза а Кристопхер Касе је добио име Абу Велид након сто су починили ратне злочине према Србима у околини Тешња

Думонту је Тајна муслиманска служба АИД , након хапшења  организовала бјекство.из затвора у Зеници и напуштање БиХ.

А Касе је наводно, послије рата у БиХ  убијен у Белгији од стране полиције.

Групом из Лондона је командовао радикални енглески хоџа из Лондона, насеље Финсбухти Парк. Он је себе звао Фатих Камел а у рату у Босни је добио име Абу Хамза ел Масри. Десет година послије рата у БиХ ухапшен је и испоруцен Америци због учешћа у организовању тетористичких акција

Извор: https://riafan.ru/23552768-bosniiskii_ekspert_po_bezopasnosti_rasskazal_kak_zapad_prevratil_balkani_v_rassadnik_terrorizma

Прочитајте ЈОШ:

Зидови зла и крвава жетва у Старом Грацком

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: