Гаврило Принцип је пуцао у окупатора

У сусрет стогодишњици Првог светског рата, у Гацку је одржан научни скуп с темом: „Сарајевски атентат 1914“. У последњих неколико месеци, и код нас и у свету, воде се велике полемике око атентата у Сарајеву, на Видовдан 1914. године, када је Гаврило Принцип, припадник Младе Босне, убио аустријског престолонаследника Франца Фердинанда. Први светски рат, као што је познато, почео је месец дана касније, објавом рата Аустроугарске монархије Србији.

У Сарајеву је већ најављено да ће стогодишњица Великог рата бити обележена великим музичким спектаклом и другим манифестацијама, које ће заједно организовати Аустрија, Немачка и Француска. Оштро је протестовао Милорад Додик, председник Републике Српске, казавши да је реч о „мењању историје и њеног повезивања са скором прошлошћу БиХ“.

Амерички, британски, а, пре свега, немачки медији, утркују се да избијање Првог светског рата прикажу у новом светлу, тобоже захваљујући новим историјским чињеницама. За почетак Првог светског рата оптужују се Русија и Србија. Немачки „Велт“ и амерички „Волстрит џорнал“ Младу Босну изједначавају са Ал Каидом, а Гаврила Принципа проглашавају терористом, прапотомком Бин Ладена.

Гаврило Принцип, истиче Чедомир Антић, свакако није започео Први светски рат. Подстакла га је Немачка пошто је напала Русију и Француску. Србија би била жртва Аустроугарске и да није било сарајевског атентата. О томе сведоче године царинског рата, претње ратом 1908, 1912. и 1913. Принцип је пуцао у окупатора и аутократу. Убиство Франца Фердинанда, сматра Радослав Гаћиновић, третирано је тада као и убиство било којег представника окупатора, у атентату је препознат одбрамбени и ослободилачки чин, јер је политичко, културно и свако друго насиље над народима БиХ превршило сваку меру. Пуцајући у наследника аустроугарског престола, Гаврило Принцип је, у ствари, пуцао у то велико зло које је гушило БиХ.

После уједињења Немачке и пропасти Совјетског Савеза, упозорава Милош Ковић, на делу је поништавање свих кључних последица Првог светског рата и коначног урушавања версајског система. Нема више Чехословачке, нема више Југославије. Немачка, и државе њених тадашњих (и садашњих) савезника, преузимају главну реч у Европској унији.

Велику полемику, у књижевним круговима, изазвала је реченица Вука Драшковића да су Србију скупо коштали Принципови хици у Сарајеву, јер је постављено питање: „Ако је Принцип био скуп, колико је коштао Обилић“ (Владимир Кецмановић).

Томислав Николић, председник Републике Србије, упозорио је да ће „неки моћни“ покушати да искористе велики јубилеј – стогодишњицу почетка Првог светског рата за ревидирање, па и нечасно прекрајање историјских чињеница. А у једној анкети, недавно спроведеној, грађани Србије су одговарали на питање да ли је Гаврило Принцип херој или терориста: „херој“ (64,7 одсто), „терориста“ (7,1), „не знам“ (28,3).

Непосредно после Сарајевског атентата на Франца Фердинанда, подсећа проф. др Милош Ковачевић, осумњичен је и стављен ван закона читав српски народ у Босни и Херцеговини. Без преседана је, без сумње, и чињеница да није осуђиван и прогоњен само српски народ него и српски језик и ћирилица. У Аустроугарској монархији посебно су дошли на удар Срби и њихово писмо – ћирилица. Прве мере које су предузете после избијања рата биле су потискивање ћирилице из јавне употребе. Тако је већ 3. октобра 1914. Земаљска влада у Хрватској укинула учење ћирилице у јавним основним школама.

У Босни и Херцеговини став према Србима, српском језику и ћирилици посебно је заоштрен када је за поглавара дошао генерал Стјепан Саркотић, а за његовог заменика др Никола Мандић, који је касније био председник Владе Независне Државе Хрватске. Беч се, а зар се друкчије и могло очекивати, сагласио са укидањем ћирилице у Босни и Херцеговини. Дана 10. новембра 1915, издата је Наредба Земаљске владе у Сарајеву о општој забрани ћирилице. После окупације Србије, почетком 1916, ћирилица је забрањена и у Србији, у јавној употреби, а у априлу исте године, и у Црној Гори. Сада, после сто година од опште забране ћирилице у српском народу, наглашава Ковачевић, немаром самог српског народа, ћирилица полако, али сигурно, одумире.

Оба наша Видовдана, онај косовски и онај сарајевски, оба трагична и величанствена у исти мах, каже Милош Марковић, дубоко су укорењена у наше биће и у нашу националну свест. Тиме су, између осталог, постала моћно извориште и покретач многих и највећих песничких надахнућа. Дело Гаврила Принципа ушло је, између два рата, у поезију понајвећих, Алексе Шантића и Милоша Црњанског. У савременој поезији, као метафора слободарства и жртве, Гаврило је најубедљивије присутан у поезији песника свог ширег завичајног, као што су Рајко Петров Ного, Милан Ненадић и Ђорђо Сладоје. А што се тиче места Гаврила Принципа у нашој будућој уметности, без обзира на политичку вољу или зловољу, он је већ одавно на витешка врата ушао у поезију и легенду, одакле никад нико није протеран.

Ратко Марковић Риђанин указао је на сећања Матије Поповића, Доброслава Јевђевића и Јездимира Дангића, која говоре о тешкој борби српског народа за слободу. Загрљај Аустрије је претио да потопи са Босном и Херцеговином и Србију. То се обистинило кретањем у рат. Рат после неуспеха Аустрије наставља Немачка. Савезници: Француска, Италија и Енглеска оклевају, чекају пад руске царевине, да би војнички поразиле Немачку. Све дотле терор невиђених размера траје у Србији. До слободе – Србија је стигла изгубивши трећину становништва.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: